Prosečan čovek u budnom stanju veći
deo svog vremena provodi pored televizora ili kompjutera gde mediji na njega
mogu da vrše uticaj. Ponekada je taj uticaj smišljen i planski, kao u vremenima
rata kada se smišljeno vrši propaganda. U tim vremenima vrlo je važno ne
dopustiti čoveku da misli svojom glavom jer bi mogao da se zapita: šta meni sve ovo treba,
zbog kog cilja ja živim kao pas ili šta je meni važnije od mog konfora, života i
porodice? Zašto nekoga da ubijem kad je hrišćanska ideologija protiv toga i sl.
E zato mediji tada ne dozvoljavaju čoveku da zastane i počne da misli
racionalno. Tada propaganda ima svoj cilj i svrhu. Ranije je bilo manje mogućnosti
za medijsku propaganda ali je ona ipak intenzivno vršena preko “bukača”
(ubačenih elemenata koji su sprovodili propagandu planski), javnih govorancija,
patetičnih priča, širenja lažnih vesti u cilju stvaranja panike…. Kasnije se javljaju
novine, pa onda svi ostali mediji koji lako dolaze do čoveka i oblikuju njegovu
psihu.
Kakvu sliku kreiraju naši
mediji? Ni u jednim dnevnim novinama ne
može se pročitati o finansijama. Nigde ne piše šta čovek da radi u Srbiji da bi
profitirao. Nema informacija o tome koje su naše mogućnosti, kakva je strategija
vlade, koji su strateški proizvodi i strateška zanimanja, koja su zanimanja potrebna
na tržištu, gde da se prijavimo da bi eventualno radili na globalnomm nivou,
nema velikih ideja pametnih ljudi za poslove, nema malih poslovnih ideja, nema
obaveštenja koliko vlada daje novca za pokretanje sopstvenog posla, koliki su
mesečni troškovi za samodoprinose, poreze, zdravstveno i socijalno, nema
izveštaja sa berze, svetske i domaće, ali ima beskonačnih rasprava o tome
koliko je ljudi pobijeno u Jasenovcu i Srebrenici, obaveštenja kako nas mrze
svi u okruženju, kako svet radi protiv nas koji smo najbolji i najmoćniji narod
na svetu, kako su našu decu pekli na ražnju i bacali lavovima (ko hoće da
veruje), kako su dzihadisti došli u Srbiju “na mala vrata” i kako se samo čeka
gde će da udare, kako je ruski avion naterao američki razarač u bekstvo, ko je
šta rekao u Parovima ili na Farmi i sl. Eto
to mi čitamo u novinama svakodnevno pa nije ni čudo onda da nemamo volje za
životom, nema u nama nade niti elana za bilo kakav posao.
Poruka koju šalju mediji je da nema
nade, da se ništa ne može raditi kako bi se profitiralo, da se samo krađom i
političkim malverzacijama može doći do novca, da nas svi u okruženju mrze, da
je ceo svet protiv nas, da mi nikada i nizašta nismo krivi. Naši su postupci
prema svima drugima uvek na mestu, heroji su samo sportisti. Oni su jedini u zemlji zaradili novac na
pošten način i pokazali tom svetu koji nas mrzi ko smo i šta smo mi. Namerno
ili nenamerno stvara se jedan vakum opšteg beznađa i melanholije koji usisava
svakoga pa i najmlađe ljude pune snage i elana koji bi, ako ništa drugo,
trebali da sanjaju da je život lep i pun mogućnosti. Ovde ne govorim o tome da
smo danas čuli neku vest koja nas je potresla ili zabrinula pa sutra krećemo
dalje, ovde govorim o svakodnevnim vestima koje nas bacaju u očaj i koje se
serviraju decenijama. Jedne iste vesti, neprekidno, decenijama. Generacije su
bombardovane ovakvim načinom razmišljanja i generacije ne vide izlaz, svetlost,
radost, nemaju poleta i želje za životom.
Informisanje ima i svojih korisnih
strana. Dok je televizija dirigovana, nečija, agresivna, oblikovana od strane
vlasti ili moćne elite, Internet je narodski i svačiji. Postoje tamo različita
mišljenja, obaveštenja o svemu što treba pa i o poslovanju. Ne mislim ovde na
naivne blogove studenata koji preporučuju da se bloguje ili prave suveniri da
bi se zaradio novac (suveniri u Srbiji gde godišnje svrati 100 000 turista ne
bi bio posao snova), već o ozbiljnim, poslovnim predlozima i stranicama gde se
daju i informacije i sajtovi za zapošljavanje, male biznis ideje i sl. Radije
mislimo o tome šta ćemo sada raditi I kako ćemo živeti u datom prostoru i vremenu.
Svakodnevica nisu mediji. Oni na nas ne mogu imati uticaja ako im to ne dozvolimo. Svakodnevica smo mi
sami, naša uverenja, naša razmišljanja i ono što izaberemo da radimo toga dana.
Na kraju se ipak sve svodi na izbor a od njega zavisi i sudbina.
Нема коментара:
Постави коментар