Orlovi novog doba

Videla sam juče novinara posle možda desetak i više godine. Ostario već sasvim, oronuo. Ne drži se više kao nekad. Ima sada preko osamdeset godina. Ne znam ga lično ali znam za njega, svi znaju u malom mestu u kome živim. Svoj radni vek on je proveo pišući za naše lokalne novine. Ponekad je neki njegov tekst izašao u Politici, kao vrhunsko uzbuđenje i uspeh njegovog života. Proveo je život posvećen tom zanatu, poštovan u celom gradu, poznat svima.

 

Njegove današnje kolege nemaju tu privilegiju. Uostalom danas se svako bavi novinarstvom, i preko blogova i različitih nezavisnih portala. Da bi samo opstali bave se skandalima, serviraju ih i često izmišljaju, preuveličavaju. Zameraju se mnogima, zagorčavaju život političarima i drugim javnim ličnostima ali im u isto vreme i pomažu da postignu svoje ciljeve i dođu u centar javnosti. Ponekada to čine sasvim nesveno a ponekad i sračunato za novac i druge usluge. Na portalima se često čitaju članci koji više liče na školske zadatke ili seminarske radove iz istorije. To vrvi od istorijskih činjenica često prepisanih sa Wikipedije, neproverenih. Mišljenja u tome ima malo ili nimalo. Izgubilo se potpuno istraživačko i analitičko novinarstvo. Piše se nasumice, često bez cilja, da bi se popunila praznina. Na blogovima i portalima psovke podižu čitanost i svi pišu o “podizanju svesti kod naroda”.  Svest nam podižu nesvesni.

Sve to mene ni malo ne čudi. Koliko Amerikanac koji piše za neki časopis zaradi, a koliko naš čovek? Razlika je ogromna. Zašto bi onda neko potrošio dane na istraživanje i analizu da bi napisao članak kad može za pola sata nešto da smuva i to da mu se plati isto kao i istraživanje na koje je potrošio dane i nedelje. Sve ima svoju cenu. Čitamo svašta jer nemamo para da platimo kvalitetne novinare, kao što nosimo kinesku garderobu jer nemamo para da platimo brandiranu. Nije tačno da narod traži psovke i skandale, on samo nema da plati ništa drugo. To je sve što može sebi da priušti.