Umetnici koji to nisu

Pojava da se koriste društvene veze da bi se stekao status dobro je poznata oduvek, u raznim domenima društva i naročito umetnosti. Ima nešto u umetnosti što pleni i privlači još od pećinskih slika naovamo.  Biti umetnik je lepo, ljudi te poštuju i vole. Imaš slobodu da radiš i kažeš šta hoćeš, nemaš radno vreme…..

 

Dok se umetnost nije isplatila njome su se bavili ljudi koji su znali da rade nešto što drugi nisu. U većini slučajeva nisu imali pojma da su umetnici, samo su se trudili da prežive pomoću svoga zanata. To ih je činilo velikim. To preživljavanje često je bilo mukotrpno, pomoću donacija nekih magnata kojima se sviđao njihov rad. Retko su stvarali nešto što su voleli i sami želeli da stvore. Obično su to bila naručena dela, za koja je data kapara, pa ih je onaj ko je naručio proganjao da ispoštuju rokove, kao što se narod odvajkada preganja sa majstorima. Tako su nastala najveća dela slikarstva, vajarstva, pa i mnoga neprolazna dela književnosti. Umetnošću se mahom bavila sirotinja. Malo se ko iz te visoke klase laćao umetnosti. Oni su samo znali da uživaju u lepim stvarima bez prljanja ruku. Skupljali su lepe predmete, čitaj umetnička dela i naručivali ih. Bili su mecene umetnika, dovodili ih u svoj krug gde su služili za zabavu dokonih bogataša a bogataši njima služili za preživljavanje.

 

 

Sa pojavom Novog Doba i Informatičkog društva sudbina umetnosti se menja. Sada neka polu pismena glumica kojoj je jedina vrlina to što ima silikonske sise i mišićavo dupe zarađuje po filmu toliko koliko svi srpski radnici zarade za ceo svoj životni vek i to svi zajedno. Pominju se tu desetine miliona dolara. J.K Rowling, spisateljica Hari Potera zaradila je stotine miliona dolara praznoglavom pričom o dečaku čarobnjaku. Uz pomoć marketinga i filmske industrije postigla je uspeh o kome Tolstoj nikada nije mogao ni da sanja,  da ne govorimo o ogromnoj količini novca i tituli viteza. Sada naravno postaje popularno biti umetnik. Sada isplivavaju ljudi sa dobrim porodičnim vezama u svetu marketinga, koji imaju novaca da se reklamiraju ili plate objavljivanje knjige, snimanje filma ili koji imaju veza pomoću kojih mogu da postignu promovisanje svoga dela. Sada i viša klasa svakog društva želi da se bavi umetnošću, da bude poznata, priznata. Tako dobijamo umetnike koji to nisu. Piše žena, primera radi, bezveznu knjigu od 100 strana, u kojoj ispljuje istorijske ličnosti, napiše nekoliko neistina i budalaština, ide u detalje kad su u pitanju njene lične ljubavne afere, začini sve to opisima eksplicitnog seksa i objavi. Tu se naravno njen posao ne završava, naprotiv tek počinje. Sada se treba pojaviti u bezbroj emisija, ispričati gomilu laži i gluposti, popljuvati malo i žive a ne samo mrtve, posvađati se sa nekolicinom istih takvih umetnika, reklamirati se na društvenim mrežama facebooku, twiteru, pinteresu i slično. Dozvoli da je napadaju, osporavaju, pljuju, brane…Stvori jedan vakum oko sebe koji usisava brojne gledaoce malih ekrana pa i onih sto ništavnih strana koje je nadrljala i koje uostalom niko i ne čita. Iako niko ne zna ni jedno njeno delo svi znaju nju. Nema čoveka u zemlji koji nije za nju čuo. Ona postaje sastavni deo njihovih života preko televizije, Interneta, novina. Raspravlja se, ne o njenim delima već o tome šta je o kome i gde rekla i šta bi sledeće mogla da izjavi. Vremenom napiše i nekoliko takvih knjižica sa tiražem od sto primeraka koje razdeli prijateljima i rođacima. Papir sve trpi, rekao je narod. Posle toga novinari pišu na naslovnim stranama “Naša poznata književnica sa opusom od preko trideset dela poručuje Stoji “Stojo jedi govna ja sam umetnica a ti k…a!”

 

Eto tako se danas postaje umetnik. Pitam se šta li bi na to rekao Tolstoj koji je šesnaest puta rukom prepisivao Rat i Mir, a to je, za one koji nisu čitali, podebela knjiga. Njemu to i nije bila nužda, bio je grof i bogat čovek. Šta bi rekao Mikelanđelo koji je danima držao glavu povijenu unazad dok je oslikavao tavanicu Sikstinske kapele, i žmirkao jer mu je trunje padalo u oči?

Kada pomru ovi današnji marketing umetnici zaboraviće se preko noći i oni i njihova dela koja uostalom ni za njihovog života niko ne zna, ali šta to njih briga. Žive natprosečnim životom, okruženi lepim stvarima, novcem, pažnjom, ljudi ih prepoznaju na ulici, njihova se sluša. Mnogo bolje prolaze nego da su se opredelili za bilo koju drugu vrstu zanimanja. Ne dajte da vas lažu. Danas je retko ko umetnik iz unutrašnjeg nekog poriva kome je nemoguće odoleti. Umetnici su jer se to isplati.