Gluvo doba našeg vremena

Za one koji eventualno odluče da pročitaju ovaj tekst moram odmah da kažem da ne želim ja nikoga da plašim. Nije ovo horor priča, samo mala rasprava o tami

 

 Na našim prostorima, davno, pre televizije, uličnog svetla i tehnike vreme je bilo podeljeno na ljudsko, svakodnevno, obično vreme i mračno, opasno, “gluvo”, vreme natprirodnih bića, koja nisu bila naklonjena čoveku. Sam naziv nastao je iz tišine, koja je nekada, pre ovog našeg vremena sa mrakom padala na zemlju. Kad se mrak i tišina spuste na zemlju  iz mračnih kutova sveta  izlazila su bića velike snage. Ta bića nisu volela čoveka. Bila su njegovi protivnici, trudila se da mu napakoste na sve načine. Svako ko bi se  izdvojio i sam negde zalutao u ovo doba ili kako se još nazivalo i “nedoba” bio bi napadnut zlobom neprijatelja koji su vrebali iz mraka.

Kao što ima svakakvih ljudi tako je i ovih bića mraka bilo različitih. Leteli su i hučali oko kuća mali nekrštenci, duhovi prerano umrle, nekrštene dece.  Oni su naročito mrzeli porodilje i novorođenčad.  Mračnjak se ljudima motao oko nogu i saplitao noćne putnike, zavodeći ih sa staze u još veći mrak. Omaje ili Opsene zbunjivale su čoveka uzimajući oblik  životinja i zavodeći ga u opasne gudure i klance. Đavoli  ili “nečiste sile” sretali su se noću  obično u nekom igrokazu, kao svadba ili pogreb, a ređje pojedinačno. Tu su  bili i čuveni vampiri koji u gluvo doba piju narodu krv kao i veštice što lete na metlama i žaračima otvaraju zaspalima grudi,  jedu im srca i određuju koliko će posle toga živeti.

Susret čoveka i sila mraka obično se završavao veoma nepovoljno po čoveka.  Ako bi to uopšte i preživeo u nesrećnikovu dušu uvlačio se mrak. Mogao je posle toga i dugo živeti  sa mrakom u duši ali bi iz njegovog života nestalo radosti i svetlosti. Mrak bi ugušio nadu koja u svakakvim uslovima održava u čoveku želju za životom.

 

 

Susret čoveka i sila mraka obično se završavao veoma nepovoljno po čoveka.  Ako bi to uopšte i preživeo u nesrećnikovu dušu uvlačio se mrak. Mogao je posle toga i dugo živeti  sa mrakom u duši ali bi iz njegovog života nestalo radosti i svetlosti. Mrak bi ugušio nadu koja u svakakvim uslovima održava u čoveku želju za životom.

Prestanak gluvog doba ili nedoba označavao je poj jutarnjih petlova. Tada su se bića mraka povlačila u kutove zemlje o kojima čovek nije ništa znao i nastupalo je vreme ljudi.

Borba čoveka sa silama mraka traje oduvek ali u poslednje vreme izgleda da čovek odnosi prevagu. Samo da li je to zaista tako?  Zašto bi se sile jače od čoveka samo tako povukle iz borbe koja traje od postanka sveta. Samo zato sto je čovek izumeo sijalicu? Teško je u to poverovati. Možda je tehnika samo dala krila nečistim silama da lakše i jednostavnije poseju mrak u dušu čoveka.

 

 

Kao što se početak gluvog doba noći ne može odrediti iako su oko toga vođene brojne polemike dokonih naučnika, tako su nepoznati njegovi počeci i u ovom našem savremenom životu. Svi danas sede pored televizora najmanje nekoliko sati dnevno, često i po cele dane. Jedu uz televiziju, putuju uz televiziju, čak se i rekreiraju gledajući program. A tamo šarene slike lepog života koji je daleko od svakodnevnog, pa onda ubistva, potopi, uragani, pokolji, teroristi, pedofili, serijske ubice, porodični masakri i mnoge druge stvari za koje čovek nikada ne bi doznao da nema tog malog izuma tehnike. Sve te informacije kovitlaju se u mozgu čoveka dok on naoko zabavljen ispunjava svoju dnevnu rutinu. Ova buka ispunjava čoveka, oblikuje njegovo mišljenje, vaja ga kao što vest vajar pravi skulpturu po slici koja postoji u njegovoj mašti. Šarene slike stvaraju u njemu želju za stvarima do kojih je teško doći, za životom koji je samo nekolicini dostupan. Nemogućnost da se postigne cilj koji mu se svakodnevno nameće stvara nezadovoljstvo, depresiju i mrak u duši.

S druge strane strašni događaji stvaraju u nama strah. Plašimo se dalekih terorista, prirodnih katastrofa, pljačkaša, razbojnika, silovatelja, serijskih ubica pa i jedni drugih. Sada mi sedimo u tami i posmatramo život na svetlećem ekranu a kad na trenutak spustimo odande pogled mrak oko nas deluje još strašnije.

Savremeno doba ljudskog života puno je buke, ali buka nikada nije smetala nečistim silama. Tišina je samo bila odlika jednog drugog vremena koje više ne postoji. Naše doba nije gluvo ali je svakako nedoba. Najgore je to što se od buke petli ne čuju tako da ne znamo više kada nastupa naše vreme.