Ubice moždanih ćelija -školstvo

Često se pitamo zašto se ne snalazimo u savremenim tokovima ekonomije, zašto ne znamo šta da započnemo u životu, šta da radimo, gde da nađemo posao ili kako da započnemo neki posao. Kada završimo škole većina nas ne zna šta bi dalje. Prijavimo se na biro, odatle nas nikada ne zovu jer nam nikada ne nađu posao, eventualno nas teraju na neka prekvalifikavanja, dokvalifikacije tako da se ispravno pitamo zašto smo uopšte išli u školu. Čemu nam je ona poslužila? Javljamo se na oglase za posao mesecima a da nas niko ne zove ni na intervju. Brzo shvatimo da su dostupni samo poslovi promotera, a to u stvari i nije posao nego čista eksploatacija. Polazimo u svet nepripremljeni, bez vizije, sa uverenjem da nema nade i tako završavamo radeći godinama neke sezonske poslove, ili “na crno” ili se zapošljavamo na stovarištu ili kao taksisti sa diplomom fakulteta. Kada nemaju čime da popune stranice o tome jednom u dve godine pišu novine, pa nas opet zaboravljaju i prepuštaju sudbini sezonskih radnika i promotera.

 

Za ovakvo stanje uma krivo je i školstvo koje nas uči mnogim budalaštinama ali nas ne osposobljava za život. Već od početka smo hendikepirani jer nas škola ne uči finansijskoj strani života, izađemo iz nje nemajući pojma o tokovima novca, načinima za njegovo sticanje, marketingu, ne znamo koja su sve zanimanja dostupna i potrebna. Ne govorim ovde o tome da neki nastavnik uzme i priča deci svoje mišljenje o tome šta je dobro raditi a šta ne, već o statistici, činjenicama…. Toga nema, ali zato ima geografske širine i dužine gradova Pitsburga i Tananarive iako 99 % Balkanaca ne može sebi priuštiti ni putovanje u Grčku svake godine. Znači prvo treba naučiti kako sebi steći dovoljno novca za putovanje u Tananarivu a onda je lako saznati geografsku širinu i dužinu. Školstvo je veoma važan parameter u životu svakog čoveka, ono nas oblikuje u vreme kada je oblikovanje čoveka moguće. Mi svi imamo mišljenje o tome kako se zarađjuje novac, o marketingu ali je to samo u priči, daleko od naše svakodnevice. Mi o tome ništa stvarno ne znamo. Nisu nas naučili i ne uče nas. Istina je da imamo manje mogućnosti nego ljudi iz razvijenih zemalja, ne pomaže nas država, lažu nas mediji, pljačkaju nas javni servisi, ali i o mogućnostima koje imamo ne znamo ništa. Tome nas ne uče ali zato znamo tačnu godinu Kosovske i Maričke bitke kao i kada je izbio Prvi srpski ustanak. Završavamo školu sa uverenjem da je život težak, bez mogućnosti i da je potrebno krasti da bi se preživelo. Tome nas, naravno ne uče neposredno ali stičemo takav utisak. Mi prosto ne znamo šta bismo sa sobom, ne znamo da država daje stimulanse za osnivanje nekih poslova, ne znamo gde da se prijavimo da bi preko Interneta radili za globalno tržište, ne znamo o marketingu niti kako da promovišemo svoje proizvode, ne znamo šta je potrebno da bismo eventualno pokrenuli neku proizvodnju. Ne znamo najvažnije stvari o životu. Ono što smo u školi shvatili je da škola ne služi ničemu.

 

Tome nas neki nastavnici i otvoreno uče a ostali nam posredno prenose svoja duboka uverenja. Oni, naime veruju, da su veoma obrazovani i puni znanja, a to im se znanje ne isplati. Kada se njima nije isplatila tolika količina inteligencije kako li će onda deca koju oni uče tek uspeti u životu? Njihov je tok misli donekle ispravan, deca koju oni uče veoma malo šanse imaju za uspeh i to ne zato što su nastavnici pametni nego baš obrnuto. U većini slučajeva to su ljudi veoma šuplji, koji prestanu da čitaju bilo šta izvan školske literature i žive u nekom ličnom filmu o sopstvenoj superiornosti u kome su jedini akteri. Celokupno naše školstvo ne osposobljava ljude za uspeh u životu već stvara pesimistične, ogorčene jedinke koje pravdaju svoj neuspeh patetičnim filozofijama tipa “nije novac najvažniji”, “najbolje stvari u životu su besplatne”, “što više imaš više ti treba” i slično. Sila mladosti, ta snaga koja potiče iz detinjstva i uverenja da je sve moguće ne koristi se u školstvu da se stvore borbene jedinke koje će se hvatati u koštac sa životom, već se uništava i poklapa pesimizmom. Nama se zapadna filozofija po kojoj se treba boriti za svoje snove čini nerealnom i praznoglavom, mislimo da mi znamo bolje od njih jer se prepuštamo fatalizmu ali baš u toj filozofiji se vidi ključ razlike u ekonomiji razvijenih i nerazvijenih zemalja. Tamo decu u školama uče da je uspeh moguć, da se treba boriti za svoje snove, da ima načina, a nas ovde uče da nema sreće, nema uspeha, da se sve dobija preko veze ili se mora ukrasti, da potoji sudbina, zacrtan put pri rođenju i da ćeš preći isti put sedeo na krevetu i gledao filmove po ceo dan ili putovao i radio. Kada izađemo iz škole odmah u prvom mesecu raspusta zaboravimo sve što su nas učili, prvo godine iz istorije, pa geografsku širinu i dubinu, pa radnju knjiga iz školske literature, pa matematičke formule, ali ono glavno, da nas u životu ništa dobro ne čeka i da ćemo se škole sećati kao najlepšeg doba u životu, to zauvek ostaje sa nama. To nam na kraju bude jedina tekovina osnovnog i srednjeg obrazovanja.