Čekamo u redovima da naš život počne

Mrzim da čekam u redu, a redovi su svuda gde se okrenem. U prodavnici, od 15 kasa radi samo jedna ili dve i naravno stvara se red i kada nema gužve.

Kada odem u poštu ili da platim račune u vodovodu ili elektro distribuciji otegne se red do vrata. Upravo je tada ceo grad odlučio da plati račune.

Ono što me posebno nervira su redovi u bankama. Imam tamo račun, raspolažu mojim novcem, ja sam ona važna ličnost od koje sve počinje, ona strana koja plaća za dobre plate bankarskih službenica, besprekorne frizure i šminku, firmiranu garderobu, kožne tašnice i cipele. Kad sam tamo hoću uslugu, osmehe, udvorištvo…… Ima mnogo banaka, mogu gde hoću da otvori račun. Bombarduju nas reklamama sa svih strana da nas privole da se baš kod njih zadužimo, otvorimo račune a kad odem tamo radi samo jedan šalter. Portir sedi i gleda me s visoka, raspoređuje gde da stanem i koliko da čekam kao da sam u koncentracionom logoru, a ne na mestu gde značim toliko.

 

 

 

 

Službenice obučene i sređene po poslednjoj modi, lepe i mirisne neljubazne, nestrpljive, nadrndane, ponašaju se prema korisnicima naduto, s visoka gledaju na nas. Pogrešno veruju da su uspele u životu što su se preko veze zaposlile u banci. Nemaju pojma koliko greše. One su na poziciji službenika, što znači da su tu da služe meni, a ne ja njima. Ja sam ona važna strana u toj našoj kratkoj priči. Kada su se zaposlile u banci sebe su gurnule u službu i u skaldu sa tim moraju da se ponašaju. Sreća je njihova samo u toliko što je većina građana naše zemlje nesvesna svoje pozicije u odnosu na njiih i dozvoljavaju im da se ponašaju kako hoće i da veruju da je njihovo službovanje uspeh a ne teret. Ono što je potrebno je da se ljudi osveste i postanu svesni svoje važnosti, da nauče da zahtevaju tretman u skladu sa tim. Da se žale ako ne dobiju uslugu koja im po svemu pripada.

 

Što se mene lično tiče ja sam svesna i ne bojim se da se zameram. Kad uđem u banku porter ustaje, a službenice postaju nervozne. Znaju da sam svesna koliko vredim kao deponent banke iako nemam mnogo novaca i još važnije znaju da znam gde i kako da se žalim. Kada to svi Srbi nauče nestaće redova ili će se smanjiti na razumnu meru. Nećemo više čekati da naš život počne dok stojimo u redovima i gledamo kako oni koji treba da nam pružaju usluge ispijaju kafe i šale se međusobno, možda na naš račun.