Većina nas živi u gradovima i nemamo
često priliku da uživamo u malim, jednostavnim životnim zadovoljstvima koje
donosi priroda. Ona jeste negostoljubiva, ako je neukroćena puna je trnja,
korova, kopriva, komaraca, osa i mnogo čega drugog što grebe i ujeda. Ko je
blizak prirodi ili zato što mora ili zato što hoće jer misli da je to zdravo
može da uživa u nekim njenim prednostima. Čitam u Blicu od pre neki dan kako je
neki fotograf sa Tajvana snimio šumu punu svitaca i ta je slika obišla svet.
Sigurno
je da su naši novinari to prepisali iz američkih novina, tako oni to rade. U
političkoj sekciji pljuju Amerikance i kako su upropastili sveti srpski rod, a
onda u drugim sekcijama sve prepisuju od njih. Dakle svitaca nema samo na Tajvanu,
pune su ih naše šume i livade. Sećam se da sam u detinjstvu često viđala svice.
Tada sam leta provodila kod babe i kada bi se u sumrak vraćali sa njiva
svetlucali su celom dužinom puta u šumarcima i na poljima. Jurili smo ih kao
deca i hvatali da bi videli kako svelte u šaci, ponekad bi ih stavili u teglu a
oni su i tako svetlucali u mraku sobe.
Posle toga naravno više od deset
godina nisam videla ni jednog zbog života koji sam vodila i juče baš prošetam
malo izvan grada i vidim ih posle deset godina kako svetlucaju ivicom poljane i
dublje u voćnaku. Ima ih na hiljade. Svuda su oko gradova, obasjavaju svojim
malim telima mrkli mrak polja. Kolika je lepota tog malog svetalca koje leti
blizu zemlje teško je oppiisati, mora čovek sam da vidi i oseti. To su neka mala
životna zadovoljstva, potpuno besplatna i
dostupna svakome ko se malo uveče odvoji od kompjutera ili televizora i prošeta
do parka ili oboda grada. Ovog leta uživajmo u svicima.
Нема коментара:
Постави коментар