Ruže dolaze iz Kenije

Prema  istraživanjima CNN-a veliki deo cveća koje se prodaje u Evropi i Sjedinjenim državama dolazi iz Kenije koja je za kratko vreme izrasla u jednu od vodećih država u svetu po proizvodnji i izvozu rezanog cveta, naročito ruža. Istraživanja kažu da jedan od tri cveta koji se prodaju u Evropi dolazi iz ove tople  Afričke zemlje. Po izvozu i proizvodnji cveća nalazi se na trećem mestu u svetu, odmah iza Holandije i Velike Britanije.

 

Zemlja je zbog sunčane klime idealna za proizvodnju ruža koje se režu cele godine, bez potrebe da se grade skupe staklene baste ili plastenici. Kenije je takođe izuzetno dobro povezana sa Evropom i veoma lako prenosi robu preko aerodrome u Nairobiju, na kome postoji poseban terminal za  transport  cveće I povrća.  Više od 500 000 ljudi u zemlji živi od posla sa cvećem, bilo da su uključeni direktno u proizvodnju ili transport.

Najveći broj cvetnih farmi nalazi se oko jezera Naivaša severozapadno od Nairobija. Udaljenost jezera od Nairobija je samo 90 kilometara što transport  čini lakim i brzim. Ljudi veoma dugo gaje cveće oko jezera tako da ovde govorimo o generacijama veoma iskusnih baštovana. Aktivisti zaštite životne sredine zabrinuli su se zbog uticaja koji bi rastući broj farmi mogao da ima na jezero ali zvaničnici tvrde da su farmeri  veoma svesni važnosti jezera za njihov posao i da tesno sarađuju sa nauničnicima kako rastuća industrija cveća ne bi poremetila nivo vode u jezeru.

 

Industrija cveća donela je Keniji 600 miliona dolara zarade samo u prošloj godini. Skoro tri trećine izvoza ide za Holandiju. Tamo se cveće prodaje putem aukcija, jer se tako postiže bolja cena. Rusija je takođe veliki uvoznik. Naročito su tamo cenjene ruže veoma razvijenog cveta,koje deluju spektakularno.  Po rečima cvećara iz Kenije, Rusi kupuju svojim damama samo jednu ružu lepo razvijenog cveta, dok Britanci radije biraju više pupoljaka.

Poslovni uspeh Kenije navodi se kao jedan od  primera dobre strategije i organizacije koji svake godine donosi sve vise zarade. Sličan primer mogao bi se stvoriti i u našoj zemlji strateškim jačanjem poljoprivrede i naročito grana koje mogu da donesu dobit.

Baštovanstvo i lepo uređeni vrtovi deo su kulture Evrope, naroito Velike Britanije i Skandinavskih zemalja. Kod nas na žalost to nije zaživelo.  Češće od lepo uređenih vrtova vidi se haos po dvorištima, bez reda nabacano cveće sa uskom, betoniranom  stazom kojom se prilazi kući, sivi zidovi, pale ograde…. opšta zapuštenost.

Za sve se kod nas krivi ekonomska situacija, koja sigurno nije ružičasta ali je ovde više u pitanju lenjost. Sadnica ruže danas u hipermarketima košta 129 dinara, što nije tako mnogo, a ne trebaju velike pare da se uredi dvorište. Samo malo truda I mašte. Internet i brojne novine za uređenje kuće i bašte puni su ideja, tutorijala, kako da se naprave različiti tipovi bašta, kako upariti cveće i voće, brojnih saveta o nezi pojedinih vrsta i svega drugog što je potrebno da  napravite svoj lični raj na Zemlji.  

Na neki sivi, zapušteni zid pustiti ružu puzavicu. Cveće pozitivno deluje na dušu kao i konstruktivan rad.  Uz malo truda osećate se mnogo bolje, život može dobiti novo značenje i smisao, a tome će sigurno doprineti i proleće koje je pred nama.

Niste sami u svom mišljenju ili kako nas obmanjuju novinari

Pre otprilike tri meseca javila sam se na oglas za mesto novinara saradnika na jednom novootvorenom portalu. Bilo mi je malo čudno da mi se urednik javio odmah i odgovarao na svaku moju poruku i u pola noći. To se prosto ne dešava. Traženo je od mene da na ime konkursa pišem tri članka dnevno na temu koju sama izaberem, desetak dana za redom. Rekla sam da smatram da je to mnogo na šta mi je on odgovorio da mogu da pišem i po jedan dnevno. Naravno da moj učinak nije bio znatan i očekivala sam da ne budem primljena ali na moje iznenađenje dobila sam posao.

 

Portal nije imao šanse za uspeh jer je obrađivao teme koje se već vrte na najčitanijim portalima uticajnih novina kao što su “Politika”, “Blic”, “Novosti” “B92” i sl., samo što su na ovom portalu za koji sam ja primljena da radim te vesti prepisivali i pisali neprofesionalni kadrovi. Svaki članak na portalu bio je malo čitan po 2-3 pregleda dnevno, ono što je bilo više čitano je rubrika “Naš stav”. Uskoro sam shvatila da čitanost rubrike zavisi isključivo od broja prijatelja na facebooku, pa je najčitanija bila jedna mlada devojka iz malog mesta sa 460 prijatelja na ovoj društvenoj mreži. Većina tih prijatelja bili su njeni rođaci. Kada joj objave članak na portalu lepila bi ga na svoju facebook stranicu, pozivajući prijatelje i rođake da dele i čitaju ono što je ona napisala. Jednom se nisam složila sa njenim člankom. Bio je istorijski netačan i ostavila sam komentar koji je strašno napadnut od tri komentatora. Izašla sam na njenu facebook stranicu i shvatila da su ta tri komentatora u stvari ona sama. Potpisivala se svojim nadimkom, početnim slovom svog prezimena i izmišljenim imenom. Devojka ima 26 godina i već zna posao mnogo bolje nego ja koja još učim sa četrdeset. Ne znam koje je njeno obrazovanje, na facebook stranici ne piše, nikada je uživo nisam srela. Pisanje joj je neorginalno, često i gramatički neispravno. Danas pisanjem može svako da se bavi i da objavi sve što mu padne napamet.

 

 

Shvativši sve ovo isključila sam se sa portala bez zbogom. Obrisala ih sa mojih kontakata na facebooku i to je bio kraj mog angažovanja. Ne moram reći da niko nije ni pomišljao da mi plati za trud ili objavljene članke. Portal je ugašen polovinom ovog meseca.

Ovo iskustvo otvorilo mi je oči za online marifetluke za koje sam do tada bila slepa. Danas bi svi da budu novinari i zarađuju od kuće pišući. Nije važno šta ni kako. Na to je računao i pokretač portala koji je dobro izračunao da će naći ljude koji će pisati za njega, a da neće ni pitati za honorar.

Poučena ovim iskustvom počela sam da ostavljam komentare na našim popularnim portalima kao što su “Blic” i “Novosti”, veoma ljubazne ali koji se ne slažu sa piscem teksta a slažu se sa mišljenjem  većine ljudi sa kojima sam ikada pričala.  Većina ovih komentara nije nikada objavljena, a oni koji jesu u roku od pet minuta imali bi i po 300 minusa i dva-tri plusa. Često bi odgovori na moj komentar bili toliko zagriženi i zlobni, tako brojni  da mogu da zaključim da samo pisac članka može da oseća toliko ogorčenje na nekoga ko se sa njim ne slaže.

Ne mogu da verujem da se mišljenje čitaoca toliko ne slaže sa mišljenjem živih ljudi iz kruga u kome se krećem. Svako ko se ne slaže sa piscem članka na portalu stiče utisak da je sam na svetu i da jedino on drugačije misli, što nije tačno. Većina ljudi ne ostavlja komentare ispod članaka. Ono što čitate fabrikuju sami novinari ili poneka budala kao što sam ja, koju oni odmah napadnu kao ajkule.

Ne bojte se, niste sami u svom razmišljanju. Oslanjajte se radije na živ razgovor nego na novinske članke ako hoćete da znate šta ljudi stvarno misle o nekoj temi. 

 

Solarni impuls prelazi Pacifik

Prvi avion koji koristi samo sunčevu energiju, Solarni impuls, počeo je noćas šestodnevno putovanje preko Pacifika. Njegov pilot Andre Borščberg je veoma iskusan inženjer, sasvim upoznat sa konstrukcijom aviona i svestan rizika ali veoma optimističan.



 

Ako uspe da pređe Pacifik postaviće nekoliko rekorda. Solarni impuls je prilično veliki avion koji se jako sporo kreće i trebaće mu šest dana da od Kine dođe do Havaja. Pilot je sam u avionu i pokušaće da ne spava tokom većeg dela puta. Njegov let biće neprekidno praćen sa komandnog tornja u Monaku. Ukoliko se desi da se avion pokvari ili da mora da ga napusti, moraće to da uradi pre nego što dotakne vodu jer postoji mogućnost da ga udari struja ako padne zajedno sa avionom. Plan je da napusti avion i čeka na bezbednoj udaljenosti da dođu spasilačke ekipe.

 

 

Ovo je prvi avion koji ima samo solarne baterije na krilima i ne nosi nikakvo gorivo. Projekat je važan zato što će otvoriti novo poglavlje u razvoju avijacije i promovisati tzv. čiste, ekološke tehnologije i mogućnosti za njenu primenu

 

“Budi muško”, poštuj ženu

U islamskom svetu vodi se trenutno ogorčena borba na društvenim mrežama za liberalizaciju žene. Ove nedelje u Alžiru nastala je kampanja “Budi muško, ne daj svojoj ženi da nosi odeću koja je otkriva”. Ova facebook stranica privukla je za kratko vreme hiljade lajkova. Muškarci ovde postavljaju citate iz Kurana i raspravljaju da pravi muškarac upravlja svojom porodicom i odlučuje šta će žena nositi. Članovi postavljaju brojne fotografije svoje porodice na kojima se vide pokrivene žene.

 

Ova kampanja izazvala je reakciju u Tunisu, zemlji koja je uvek bila liberalnijih shvatanja. Tuniski aktivista Rašid ben Otman, pozvao je na protivkampanju pod nazivom “Dan mini suknje”. Poziva sve žene sveta da 6 juna nose mini suknje i postavljaju svoje fotografije u minićima na facebook stranice u znak podrške ženama Alžira. On tvrdi da pravi muškarac poštuje ženu i njen izbor odeće i naglašava da je “u Tunisu mini suknja nošena mnogo pre vela.”

 

Pijemo kafu pogrešno!?

Mnogo je studija napisano o kafi tokom vremena. Sve studije naravno ne umanjuju njenu popularnost. Za većinu ljudi zapadnog sveta jutranja kafa je obavezan ritual. U Aziji ona nije bila popularna kao čaj ali u poslednje vreme i tamo, bar u većim gradovima odnosi prevagu.

 

Velike firme koje zarađuju milione na prodaji kafe kao što su Costa caffee, Starbucks, Gloria’s Coffee i druge, lansiraju milione različitih ukusa, mešavinom uglavnom espresa ili nes kafe i različitih ukusa. I kod nas je ta moda došla i uveliko potiskuje još uvek najpopularniju tursku kafu. Svako danas može i ima pravo da izabere omiljenu kafu za sebe. Dodaju se različite arome, slatki sirupi, alkohol, ima ponešto za svačiji ukus. Imamo espresso, kapucino, late, moka, moka sa visnjama, moka sa sumskim plodovima, karamel moka, karamel late, nes kafa, nes kafa amaretto, nes kafa medeno srce, irska kafa, spanska kafa, francuska, havajska itd. Može se konzumirati sa običnim mlekom, obranim, nemasnim, zatim soja mlekom, mlekom od badema i sl. Milioni različitih ukusa su danas na tržištu.

 

 

Prema statistikama većina ljudi današnjice pije izeđu dve i šest kafa dnevno. Mnoge studije nas upućuju u njenu štetnost pa onda druge koje ističu da je korisna ali u manjim dozama.

 Najnovija se bavi vremenom u kome treba piti kafu. Po ovoj studiji najgore vreme da popijemo kafu je odmah čim ustanemo. Treba da sačekamo bar sat vremena od ustajanja da bi učinak kafe bio najefikasniji. Najgore vreme da popijemo kafu je od 8-9 ujutru. To je vreme kada je naš organizam prirodno najrazbuđeniji i kafa u ovom periodu nema nikakvog efekta na buđenje osim što se razvija zavisnost od kofeina. Što znači da ćemo u budućnosti osećati još veću pospanost i biće nam potrebno više kofeina da se razbudimo. Organizam je takođe najrazbuđeniji između podneva i jedan sat posle podne, između 5:30 i 6:30 uveče, što znači da u ovom periodu nije poželjno piti kafu.

 



Kako su Eskimi otkrili da nema globalnog zagrevanja ili zašto nas lažu bez razloga

Juče je u Novostima izašao članak “Globalno otopljavanje je laž, Zemlja se “pomera”, Sunce ne izlazi na istoj strani!” Uzvičnik na kraju. Veoma sličan članak izzašao je i u hrvatskim novinama. Neko je od nekoga tu prepisivao.

Kažu tu kako su Eskimi upozorili NASU da nema globalnog zagrevanja, da se Zemlja pomera prema severu i da se hladi. Sve su to oni zaključili na stare načine gledajući u zvezde i nebo. Nagnula se kaže Zemlja prema severu.

Ova priča o globalnom zagrevanju postala je aktivna u svetskim novinama pre otprilike mesec dana. John Casey istraživač koji je dugo radio za vladu na tehničkim projektima i za NASU skoro je otkrio novinama laž o globalnom zagrevanju koju su izmislilli političari da bi svake godine skupili i stavili u svoje džepove oko 22 milijarde dolara. Godinama se ova suma deli među gramzivim političarima, korporacijama koje im pomažu i korumpiranim naučnicima. On je i objavio pozamašnu studiju o tome pod nazivom “White Paper” ili “Beli papir” i nastavlja da traži dokaze i rasvetljava ovu laž. Sve svetske novine bruje nedeljama o ovom otkriću a naše evo sada govore o Eskimima.

Zašto nas lažu i ne informišu kako treba? Ja nemam odgovor. Da li misle da je nama nevažno šta se dešava u svetu ili da će naš narod pre razumeti ako mu se kaže da su nepismeni Eskimi otkrili ovu veliku laž svetskih naučnika gledajući u nebo i zvezde!? Da li je ovo slučajan nemar novinara ili plansko zaglupljivanje naroda? Odgovor je teško smisliti, ali sigurno postoji neko razumno objašnjenje. U središtu problema je ipak laž i pogrešno informisanje građanstva, a u središtu laži je uvek neka dobit.

Savremeni četnici i kako ih izbeći

Ravna Gora, čuvena po osnivanju četničkog pokreta, nalazi se na planini Suvobor. To je predivna zelena planina puna spomenika iz Drugog svetskog rata, spomenika koji svedoče o streljanjima, ubistvima o tome šta čovek čoveku može da uradi u jednom vremenu bez zakona, kada razum nema više nikakvu ulogu. Tada isplivaju iz nekih jazbina, zadimljenih kafana u koje ne svraća porodičan svet, neki ljudi na koje većina nas ne obraća pažnju. Rodoljubi, delikventi  ugledaju svetlost dana posle godina skrivanja od njega. Pogledaju na svet zacrvenjenim od dima očima, uzmu u svoje požutele od cigareta ruke oružje i krenu u osvajanje nečega, u osvetu nekome. Sada nastupa njihovo vreme! Svakodnevni se čovek u takvom vremenu ne snalazi ali ovi ljudi tmine u njemu preovladavaju. To je doba njihove vladavine, dugo čekano! Sada su oni, inače odbačeni od društva na samom njegovom vrhu. Postaju preko noći heroji, zaštitnici, Srbi, Hrvati, rodoljubi, ustaše, četnici, domobrani.

 

U obično vreme ide se na robiju za ubistvo, silovanje, pedofiliju, sada međutim nema granica. Ogrnu zastavu, stave šajkaču sa kokardom ili ustaška obeležja i počnu da iživljavaju sve snove koje su sanjali po zadimljenim kafanama godinama. Bacaju ljude u bezdane sa litica, vezuju im ruke žicom pa ih jednog po jednog streljaju natenane, siluju bespomoćnu decu i trudne žene, kolju cele noći ljude zatvorene u crkvi dok krv prska ikonu Isusa u koga su i njih učili da veruju. Kada ih pozovu na odgovornost digne se narod na trgove! Ne daju da odgovaraju njihovi heroji. Ubijali jesu ali neprijatelja! U jednom vremenu krvnik u drugom heroj. Njihovi snovi dobiju krila, štiti ih zakon i strah običnih ljudi od nevidljivog neprijatelja, običnog čoveka kao što su i sami.

Kada se od Ljiga krene put Gornjeg Milanovca prolazi se preko Rajca, ogranka Suvobora. To je divna otvorena planina sa koje na sve strane pucaju neverovatni vidici na udaljenu dolinu.  Ima tamo dva privatna motela, Planinarski dom i neko odmaralište kao i mnogo obeleženih planinarskih staza kojima može da se luta opijajući se lepotom prirode. Jedna od tih staza vodi i do Ravne Gore.  Ja sam na Rajac odlazila sama, uživala u svojim  milsima, vidicima, šetnjama i tako jednom namislim da odem i do Ravne gore, tog čuvenog istoriskog mesta.

 

Zamišljala sam da tamo ima selo ili neki restoran u blizini muzeja koga je podigao Vuk Draškovic. Sa malo podataka o tome šta me tamo čeka i velikom voljom krenem ja planinarskom stazom. Vodi me preko vrha Suvobora, a sa obe strane staze neverovatna lepota. Prođem vrh Suvobora pa izbijem na novi asfaltni put. Vijuga pust put a vijugam i ja putem, nema nigde nikoga ali čujem izdaleka trešti muzika, narodnjaci samo tutnje “što me rodi majkooooo” ili tako nekako. Taj se zvuk približava kako ja silazim sa brda u dolinu. Mislim da je neka kuća ili vikendica i stvarno ogradu vidim još iz daleka. Priđem, sasvim nepripremljena za ono što ću videti.

To da muzika trešti i u gradovima nije redak slučaj. Naš narod misli da je bogougodno da odvrne muziku do kraja i iznese tranzistor ili šta mu je već pri ruci u dvorište. Da slusa i uživa dok nešto radi a tako i komšijama čini ugodnost, da se i oni naslušaju muzike i kulture nauživaju.  Priđem ja dakle i vidim, piše na tabli “četnički kamp” u dvorištu dvadesetak ljudi obraslih u brade, mahom obučeni u tamnu odeću sa sajkačama i kokardama na glavi. Svaki u ruci drži po jednu flašu rakije. Na sred dvorišta gori vatra a na vatri se vrti prase. Nekolicina se uhvatila za ruke pa igra kolo oko praseta.

 

 Lutala sam nekoliko sati  orijentišući se kako sam znala i umela.  Izbijem na jednu liticu, sa druge strane klanca vidim krovove kuća i  izuzetno se obradujem. Kako nisam sebi verovala da ću pogoditi put ako se vratim nazad namislim da siđem liticom, počnem da se spuštam i negde na pola uvidim da je klanac u stvari korito širokog potoka.  Sad nije bilo povratka, nastavim da silazim, upadnem u potok, pređem ga,  ispadnem na stazu i tek tada primetime čoveka kako stoji i gleda šta radim.  Sada se i on  od mene uplašio kao ja od četnika. Brzo ga razuverim, kažem da sam zalutala i upitam za put. On me povede u selo i svojoj kući a tamo me dočeka njegova žena pa mi daju da ručam. Planinska su sela mahom polu-prazna i retko se dešava da dođe neko stran. Ispitaju me oni sve, a i meni bude sa njima prijatno. Vratim se u Planinarski dom tek uveče i tako se završi moj prvi i nadam se poslednji susret sa četnicima.

Strah koji nas u mirno vreme tera da bežimo od njih održava ih u našoj sredini u miru i na površini društva u ratu. To je strah od drugog čoveka. Mislimo da će nas ovi ljudi, naše krvi štititi kada nas drugi napadaju u nekim vremenima koja postoje u sećanju i udžbenicima istorije, a koja opet mogu doći. Mi smo jednostavni, obični ljudi koji imaju jednostavne snove, uživanja, želje i težnju ka svetlosti i lepoti.  Živimo obične, svakodnevne živote, ne znamo da ubijamo i  tako se štitimo od zastrašujućih drugih. Ovi ljudi to znaju. Samo da li bi ti “drugi” bili naši neprijtelji da nije ovakvih ekstremista kojih se oni plaše u vremenima mira kao što se i mi plašimo njihovih ljudi tame, koji negde tamo, u sada prijateljskoj zemlji igraju u sred dana oko praseta nabodenog na ražanj ili rade neke druge, jednako čudne stvari?

 

Vojničev rukopis- nerešena misterija

Kada je 1912 godine poljski trgovac retkim knjigama Vilfrid Vojnič, kupio čudan rukopis, nije slutio da će time ovekovečiti svoje ime u istoriji. Rukopis je nazvan po njemu I danas se nalazi na Jejl Univerzitetu u Americi.

 

Sadrži 240 strana rukom pisanih na jeziku koji nema nikakvog smesla i koji do danas nije identifikovan. Pisan je s leva na desno nepoznatim alfabetom. Većina stranica sadrži crteže i dijagrame koji zajedno nemaju nikakvog smisla. Najveći svetski lingvisti i kriptografi pokušali su da ga dešifruju bez uspeha. Veruje se da neke stranice rukopisa nedostaju, da ih je ranije bilo preko 270. Takođe je utvrđeno da sadašnji redosled stranica nije prvobitan i da je menjan kroz vreme.

 

 



 

Savremenim metodama moguće je bilo datirati rukopis između godina 1404 i 1438. Stručnjaci su uspeli da utvrde da je nastao u Evropi, verovatno u Italiji za vreme Renesanse. Šta je on u stvari predstavljao nemoguće je utvrditi do danas mada se spekulisalo i još uvek se nagađa. Smatralo se jedno vreme da je sam Vojnovič fabrikovao ovaj rukopis da bi ga skupo prodao, da je to neki tajni šifrovani jezik, moguće jezik alhemiije, mada su ga pregledali i poznati alhemičari i nisu našli vezu.

Prema crtežima na stranicama rukopis je podeljen u nekoliko poglavlja:

-Herbarski, sadrži crteže biljaka koje nikada niko nije video niti se mogu bilo kako identifikovati.

-Astronomski, sadrži dijagrame sa suncima, mesecima i zvezdama. Jedna serija od 12 dijagrama pokazuje Zodijak. Svaki dijagram ima 30 ženskih figura koje su koncentrisane u različite grupe. Većina je žena delimičnno gola i svaka drži zvezdu ili joj je zvezda koncem ili kanapom privezana za obe ruke.

-Biološki, sadrži slike golih žena koje se kupaju u bazenima ili kadama, neke nose krune. Povezane su slozenim sistemom cevi.

 

 

-Kosmološki, još dijagrama sa vulkanom i zamcima.

 

-Farmaceutski, sadrži crteže delova biljaka i apotekarskih teglica.

 

Svrha ovog rukopisa nije utvrđena kao ni značenje. Teorije su različite od onih da se radi o potpunoj besmislici, pokušaju šifrovanja, izmišljenom jeziku, do onih da rukopis nije zemaljskog porekla, da je napisan na vanzemaljskom jeziku i pokazuje živi svet na drugoj planeti. Šta god da je u pitanju Vojničev rukopis predstavlja jednu nerešenu misteriju koja još čeka da bude otkrivena.

 

 

Čekamo u redovima da naš život počne

Mrzim da čekam u redu, a redovi su svuda gde se okrenem. U prodavnici, od 15 kasa radi samo jedna ili dve i naravno stvara se red i kada nema gužve.

Kada odem u poštu ili da platim račune u vodovodu ili elektro distribuciji otegne se red do vrata. Upravo je tada ceo grad odlučio da plati račune.

Ono što me posebno nervira su redovi u bankama. Imam tamo račun, raspolažu mojim novcem, ja sam ona važna ličnost od koje sve počinje, ona strana koja plaća za dobre plate bankarskih službenica, besprekorne frizure i šminku, firmiranu garderobu, kožne tašnice i cipele. Kad sam tamo hoću uslugu, osmehe, udvorištvo…… Ima mnogo banaka, mogu gde hoću da otvori račun. Bombarduju nas reklamama sa svih strana da nas privole da se baš kod njih zadužimo, otvorimo račune a kad odem tamo radi samo jedan šalter. Portir sedi i gleda me s visoka, raspoređuje gde da stanem i koliko da čekam kao da sam u koncentracionom logoru, a ne na mestu gde značim toliko.

 

 

 

 

Službenice obučene i sređene po poslednjoj modi, lepe i mirisne neljubazne, nestrpljive, nadrndane, ponašaju se prema korisnicima naduto, s visoka gledaju na nas. Pogrešno veruju da su uspele u životu što su se preko veze zaposlile u banci. Nemaju pojma koliko greše. One su na poziciji službenika, što znači da su tu da služe meni, a ne ja njima. Ja sam ona važna strana u toj našoj kratkoj priči. Kada su se zaposlile u banci sebe su gurnule u službu i u skaldu sa tim moraju da se ponašaju. Sreća je njihova samo u toliko što je većina građana naše zemlje nesvesna svoje pozicije u odnosu na njiih i dozvoljavaju im da se ponašaju kako hoće i da veruju da je njihovo službovanje uspeh a ne teret. Ono što je potrebno je da se ljudi osveste i postanu svesni svoje važnosti, da nauče da zahtevaju tretman u skladu sa tim. Da se žale ako ne dobiju uslugu koja im po svemu pripada.

 

Što se mene lično tiče ja sam svesna i ne bojim se da se zameram. Kad uđem u banku porter ustaje, a službenice postaju nervozne. Znaju da sam svesna koliko vredim kao deponent banke iako nemam mnogo novaca i još važnije znaju da znam gde i kako da se žalim. Kada to svi Srbi nauče nestaće redova ili će se smanjiti na razumnu meru. Nećemo više čekati da naš život počne dok stojimo u redovima i gledamo kako oni koji treba da nam pružaju usluge ispijaju kafe i šale se međusobno, možda na naš račun.

 

 

 

Stvaranje kulta marginalne ličnosti

 

Koliko su mediji u Srbiji korumpirani i moćni u svom potpunom ignorisanju morala, vidi se i na primeru ovogodišnjeg Evrosonga i stvaranja kulta nevažne ličnosti kakva je Bojana Stamenov. U poslednjih mesec dana mediji su preplavljeni prčama o Evroviziji. Izmišlja se kako je naša pesma favorit, a da za to nema nikakvog realnog osnova. Izmišlja se kako Bojani stižu podrške sa svih strana i od najvećih legendi muzike. Ceo svet navija za Bojanu sudeći po našim medijima. Koliko je sve to netačno videlo se i u plasmanu koji možemo da zahvalimo samo dijaspori.

 

Naslovi kao “I google podržava Bojanu”, “Sajmon Le Bon navija za Bojanu na Evroviziji”, “Bojana oduševila Engleze”, “Bojana oduševila Beč” i slično danima su bili na naslovniicama navina pre finala. Ni oduševljeni Englezi ni Bečlije nisu joj dali poene. Kada se finale završilo i prognoze pale u vodu traže se krivci u politici, nebratskom ponašanju Rusa i Makedonaca, korumpiranoj Evropskoj uniji koja vodi antisrpsku politiku.

Interesantno je da se u medijima osuđuju Rusi i Makedonci što nisu pokazali prema nama bratsku solidarnost i dali nam poene, ljute se na našu dijasporu što nije glasala a u isto vreme osuđuje politizirano takmičenje i to što je sve namešteno. Sami traže protekciju na osnovu slovenstva i jezika dok za to isto osuđuju druge. Posle takmičenja pošto su krivicu za poraz svalili na druge, nastavljaju da pišu o Bojani, ko je i odkale je, šta je rekla, kako hoće da se uda i rodi dete, kako želi da u Beču ima seks, intervjuišu se njeni roditelji i slično.

 

Sindrom Kosovskog boja se vidi i na ovako nevažnom primeru. Ne može se bez dramatizacije, svaljivanja krivice na druge, bezrazložnog favorizovanja sebe, neprihvatanja poraza, nerealnih očekivanja i beskonačnog razvlačenja jedne iste teme. Nema realnosti u pisanju medija a nema ni obraćanja pažnje na druge. Ne prihvata se da su ukusi različiti i da svi učesnici imaju jednaka prava na pobedu. U našim medijima nema “važno je učestvovati” parole. Kreira se napetost, svi su protiv nas, mi smo najbolji, oni nas mrze, zavide nam i slično. Kuda sve to vodi viđamo svakodnevno i uživo. Nema razloga da se tako piše i stvara tenzija oko sitnice. Možda našim medijima treba građanstvo sa manijom gonjenja ali nama nije potrebno da istu razvijemo.

Mi i oni na svakom mestu

Svi smo juče gledali izbor za pesmu Evrovizije. Lično mislim da su i pesma i izvođačica daleko ispod proseka ali se to nigde u medijima nije videlo. Očigledno naši novinari i ovog puta kreiraju jedan mit i onda ga svesrdno podržavaju, ne samo kroz članke i reportaže nego i kroz komentare ispod članaka.

 

Rezultat koji je postignut nije loš zbog naše dijaspore. Inače bi verovatno bio katastrofalan kao i pesma.

Sve ovo nije bitno kao činjenica da se ne čuje drugo mišljenje na našim medijima, da su unificirani ne samo tekstovi nego i komentari. Zaostavština iz nekog ranijeg vremena kada se salutiralo bez razmišljanja.

Čitam jutros u novinama naslove kao “Bojana digla Beč na noge”, “Bojana oduševila i Engleze” i sl.,  a onda i jedan mali tekst sa najviše komentara o tome kako je neko pred njen nastup zavijorio zastavom Velike Albanije. Mi i oni i na ovom mestu. Priča o dobrom Srbinu koji je oduševio Evropu i ceo svet svojom pesmom i lošem Albancu koji provocira iz ljubomore, besa, zlobe i drugih veoma niskih motiva. Komentari ispod, koji tobože izražavaju javno mišljenje su sasvim u skladu sa tekstom. Podržava se Bojana, pljuju komšije što provociraju, mi smo pokazali svetu i tako dalje.

 

Treba tu postaviti nekoliko pitanja, koje sigurno postavljaju oni radni i zauzeti Srbi koji nemaju vremena da misle o Evroviziji.

Kako to da nismo pobedili ako smo oduševili svet? Kako to da u Austriji, gde živi više Srba nego Austrijanaca, nismo dobili maksimalan broj poena? Može li biti da je pesma u stvari veoma loša i da Bojana uopšte ne ume da peva? Može li biti da je tamo poslata iz drugih razloga, zbog svog izgleda na primer? Slogan ovogodišnje Evrovizije je “Gradimo mostove”, misli se na mostove tolerancije. Finci su poslali retardiranog izvođača, Poljaci ženu sa invaliditetom, a mi punačku ženu. Prošle je godine pobedila bradata žena pa se možda mislilo da neko ko izgleda nestandardno može imati više šanse.

 

Orlovi novog doba

Videla sam juče novinara posle možda desetak i više godine. Ostario već sasvim, oronuo. Ne drži se više kao nekad. Ima sada preko osamdeset godina. Ne znam ga lično ali znam za njega, svi znaju u malom mestu u kome živim. Svoj radni vek on je proveo pišući za naše lokalne novine. Ponekad je neki njegov tekst izašao u Politici, kao vrhunsko uzbuđenje i uspeh njegovog života. Proveo je život posvećen tom zanatu, poštovan u celom gradu, poznat svima.

 

Njegove današnje kolege nemaju tu privilegiju. Uostalom danas se svako bavi novinarstvom, i preko blogova i različitih nezavisnih portala. Da bi samo opstali bave se skandalima, serviraju ih i često izmišljaju, preuveličavaju. Zameraju se mnogima, zagorčavaju život političarima i drugim javnim ličnostima ali im u isto vreme i pomažu da postignu svoje ciljeve i dođu u centar javnosti. Ponekada to čine sasvim nesveno a ponekad i sračunato za novac i druge usluge. Na portalima se često čitaju članci koji više liče na školske zadatke ili seminarske radove iz istorije. To vrvi od istorijskih činjenica često prepisanih sa Wikipedije, neproverenih. Mišljenja u tome ima malo ili nimalo. Izgubilo se potpuno istraživačko i analitičko novinarstvo. Piše se nasumice, često bez cilja, da bi se popunila praznina. Na blogovima i portalima psovke podižu čitanost i svi pišu o “podizanju svesti kod naroda”.  Svest nam podižu nesvesni.

Sve to mene ni malo ne čudi. Koliko Amerikanac koji piše za neki časopis zaradi, a koliko naš čovek? Razlika je ogromna. Zašto bi onda neko potrošio dane na istraživanje i analizu da bi napisao članak kad može za pola sata nešto da smuva i to da mu se plati isto kao i istraživanje na koje je potrošio dane i nedelje. Sve ima svoju cenu. Čitamo svašta jer nemamo para da platimo kvalitetne novinare, kao što nosimo kinesku garderobu jer nemamo para da platimo brandiranu. Nije tačno da narod traži psovke i skandale, on samo nema da plati ništa drugo. To je sve što može sebi da priušti.

Stvaranje i ubijanje monstruma

Starlete ili kako moj ujak reče starletutke su neka nova kategorija, kreirana od medija poslednjih desetak godina. Kako ja razumem položaj ovih devojaka to su ambiciozne osobe iz loših porodice koje bi uradile sve da dođu do para.

 

Nisu volele da uče školu, niko ih na to nije ohrabrivao, ali vole da se sređuju, šminkaju, oblače…vole da budu privlačne muškarcima i zato ulažu u fizički izgled. Danas je plastična hirurgija čudo pa većina ima izmenjeni lični opis, silikonske grudi, usne, obrve, dupe….Sve je napravljeno tako da ih pretvori u poželjne igračke muškaraca. Uvek je bilo takvih žena i biće. Egzistirale su na dnu svakog društva od drevnog do savremenog. Nenametljivo su zadovoljavale svoje mušterije, kretale se po kockarnicama, kućama opijuma, javnim kućama, mračnim sokacima…Život većine od njih završavao se naglo i nasilno, umirale su od droge, alkohola ili neke polne bolesti ili ih je slučajno ili namerno ubijao kakav zahtevan klijent. Među njima bilo je pravih veštica, pokvarenih do srži, pravih mučenica koje su okolnosti naterale u taj život, ambicioznih lepotica željnih lake zarade koje su mislile da je lakše izaći iz ovog posla nego što jeste..kao u svakoj branši ima svakavih ličnosti. Jedna im je crta ipak svojstvena, sve one, od drevnih vremena do današnjice navikle su na poniženje. Ono ih prati kroz vekove. Ranije su ih ponižavali samo klijenti i uski krug ljudi u kome su se kretale. Javno mnjenje puno osude bilo je daleko od njihovih malih života obavijenih tamom.

 

 

U današnje vreme mnogo se toga promenilo. Sve što kažu ili rade preko medija je dostupno širokim masama. Da se eksponiraju vodi ih isto što i svako drugo biće koje se pojavljuje u medijima, želja za novcem. Mediji ih stvaraju jer mase vole da se osećaju superiorno, da osuđuju. Sada su one dostupne društvu da ih ponižava. Čitajte samo komentare ispod članaka o bilo kojoj od njih. Svaka mala rečenica koja izađe iz njihovih neškolovanih usta se pljuje i prepričava po stotinu puta. Uspeh je postignut. Novine se čitaju, narod ima koga da pljuje, a ove sirotice dobijaju novac koji toliko žele, a koji je proporcionalan količini poniženja koje moraju da progutaju.

Kada se koja od njih zameri nekom predstavniku medija koji su ih stvorili, iskopa se neka prljvština, kojih ima mnogo, pa se preuveliča i servira gladnim masama. Sada dolazi do usijanja. Narod se zatalasa, buni što takva nakaza uopšte postoji. Više joj nema medijskog života. Mediji su spremni da ubiju monstruma koga su stvorili.

 

 

Slučajno u koži pračoveka

 

Kako su prvi ljudi preživljavali u prirodi bez odeće, oružja i osnovnih sredstava za život može nam ispričati američki nudista iz Pensilvanije koji se izgubio u šumi pre nekoliko dana. Na sebi nije imao apsolutno ni jedne krpice.

Nudistički kamp u kome se nalazio pruža utočište najviše homoseksualcima i retko ko tamo nosi odeću. Pedeset šestogodišnji čovek se potpuno nag uputio u šetnju i izgubio se. Primećeno je da ga nema tek uveče  stotinak dobrovoljaca uputilo se u poteru. Nađen je tek posle nekoliko dana i prebačen u bolnicu bez većih povreda. Ispostavilo se da je preživljavanje u prirodi moguće.

Večna borba svetlosti i tame

Od postanka sveta smenjuju se ova dva ekstrema, svetlost i tama, dobro i zlo. Cilj i jednog i drugog je da osvoje i zadrže dušu čoveka.

 

Naš život odvija se po nekim pravilima svakodnevice. Idemo svetom često ne videći ništa izvan okvira naučenog, ne vidimo gde grešimo, šta radimo sebi i drugima. Naša je percepcija veoma sužena i ograničena na nekoliko načina razmišljanja koja smo usvojili u detinjstvu. U zavisnosti od ovih naučenih načina prihvatanja stvari oko nas zavisi umnogome i naš život. Borimo se za svoja mišljenja, osećamo da nam nešto smeta,  čini nas nesrećnim, izaziva teskobu, nešto pokušavamo da shvatimo, da se setimo nečega što smo davno zaboravili ali ne možemo da izađemo iz mreže svakodnevice, naučenog načina razmišljanja, ponašanja, prihvatanja okoline… To nešto čega ne možemo da se setimo je naša duša. Na nju zaboravimo potpuno obuzeti svakodnevicom, kao konji upregnuti teretom koji se mogu kretati samo u uskom krugu. Dok smo mi sasvim nesvesni postojanja duše negde izvan nas, u dalekom kosmosu ili među oblacima odvoja se ogorčena borba za nju. Mi je ne primećujemo, zaboravljamo ali po svemu sudeći ona je toliko dragocena da se ceo svemir bori za to zaboravljeno blago koje leži na đubrištu.

Umogome ishod bitke zavisi od naših navika. Nije isto početi dan šetnjom u prirodi, vežbama ili flašom rakije, cigaretom i masnim doručkom. Sve što radimo svakodnevno i što ne primećujemo jer smo se navikli određuje naš život, njegov kvalitet, misli koje upravljaju našim akcijama, količinu radosti ili beznađa koju osećamo. Sve ovo utiče na ishod bitke koje smo potpuno nesvesni a koja se vodi nad našim glavama za nas.

Zavisnici od sajber seksa

Sve više ljudi traži sebi partnera preko Interneta. Prema nekim statistikama oko 50% parova danas upoznaje se online. Internet je fenomenalan način da sretnete i upoznate divne ljude koje inače nikada ne biste sreli, da se povežete sa sličnima sebi na mnogim nivoima. Svi koji su tražili partnera preko Interneta doživeli su bar nekoliko puta da im se javi osoba koja posle nekoliko rečenica prelazi na pisanje o seksu. Nekada to počinje kao pitanje o vašim seksualnim željama, a nekada kao eksplicitni opisi šta bi vam se događalo da ste zajedno. Da li ćete takav razgovor prihvatiti ili blokirati tu osobu na vama je da odlučite. Ono što treba odmah da vam bude jasno je da imate posla sa zavisnikom od sajber seksa.

 

 

Šta ovakva vrsta zavisnosti podrazumeva? Prema svemu što sam o ovome pročitala izgleda da mnogi ljudi koji svakodnevno povećavaju vreme koje provedu na Internetu mogu oboleti od ove zavisnosti. Internet postaje zamena za stvarni život, ljudi koji se sreću online važniji i stvarniji od onih kod kuće. Naročito je opasno to što uz malo napora čovek na Internetu može biti sve ono što je oduvek sanjao da bude. Može se predstaviti kao bilo ko. Kao u nekoj čarobnoj zemlji starac postaje mladić, ružan i nizak čovek postaje manekenski tip, čistač ulica može se lako predstaviti kao doktor nauka ili uspešan biznismen. U toj zemlji mašte žena koja nikada nije izazivala pažnju muškaraca postaje lepotica o koju se otimaju, stidljiv dečko koji nikada nije imao devojku može postati pravi srcelomac. Nema granica mašti. U svemu ovome osnova je ipak neiskrenost i često najbezočnija laž koja na kraju uvek vodi u patnju, razočarenje, srušene iluzije, slomljeno srce a u nekim slučajevima i zločin. Za ovakvu vrstu iluzije nema srećnog kraja.

 

 

 

Zavisnost od sajber seksa manifestuje se na nekoliko načina:

-Zavisnost od pornografije. Prema istraživanjima centara za mentalno zdravlje u SAD, na mreži se nalazi 4.2 miliona pornografskih sajtova, što čini 12% ukupnog broja sajtova. Sve je više parova koji imaju probleme u braku zato što je  jedno od njih zavisno od pornografije. Ovakva zavisnost karakteriše se sakupljanjem porno materjala, uzbuđenjem koje taj material izaziva a koje se više ne može postići u odnosu sa partnerom.

-Učestvovanje u sajber seks razgovorima na različitim chat prozorima za odrasle gde učesnici iživljavaju različite fantazije pod lažnim imenima, kreiranim najčešće sa naglaskom na eksplicitnu seksualnu želju.

Opasnost kod ovih fantazija je što jednom oslobođene vrlo se teško vraćaju u okvire svakodnevnog života. Preko 60% zavisnika od sajber seksa nije imalo nikakve seksualne devijacije pre otkrivanja Interneta. Ova zavisnost kao i mnoge druge vodi razaranju svakodnevnog života. Može dovesti do razvoda, gubitka posla, slabljenja prijateljskih veza, stalnog osećaja, depresije, izolovanosti…

Internet prevara izaziva kod partnera isti bol kao i prevara uživo i danas je jedan od vodećih razloga razvoda širom sveta.

 

Kako da znate da li ste zavisnik od sajber seksa? Prema centru za mentalno zdravlje Univerziteta u Ročesteru imate problem ukoliko: krijete svoje seksualne aktivnosti preko Interneta od članova porodice, često brišete ili zaključavate svoje fajlove da biste sakrili istoriju svojih interakcija preko Interneta, ako smatrate da biste bili osramoćeni ako vaši voljeni otkriju šta gledate ili radite preko Interneta. Ukoliko otkrijete da vas vreme provedeno na netu odvlači od drugih aktivnosti, ako se nalazite u nekoj vrsti transa i ne primetite koliko ste vremena proveli na netu. Ukoliko često posećujete chat prozore koji su bazirani na seksualnim razgovorima, jedva čekate da započnete razgovor o seksu na netu i osećate se frustrirani ako se to ne desi onda kada ste planirali imate problem sa  zavisnošću. Ona se lako stvara ali se veoma teško otklanja a cilj joj je uništenje čoveka.