Ravna Gora,
čuvena po osnivanju četničkog pokreta, nalazi se na planini Suvobor. To je predivna
zelena planina puna spomenika iz Drugog svetskog rata, spomenika koji svedoče o
streljanjima, ubistvima o tome šta čovek čoveku može da uradi u jednom vremenu
bez zakona, kada razum nema više nikakvu ulogu. Tada isplivaju iz nekih
jazbina, zadimljenih kafana u koje ne svraća porodičan svet, neki ljudi na koje
većina nas ne obraća pažnju. Rodoljubi, delikventi ugledaju svetlost dana posle godina skrivanja
od njega. Pogledaju na svet zacrvenjenim od dima očima, uzmu u svoje požutele
od cigareta ruke oružje i krenu u osvajanje nečega, u osvetu nekome. Sada
nastupa njihovo vreme! Svakodnevni se čovek u takvom vremenu ne snalazi ali ovi
ljudi tmine u njemu preovladavaju. To je doba njihove vladavine, dugo čekano!
Sada su oni, inače odbačeni od društva na samom njegovom vrhu. Postaju preko
noći heroji, zaštitnici, Srbi, Hrvati, rodoljubi, ustaše, četnici, domobrani.
U obično vreme
ide se na robiju za ubistvo, silovanje, pedofiliju, sada međutim nema granica.
Ogrnu zastavu, stave šajkaču sa kokardom ili ustaška obeležja i počnu da
iživljavaju sve snove koje su sanjali po zadimljenim kafanama godinama. Bacaju
ljude u bezdane sa litica, vezuju im ruke žicom pa ih jednog po jednog
streljaju natenane, siluju bespomoćnu decu i trudne žene, kolju cele noći ljude
zatvorene u crkvi dok krv prska ikonu Isusa u koga su i njih učili da veruju. Kada
ih pozovu na odgovornost digne se narod na trgove! Ne daju da odgovaraju
njihovi heroji. Ubijali jesu ali neprijatelja! U jednom vremenu krvnik u drugom
heroj. Njihovi snovi dobiju krila, štiti ih zakon i strah običnih ljudi od
nevidljivog neprijatelja, običnog čoveka kao što su i sami.
Kada se od Ljiga
krene put Gornjeg Milanovca prolazi se preko Rajca, ogranka Suvobora. To je
divna otvorena planina sa koje na sve strane pucaju neverovatni vidici na
udaljenu dolinu. Ima tamo dva privatna
motela, Planinarski dom i neko odmaralište kao i mnogo obeleženih planinarskih
staza kojima može da se luta opijajući se lepotom prirode. Jedna od tih staza
vodi i do Ravne Gore. Ja sam na Rajac
odlazila sama, uživala u svojim milsima,
vidicima, šetnjama i tako jednom namislim da odem i do Ravne gore, tog čuvenog
istoriskog mesta.
Zamišljala sam
da tamo ima selo ili neki restoran u blizini muzeja koga je podigao Vuk Draškovic.
Sa malo podataka o tome šta me tamo čeka i velikom voljom krenem ja planinarskom
stazom. Vodi me preko vrha Suvobora, a sa obe strane staze neverovatna lepota.
Prođem vrh Suvobora pa izbijem na novi asfaltni put. Vijuga pust put a vijugam
i ja putem, nema nigde nikoga ali čujem izdaleka trešti muzika, narodnjaci samo
tutnje “što me rodi majkooooo” ili tako nekako. Taj se zvuk približava kako ja
silazim sa brda u dolinu. Mislim da je neka kuća ili vikendica i stvarno ogradu
vidim još iz daleka. Priđem, sasvim nepripremljena za ono što ću videti.
To da muzika
trešti i u gradovima nije redak slučaj. Naš narod misli da je bogougodno da
odvrne muziku do kraja i iznese tranzistor ili šta mu je već pri ruci u
dvorište. Da slusa i uživa dok nešto radi a tako i komšijama čini ugodnost, da
se i oni naslušaju muzike i kulture nauživaju. Priđem ja dakle i vidim, piše na tabli
“četnički kamp” u dvorištu dvadesetak ljudi obraslih u brade, mahom obučeni u
tamnu odeću sa sajkačama i kokardama na glavi. Svaki u ruci drži po jednu flašu
rakije. Na sred dvorišta gori vatra a na vatri se vrti prase. Nekolicina se
uhvatila za ruke pa igra kolo oko praseta.
Lutala sam nekoliko sati orijentišući se kako sam znala i umela. Izbijem na jednu liticu, sa druge strane
klanca vidim krovove kuća i izuzetno se obradujem.
Kako nisam sebi verovala da ću pogoditi put ako se vratim nazad namislim da
siđem liticom, počnem da se spuštam i negde na pola uvidim da je klanac u
stvari korito širokog potoka. Sad nije
bilo povratka, nastavim da silazim, upadnem u potok, pređem ga, ispadnem na stazu i tek tada primetime čoveka
kako stoji i gleda šta radim. Sada se i
on od mene uplašio kao ja od četnika.
Brzo ga razuverim, kažem da sam zalutala i upitam za put. On me povede u selo i
svojoj kući a tamo me dočeka njegova žena pa mi daju da ručam. Planinska su
sela mahom polu-prazna i retko se dešava da dođe neko stran. Ispitaju me oni
sve, a i meni bude sa njima prijatno. Vratim se u Planinarski dom tek uveče i
tako se završi moj prvi i nadam se poslednji susret sa četnicima.
Strah koji nas u
mirno vreme tera da bežimo od njih održava ih u našoj sredini u miru i na
površini društva u ratu. To je strah od drugog čoveka. Mislimo da će nas ovi
ljudi, naše krvi štititi kada nas drugi napadaju u nekim vremenima koja postoje
u sećanju i udžbenicima istorije, a koja opet mogu doći. Mi smo jednostavni,
obični ljudi koji imaju jednostavne snove, uživanja, želje i težnju ka
svetlosti i lepoti. Živimo obične,
svakodnevne živote, ne znamo da ubijamo i
tako se štitimo od zastrašujućih drugih. Ovi ljudi to znaju. Samo da li
bi ti “drugi” bili naši neprijtelji da nije ovakvih ekstremista kojih se oni plaše
u vremenima mira kao što se i mi plašimo njihovih ljudi tame, koji negde tamo,
u sada prijateljskoj zemlji igraju u sred dana oko praseta nabodenog na ražanj
ili rade neke druge, jednako čudne stvari?
Нема коментара:
Постави коментар