Koliko muževa je žena jurila pre braka?

Prema nekim bolnim statistikama samo u Beogradu prošle godine je bilo 2500 razvoda. Traži se uzrok u ekonomiji, nemanju novca, malim platama, rastućem individualizmu, emancipaciji žena, nerealnim očekivanjima i sl. Oni koji su u braku žale se na svoje partnere, a oni koji nisu pate što nisu. Izgleda da je to kao u onoj priči “Tamni vilajet”, pa ko ne proba kajaće se i ko proba kajaće se, e sada,  od svakog ponaosob  zavisi način na koji će izabrati da se kaje.

Šta je uzrok tolikim propalim brakovima u Srbiji i ne samo kod nega nego u svetu? Nemoguće da se nemaština podnosi lakše u samoći nego u porodici. Čim se razbiju tradicionalne stege odmah se uzdrma porodica. Samo da li su stege to što je potrebno za održavanje na okupu ljudi koji imaju toliko zajedničkih interesa, a često su povezani i krvnim vezama preko dece koju su izrodili? Dok nikome na pada na pamet da menja brata ili sestru i roditelje, jer unapred zna da je to nemoguće, nego se sa njima slaže kako zna i ume, većina je u stvari nezadovoljna svojim partnerom. Uvek se misli da se moglo bolje, da se nije našla ona “prava” osoba, naša “druga polovina” sa kojom činimo celinu, ono jedno jedino  ljudsko biće koje će nas ispunjavati u svakom smislu. Samo da li takvo ljudsko biće postoji? Slažemo se sa dugogodišnjim prijateljima koje u većini slučajeva srećemo u nekom vremenu, na nekim mestima u školi, fakultetu, različitim aktivnostima. Sa njima se često slažemo bolje nego sa ljudima sa kojima živimo jer od njih ne očekujemo tako mnogo. Provodimo zajedno neko vreme pa se onda vraćamo svojim životima. Verujemo da će nas saslušati u veremenu krize, da će nam se naći kad je teško i ta očekivanja se retko stave na probu.

Od partnera, sa druge strane, očekujemo da bude sve što mi nismo, sve o čemu smo sanjali da sami budemo, da bude produžetak naše ličnosti, da bude uspešan  u svim onim domenima u kojima smo sami želeli uspeh pa bili isuviše lenji da ga ostvarimo. Iznad svega, očekujemo da bude trpeljiv i bez mnogo zahteva, da se u svemu slaže sa nama.

Gde naći takvo ljudsko biće? Mislim da to nikome nije uspelo. Tako se javljaju dve krajnjosti i dve vrste ljudi koji traže. Jedni traže neprekidno, menjaju partnere, slamaju srca, žive između nade i razočarenja godinama. Jure taj nedostižni san dok i sami ne zaborave šta traže pa se skrase pored bilo koje osobe i provode noći i dane kao i svi drugi porodični ljudi. Druga, opasnija kategorija su ljudi koji se skrase veoma rano, pored bilo koga, obično prve devojke ili mladića sa kojim su počeli da se viđaju, žive tim životom ali se u njemu ne pronalaze. Nezadovoljni su i često to nezadovoljstvo ne kriju od partnera, porodice i okoline. Ono naravno uništava vezu sa partnerom a često i decom, koju neprekidno podsećaju da im je život zbog njih poprimio te razočaravajuće obrise. Ovo nezadovoljstvo truje im noći i dane,  provode vreme u žabokrečini koju su sami za sebe storili.

Postoji još jedna vrsta ljudi koji žele porodicu a ne idealnog partnera.  Oni prihvataju svog izabranika punim srcem, onakvog kakav jeste, kao što svi prihvatamo druge članove porodice koje ne možemo  da biramo. Kada se takva dva čoveka nađu i spoje onda se dobija onaj skladan brak koji se viđa ponekad i kakvom svi težimo. Samo takvim ljudima ostvaruje se san o ljubavi iz bajke.