Zavist

Opšte je poznato da je zavist jedna loša osobina koja više smeta onome ko je oseća nego onome prema kome se oseća.  Srbi su međutim od zavisti napravili radost i izgovor za nerad i neuspeh u svom poslu i ličnom životu.

Svako od nas upoznao je čoveka koji nije postigao ništa, ne radi ništa, živi u nekim nemogućim uslovima za koje je sam kriv, održava veze koje mu štete i donose patnju i koji uz to misli da mu svi zavide.

Uzmimo primer žene koju muž vara, ismeva pred prijateljima i rodbinom, ponekad je i udari kad mu dođe pod ruku, otvoreno joj pokazuje nepoštovanje i nedostatak ljubavi. Ako se neko od prijatelja ili rođaka usudi da joj kaže da barabu ostavi i da će joj bolje bez njega biti, automatski zaključak te žene je da joj ta osoba  to predlaže jer joj zavidi.

Imamo mnogo ljudi koji na najgori mogući način obavljaju svoj posao. Na primer pevačica bez osnovne škole koja „peva od malih nogu“, polugola ili sasvim gola pod šatorima i po kafanama, pa onda krčeći sebi put preko kreveta raznih mrnadžera i vlasnika diskografskih kuća dođe u veliku ligu. U toj su ligi svi isti kao i ona, bez dana muzičke škole, bez talenta za muziku ali i bez skrupula. Pevaju za najneobrazovaniji sloj ljudi, ni na pamet im ne pada da se obrazuju i izgrađuju kao ličnosti. Ako se nađe koji kompetentan čovek, profesor muzike ili obrazovani muzičar da kaže da je njeno pevanje bez ikakve vrednosti, njen odgovor je opet zavist. Zavide joj na uspehu zato tako i pričaju. Svoju vrednost ona ni jednog trenutka ne dovodi u pitanje niti joj na um pada da razmisli o kritici.

Imamo spisateljicu koja piše neke nepismene gluposti i putem marketing stručnjaka promoviše to kao umetnost. Izdaje knjige u 500-1000 primeraka, promoviše se preko društvenih mreža, izmišlja priču pred svako izdavanje knjiga te je bolesna, te ozdavila, te opet metastazirao rak, te se čudom povukao, sad se razvodi, sad odustala od razvoda, te vodila ljubav sa mužem na wc šolji i slično. Ako je ko pismen kritikuje nađe se vojska nepismenih koji kritiku proglašavaju zavišću i pljuju na kritičara, a da pritom pojma nemaju šta znači književnost i kako izgleda književno delo.

Vidimo svakodnevno službenice koje obavljaju svoj posao traljavo i ispod svakog nivoa. Ako im koja mušterija ili šef to napomenu one se uvrede. Razmišlju zašto li im tako govore, šta ih goni na toliku pokvarenost? Iskreno pate, ne mogu da se smire. Na kraju shvate da im ljudi zavide na položaju, na lepoti, dobroti i životnom uspehu.

Osim opravdanja za nerad i loše obavljanje posla, zavist je u Srbiji izvor velikog zadovoljstva. Veliki broj ljudi egocentričan je do neverovatnih granica. Iako sami nemaju interesovanja za patnje, radosti i probleme drugih oni svakodnevno umišljaju da ih ceo svet gleda, analizira i da im zavidi. Ni u čemu što su kupili ili uradili ne mogu da uživaju dok ne umisle da im svi koji to vide zavide. Oči celog sveta uprte su u njih. Svi danonoćno samo o njima misle i grizu se u sebi što su oni kupili nove cipele, okačili novu zavesu, posadili cveće u bašti ili saksiji, da ne pominjem i veće radove ili kupovine. Ako prijatelj ili komšija primeti tu promenu, pohvali ili da neku primedbu zavidi, ako ne primeti i ne kaže ništa, onda se pravi da ne vidi jer zavidi.

I tako, u zemlji u kojoj malo ljudi ima para da priušti sebi velika uživanja, mali čovek uživa umišljajući da je centar sveta u koji su uprte zavidljive oči prijatelja, rođaka i suseda.  Zavist postaje njegov saveznik, hranilac ega i izvor radosti. Ona mu smeta da napreduje, da se popravi, postane bolji radnik, bolji sused, prijatelj, čovek. Smeta mu da sebe vidi realno, da svoje bližnje gleda dobronamerno, da uvežava njihova mišljenja i razmišlja o njihovim sugestijama. Ona mu daje lažni osećaj sigurnosti uzimajući mu prave mogućnosti i radosti, što je najvažnije uzima mu želju za borbom da popravi sebe i svoj život.