Mislite o novcu

Kažu: Ameri misle samo o parama, pokvareni Zapad misli samo o parama. A o čemu da misli? O čemu mi mislimo? Valjda o filozofiji, ružama i zalascima sunca? Ma ‘ajte molim vas!

 

Razmišljanje je proces koji neprekidno traje, ne zavisi od inteligencije pojedinca niti vlastite odluke. Misli se neprekidno kovitlaju, dok smo u budnom stanju i dok spavamo, često nekontrolisane, opsesivne, ponekad kultivisane, nametnute. Imam utisak da je san čoveku potreban da bi se odmorio od misli, a ne od dnevnih napora. Dok spavamo nismo svesni svojih misli, one su naravno i tada aktivne, javljaju se kao snovi ali veći deo noći provedemo u blaženom nerazmišljanju

 

Zapad misli o parama, ne svi ljudi Zapada ali većina, tu se slažem. Njima se te misli javljaju jer su ekonomski obrazovani. Znaju tržište, tokove novca, mogućnosti, kako da ulože svoj novac, kako da od dinara naprave dva. Nas u ekonomskom smislu školstvo ne obrazuje. Učimo svakojake gluposti u školi koje nam apsolutno nikada neće trebati, pa i kako se Karađorđe upoznao sa ženom Jelenom na potoku, a ne učimo ovo što će nam zaista trebati. Niko nas ne uči kako da živimo bolje od svoga rada. Mi radimo svakodnevno trideset i više godina svoga života. Vučemo kola kao konji, porodicu na plećima, brojne obaveze nas pritiskaju, brige…. To su, da podsetim najbolje godine našeg života, kada smo mentalno i fizički najsposobniji. U Srbiji posle tih napora završavamo radni vek sa bednom penzijicom od dvadesetak hiljada dinara i uverenjem društva i naše deca da nama “ništa ne treba” jer smo stari. Ko kaže da nam ništa ne treba!? Mnogi ljudi pošto se penzionišu budu zdravi i jaki još dvadesetak godina. Život traje hteli to mi da priznamo ili ne i treba ga živeti. Znači dok smo živi nama treba. Zahvaljujući razvoju nauke i medicine životni vek se produžio. Prosečni očekivani životni vek je osamdeset godina, a danas se smatra da starenje počinje sa šezdeset pet.

 

Pošto smo proveli život radeći i razmišljajući o nekorisnim stvarima, o političarima, fudbalu, televizijskim serijama, komšijama i rođacima, glumicama, novokomponovanim pevaljkama, pokvarenom Zapadu koji nas mrzi i drugim stvarima koje ne donose prosperitet, mi završavamo svoj radni vek dosta bedno. Sada možemo samo da se radujemo televiziskom programu i unučićima koji smatraju da nama ništa ne treba. Ljudi na Zapadu koji ponesu iz škole solidno znanje o ekonomiji, razmišljaju o parama i ulažu ih tokom života tako da kad se penzinišu mogu da putuju po svetu, ispunjavaju sebi svaki hir, od kupovine Prada torbe koja košta 4-5 hiljada dolara do putovanja na Himalaje ili svetskog krstarenja. Kome je bolje šta biste vi rekli? Jeste da mi nemamo iste mogućnosti kao oni ali možda je i to zato što nekorisno trošimo svoje vreme i misli. Šta bi postigao čovek koji bi satima čitao o tokovima svetske ekonomije i načinu zarađivanja novca umesto što igra igrice, gubi vreme na porno sajtovima ili čita portale novena i ostavlja komentare o omiljenom ili omraženom predsedniku, koji je isto što i mi ali će sigurno imati sasvim drugačiju starost?