Ubice moždanih ćelija-mediji

Prosečan čovek u budnom stanju veći deo svog vremena provodi pored televizora ili kompjutera gde mediji na njega mogu da vrše uticaj. Ponekada je taj uticaj smišljen i planski, kao u vremenima rata kada se smišljeno vrši propaganda. U tim vremenima vrlo je važno ne dopustiti čoveku da misli svojom glavom jer bi  mogao da se zapita: šta meni sve ovo treba, zbog kog cilja ja živim kao pas ili šta je meni važnije od mog konfora, života i porodice? Zašto nekoga da ubijem kad je hrišćanska ideologija protiv toga i sl. E zato mediji tada ne dozvoljavaju čoveku da zastane i počne da misli racionalno. Tada propaganda ima svoj cilj i svrhu. Ranije je bilo manje mogućnosti za medijsku propaganda ali je ona ipak intenzivno vršena preko “bukača” (ubačenih elemenata koji su sprovodili propagandu planski), javnih govorancija, patetičnih priča, širenja lažnih vesti u cilju stvaranja panike…. Kasnije se javljaju novine, pa onda svi ostali mediji koji lako dolaze do čoveka i oblikuju njegovu psihu.

 

Kakvu sliku kreiraju naši mediji?  Ni u jednim dnevnim novinama ne može se pročitati o finansijama. Nigde ne piše šta čovek da radi u Srbiji da bi profitirao. Nema informacija o tome koje su naše mogućnosti, kakva je strategija vlade, koji su strateški proizvodi i strateška zanimanja, koja su zanimanja potrebna na tržištu, gde da se prijavimo da bi eventualno radili na globalnomm nivou, nema velikih ideja pametnih ljudi za poslove, nema malih poslovnih ideja, nema obaveštenja koliko vlada daje novca za pokretanje sopstvenog posla, koliki su mesečni troškovi za samodoprinose, poreze, zdravstveno i socijalno, nema izveštaja sa berze, svetske i domaće, ali ima beskonačnih rasprava o tome koliko je ljudi pobijeno u Jasenovcu i Srebrenici, obaveštenja kako nas mrze svi u okruženju, kako svet radi protiv nas koji smo najbolji i najmoćniji narod na svetu, kako su našu decu pekli na ražnju i bacali lavovima (ko hoće da veruje), kako su dzihadisti došli u Srbiju “na mala vrata” i kako se samo čeka gde će da udare, kako je ruski avion naterao američki razarač u bekstvo, ko je šta rekao u Parovima ili na Farmi i sl.  Eto to mi čitamo u novinama svakodnevno pa nije ni čudo onda da nemamo volje za životom, nema u nama nade niti elana za bilo kakav posao.

 

Poruka koju šalju mediji je da nema nade, da se ništa ne može raditi kako bi se profitiralo, da se samo krađom i političkim malverzacijama može doći do novca, da nas svi u okruženju mrze, da je ceo svet protiv nas, da mi nikada i nizašta nismo krivi. Naši su postupci prema svima drugima uvek na mestu, heroji su samo sportisti.  Oni su jedini u zemlji zaradili novac na pošten način i pokazali tom svetu koji nas mrzi ko smo i šta smo mi. Namerno ili nenamerno stvara se jedan vakum opšteg beznađa i melanholije koji usisava svakoga pa i najmlađe ljude pune snage i elana koji bi, ako ništa drugo, trebali da sanjaju da je život lep i pun mogućnosti. Ovde ne govorim o tome da smo danas čuli neku vest koja nas je potresla ili zabrinula pa sutra krećemo dalje, ovde govorim o svakodnevnim vestima koje nas bacaju u očaj i koje se serviraju decenijama. Jedne iste vesti, neprekidno, decenijama. Generacije su bombardovane ovakvim načinom razmišljanja i generacije ne vide izlaz, svetlost, radost, nemaju poleta i želje za životom.

Informisanje ima i svojih korisnih strana. Dok je televizija dirigovana, nečija, agresivna, oblikovana od strane vlasti ili moćne elite, Internet je narodski i svačiji. Postoje tamo različita mišljenja, obaveštenja o svemu što treba pa i o poslovanju. Ne mislim ovde na naivne blogove studenata koji preporučuju da se bloguje ili prave suveniri da bi se zaradio novac (suveniri u Srbiji gde godišnje svrati 100 000 turista ne bi bio posao snova), već o ozbiljnim, poslovnim predlozima i stranicama gde se daju i informacije i sajtovi za zapošljavanje, male biznis ideje i sl. Radije mislimo o tome šta ćemo sada raditi I kako ćemo živeti u datom prostoru i vremenu. Svakodnevica nisu mediji. Oni na nas ne mogu imati uticaja  ako im to ne dozvolimo. Svakodnevica smo mi sami, naša uverenja, naša razmišljanja i ono što izaberemo da radimo toga dana. Na kraju se ipak sve svodi na izbor a od njega zavisi i sudbina.

Ubice moždanih ćelija -školstvo

Često se pitamo zašto se ne snalazimo u savremenim tokovima ekonomije, zašto ne znamo šta da započnemo u životu, šta da radimo, gde da nađemo posao ili kako da započnemo neki posao. Kada završimo škole većina nas ne zna šta bi dalje. Prijavimo se na biro, odatle nas nikada ne zovu jer nam nikada ne nađu posao, eventualno nas teraju na neka prekvalifikavanja, dokvalifikacije tako da se ispravno pitamo zašto smo uopšte išli u školu. Čemu nam je ona poslužila? Javljamo se na oglase za posao mesecima a da nas niko ne zove ni na intervju. Brzo shvatimo da su dostupni samo poslovi promotera, a to u stvari i nije posao nego čista eksploatacija. Polazimo u svet nepripremljeni, bez vizije, sa uverenjem da nema nade i tako završavamo radeći godinama neke sezonske poslove, ili “na crno” ili se zapošljavamo na stovarištu ili kao taksisti sa diplomom fakulteta. Kada nemaju čime da popune stranice o tome jednom u dve godine pišu novine, pa nas opet zaboravljaju i prepuštaju sudbini sezonskih radnika i promotera.

 

Za ovakvo stanje uma krivo je i školstvo koje nas uči mnogim budalaštinama ali nas ne osposobljava za život. Već od početka smo hendikepirani jer nas škola ne uči finansijskoj strani života, izađemo iz nje nemajući pojma o tokovima novca, načinima za njegovo sticanje, marketingu, ne znamo koja su sve zanimanja dostupna i potrebna. Ne govorim ovde o tome da neki nastavnik uzme i priča deci svoje mišljenje o tome šta je dobro raditi a šta ne, već o statistici, činjenicama…. Toga nema, ali zato ima geografske širine i dužine gradova Pitsburga i Tananarive iako 99 % Balkanaca ne može sebi priuštiti ni putovanje u Grčku svake godine. Znači prvo treba naučiti kako sebi steći dovoljno novca za putovanje u Tananarivu a onda je lako saznati geografsku širinu i dužinu. Školstvo je veoma važan parameter u životu svakog čoveka, ono nas oblikuje u vreme kada je oblikovanje čoveka moguće. Mi svi imamo mišljenje o tome kako se zarađjuje novac, o marketingu ali je to samo u priči, daleko od naše svakodnevice. Mi o tome ništa stvarno ne znamo. Nisu nas naučili i ne uče nas. Istina je da imamo manje mogućnosti nego ljudi iz razvijenih zemalja, ne pomaže nas država, lažu nas mediji, pljačkaju nas javni servisi, ali i o mogućnostima koje imamo ne znamo ništa. Tome nas ne uče ali zato znamo tačnu godinu Kosovske i Maričke bitke kao i kada je izbio Prvi srpski ustanak. Završavamo školu sa uverenjem da je život težak, bez mogućnosti i da je potrebno krasti da bi se preživelo. Tome nas, naravno ne uče neposredno ali stičemo takav utisak. Mi prosto ne znamo šta bismo sa sobom, ne znamo da država daje stimulanse za osnivanje nekih poslova, ne znamo gde da se prijavimo da bi preko Interneta radili za globalno tržište, ne znamo o marketingu niti kako da promovišemo svoje proizvode, ne znamo šta je potrebno da bismo eventualno pokrenuli neku proizvodnju. Ne znamo najvažnije stvari o životu. Ono što smo u školi shvatili je da škola ne služi ničemu.

 

Tome nas neki nastavnici i otvoreno uče a ostali nam posredno prenose svoja duboka uverenja. Oni, naime veruju, da su veoma obrazovani i puni znanja, a to im se znanje ne isplati. Kada se njima nije isplatila tolika količina inteligencije kako li će onda deca koju oni uče tek uspeti u životu? Njihov je tok misli donekle ispravan, deca koju oni uče veoma malo šanse imaju za uspeh i to ne zato što su nastavnici pametni nego baš obrnuto. U većini slučajeva to su ljudi veoma šuplji, koji prestanu da čitaju bilo šta izvan školske literature i žive u nekom ličnom filmu o sopstvenoj superiornosti u kome su jedini akteri. Celokupno naše školstvo ne osposobljava ljude za uspeh u životu već stvara pesimistične, ogorčene jedinke koje pravdaju svoj neuspeh patetičnim filozofijama tipa “nije novac najvažniji”, “najbolje stvari u životu su besplatne”, “što više imaš više ti treba” i slično. Sila mladosti, ta snaga koja potiče iz detinjstva i uverenja da je sve moguće ne koristi se u školstvu da se stvore borbene jedinke koje će se hvatati u koštac sa životom, već se uništava i poklapa pesimizmom. Nama se zapadna filozofija po kojoj se treba boriti za svoje snove čini nerealnom i praznoglavom, mislimo da mi znamo bolje od njih jer se prepuštamo fatalizmu ali baš u toj filozofiji se vidi ključ razlike u ekonomiji razvijenih i nerazvijenih zemalja. Tamo decu u školama uče da je uspeh moguć, da se treba boriti za svoje snove, da ima načina, a nas ovde uče da nema sreće, nema uspeha, da se sve dobija preko veze ili se mora ukrasti, da potoji sudbina, zacrtan put pri rođenju i da ćeš preći isti put sedeo na krevetu i gledao filmove po ceo dan ili putovao i radio. Kada izađemo iz škole odmah u prvom mesecu raspusta zaboravimo sve što su nas učili, prvo godine iz istorije, pa geografsku širinu i dubinu, pa radnju knjiga iz školske literature, pa matematičke formule, ali ono glavno, da nas u životu ništa dobro ne čeka i da ćemo se škole sećati kao najlepšeg doba u životu, to zauvek ostaje sa nama. To nam na kraju bude jedina tekovina osnovnog i srednjeg obrazovanja.

 

Priča o gladnoj deci u Africi

Decenijama već proganjaju nas slike gladne dece u Africi, slike mališana sa ispupčenim stomacima, tanušnim ručicama i velkim očima punim suza. Kad vidimo te slike na televiziji želimo da pomognemo, osećamo se loše što živimo bez gladi, što bacamo hranu i pravimo gozbe. Posle utonemo u sakodnevicu, zaboravimo te slike strašne patnje nevinih ali srećom tu je televizija da nas uvek iznova podseti da ima gladne dece negde tamo, na drugom kontinentu kojoj bi mi morali da pomognemo preko raznih donacija. Mi pomažemo koliko možemo, kupujemo šarane UNICEF-ove čestitke za Novu godinu, dajemo staru odeću Crvenom krstu a ljudi koji imaju novaca uplaćuju i na račune humanitarnih organizacija.

 

Poslednjih godina počeli su da nas presreću na ulicama neki ljudi koji nude razglednice, knjižice “za gladnu decu”, pa se još ljute kad nećemo da kupimo stvar koja nam uopšte ne treba. Kako smo pokvareni! Ne damo za gladnu decu! Udaljavamo se od ovih humanih prodavaca sa osećajem nelagode i opet nam pred očima iskrsavaju stravične slike sa televizije, ispupčeni stomačići, tanušne rukice, oči pune suza….Ponekada i kupimo od ovih uličnih saletača, držimo u ruci neku knjižicu ili razglednicu, udaljavamo se od prodavaca kojima smo dali naš s mukom zaradjen novac ali nemamo osećaj ispunjenosti i sreće što smo uradili pravu stvar i pomogli decu u Africi kupivši bezveznu knjižicu sa kojom sada ne znamo šta da radimo. Pitamo se da li smo opet ispali naivni, da li su nas prevarili obesni prodavci koji lažu da bi prodali knjige? Tešimo se da je ta laž “na njihovu dušu” ali osećaj nelagode ostaje.

 

Ko su ova gladna deca? Moj dobar prijatelj, Slovak bio je u Legiji stranaca, misija u Etiopiji. Pričao mi je da su bili na izolovanom mestu gde nema gradova i gde još žive nomadska plemena na lovačko-sakupljačkom stupnju civilizacijskog razvoja. Vekovima su njihovi preci živeli od stepe, lovili male životinje, sakupljali plodove seleći se za lovinom ili voćem i bobicama koje je sakupljano u različitim sezonama na različitim mestima. Onda su došli humanitarci iz razvijene Amerike i Evrope i učinilo im se da ti ljudi žive strašnim životom jer nisu živeli isto kao oni to jest po američkom snu, pa su organizovali da im se doprema hrana. Jednom nedeljno avioni su nadletali stepu i bacali pakete sa hranom i odećom. Posle nekoliko godina plemena su prestala da rade jer su uvidela da hrana i tako stiže jednom nedeljno. Ljudi su se skupljali oko izvora, lenčarili i čekali avione. Vremenom su zaboravili kako da prežive u stepi, odvojili su se od krajolika i sada žive pogleda uprtog u nebo odakle stiže sve što im treba. Njihova zavisnost od humanitarne pomoći je danas potpuna, kada bi ona prestala da stiže posledice bi bile strašne. Predeo u kome žive je negostoljubiv a oni više ne znaju kako da ga iskoriste. Tako se eto na silu postaje human i od sasvim sposobnnih ljudi stvaraju bogalji. U koju svrhu? Ja ne znam da odgovorim, kao ni da li je to uradjeno svesno ili se dogodilo po onoj “put do pakla popločan je dobrim namerama.”Možda je nekome trebalo da se stvori mit kako bi se sakupljao novac širom sveta.  Koliko od tog novca stiže do “gladne dece u Africi” za većinu ljudi sveta nemoguće je odgovoriti. To znaju samo odabrani. Oni koji tamo negde u Africi imaju gomilu talaca koji svakog časa mogu postati meta i skapati od gladi, ako pomoć prestane da stiže. Za njih ceo svet sakuplja i daje novac, kako bi im, ovi “dobrotvori” uredno doturali hranu u domu u kome su pre aviona i humanitarne pomoći bili siti  gospodari svoje sudbine.

Muzika za uši

Lepo je raditi uz muziku koju čovek voli. Rad se čini lepši i ide brže kad se začini muzikom, međutim muzika je individualna stvar. Ima različitijh ljudi i različitih muzičkih žanrova. Svako voli nešto svoje da sluša. Da ljudi jedni drugima ne bi smetali vlastitim izborom muzike davno su izmišljene i slušalice, pa čovek može da stavi slušalice u uši i sluša svoju muziku ne smetajući drugima. Ovaj lep i koristan izum u kome svet uveliko uživa decenijama izgleda nije došao do svih krajeva i slojeva u našoj zemlji. Opšta je pojava da čovek izađe u dvorište da nešto radi, iznese tranzistor ili šta već ima pri ruci i odvrne muziku do daske.

Ona trešti i čuje se kilometrima unaokolo, smetajući svakome ko bi u svom vlastitom domu hteo da se opusti, odmori, eventualno pogleda nešto na televiziji ili posluša nešto što sam želi. Kao što se razlikuje ukus u muzici razlikuju se i navike svakog čoveka ponaosob i dok bi jedan hteo da radi u bašti i sluša Cecu kako se dernja, drugi bi možda heo da spava, drema ispred televizora, da se igra sa svojom decom ili prosto uživao u tišini.

Taj strašan individualizam i neverovatna ravnodušnost prema drugima zapaža se kod mnogih ljudi na ovim prostorima. Jaki osećaji za sebe same i potpun nedostatak osećaja za druge uzroci su mnogih nesreća od porodičnih do nacionalnih. Kada se komšije bune protiv ovakve vrste uznemiravanja ljubitelj muzike je povređen, iznerviran, oni njemu brane majku im njihovu. Sada će oni da vide, pa onda smišllja kako da otruje komšijskog psa, tuži ga za ma šta komunalnoj inspekciji ili mu prosto na razne druge načine zagorčava život. On i sam pati, živi u neprijateljskom svetu u kome mu komšije namerno zabranjuju da radio no što voli, iz zlobe i zavisti. “Ljudi su pokvareni, eto kakav je svet”, vajka se on koji je samo dobro mislio. Radio u svojoj bašti ne dirajući nikoga, šta to malo muzike za dušu nekome smeta? Nikako mu ne polazi za rukom da shvati da ono što je za njega muzika za dušu za nekoga je buka, smetnja, najcrnji užas. Ispravno bi u stvari bilo izviniti se, ali je za to potrebna ona doza osetljivosti koju takav čovek nema.

 

Kako mi se desilo da dobijem odgovor na komentar koji nije objavljen

Pod izgovorom sankcionisanja komentara zbog prostakluka i psovki kojima je dobar deo našeg naroda sklon, novinari uglednih novina u zemlji štancuju sami komentare i stvaraju sliku jednoobraznosti mišljenja. Drugim rečima ne daju da se čuje drugo mišljenje i samim tim oblikuju razmišljanje masa. Da li oni to rade planski i sa nekim ciljem? Da li oni namerno zaglupljuju mase da bi se njima lakše vladalo? Da li njima odgovara da imamo ljude bez cilja, razmišljaja i sposobnosti koji gutaju sve što im se servira? Sve više sam sklona da verujem da nema plana. To se radi prosto jer se ne ume drugačije.

 

Ne zna se kako da se bude nepristrasan u izveštavanju, a nema se ni obrazovanja. Novinari u većini slučajeva imaju veoma malo znanje stranih jezika. Uopšte vrlo malo Srba govori jezike i ako govori zadovoljan je sa malim. To jest, zna stotinak reči da može da se snađe kad ode u Grčku na more i odmah misli da može da predaje deci u školi. Kako se ne znaju ili malo znaju jezici, strani novinari ne mogu da budu uzor jer se njihovi tekstovi ne čitaju. Uzor su domaći novinari koji su vek proveli pišući po direktivi pristrasne, jednomislene tekstove o Drugom svetskom ratu, Jasenovcu, Hrvatskoj mržnji na nas, američkoj zaveri protiv nas, Kosovu srcu Srbije, ratovima u Bosni sa pristrasnim osvrtom na naša stradanja i potpunom ravnodušnošću za stradanja druge strane i slično. Mlađi novinari koji ih nasleđuju, budući bez vlastitog mišljenja, a sa veoma slabim obrazovanjem samo prepisuju ovo što su oni predhodni pisali. Tako dobijamo sliku naslovnica današnjih Večetrnjih novosti gde se huška na rat sa bivšim Jugoslovenskim Republikama, a već više od dvadeset godina susednim zemljama, a da se to čak ni ne primećuje. Tu se neprekidno pojavljuju isti članci o ubistvima Srba u Bosni. Pre neki dan čitam tu i kako su Bošnjaci u ratu srpsku decu od 9 i 7 godina pekli na ražnju! Kakva je svrha tog teksta dvadeset godina posle rata? Nema svrhe kao ni drugi takvi članci a blizu je svakog razuma, i zdravog i nezdravog, da je to ortodoksna laž. Deca jesu stradavala i sa jedne i sa druge strane ali čisto sumnjam da su bila pečena na ražnju. Dovoljno je loše kad nevin strada i nesrećnim slučajem zato što neki idiot nije znao politički da reši situaciju, zato što je stvorio situaciju u kojoj su ljudi i deca stradavali.  E sada naši novinari, nehotice verovatno, hoće da kreiraju opet jednu takvu situaciju u kojoj će deca moći da ginu, pisanjem takvih nebuloznih tekstova.

 

 

 

Da novinari sami pišu komentare osvedočila sam se više puta a na jednom mestu sam i pisala o tome. Pre neki dan međutim napisala sam komentar na B 92 o socijalnim službama i dobila odgovor od nekog potpisnika koji je i pre komentarisao “@mira  Ma nosi se i ti sa svojim mišljenjem.” i nastavak. Gledam kome on to odgovara i vidim da mog komentara nema objavljenog. Kako ga je onda procitao ako ga nema u novinama? Pisala sam na najkulturniji način kako socijalne službe u Srbiji ne rade svoj posao kada je u pitanju izmeštanje dece iz porodica koje nisu u stanju da im pruže zaštitu i sve što je potrebno za odrastanje. Eto tako dešava se i to, verovatno ne samo meni nego mnogim mislećim ljudima koji posle ovakvih incidenata prosto odusatnu od davanja komentara. Ti komentari služe da se čuje javno mišljenje, a mislim da je i objavljivanje psovki bolje nego ovako sankcionisanje gde novinari ne objavljuju komentare građana, nego svoje lične.

 

Svici svetle na poljima

Većina nas živi u gradovima i nemamo često priliku da uživamo u malim, jednostavnim životnim zadovoljstvima koje donosi priroda. Ona jeste negostoljubiva, ako je neukroćena puna je trnja, korova, kopriva, komaraca, osa i mnogo čega drugog što grebe i ujeda. Ko je blizak prirodi ili zato što mora ili zato što hoće jer misli da je to zdravo može da uživa u nekim njenim prednostima. Čitam u Blicu od pre neki dan kako je neki fotograf sa Tajvana snimio šumu punu svitaca i ta je slika obišla svet.

 

Sigurno je da su naši novinari to prepisali iz američkih novina, tako oni to rade. U političkoj sekciji pljuju Amerikance i kako su upropastili sveti srpski rod, a onda u drugim sekcijama sve prepisuju od njih. Dakle svitaca nema samo na Tajvanu, pune su ih naše šume i livade. Sećam se da sam u detinjstvu često viđala svice. Tada sam leta provodila kod babe i kada bi se u sumrak vraćali sa njiva svetlucali su celom dužinom puta u šumarcima i na poljima. Jurili smo ih kao deca i hvatali da bi videli kako svelte u šaci, ponekad bi ih stavili u teglu a oni su i tako svetlucali u mraku sobe.

 

 

Posle toga naravno više od deset godina nisam videla ni jednog zbog života koji sam vodila i juče baš prošetam malo izvan grada i vidim ih posle deset godina kako svetlucaju ivicom poljane i dublje u voćnaku. Ima ih na hiljade. Svuda su oko gradova, obasjavaju svojim malim telima mrkli mrak polja. Kolika je lepota tog malog svetalca koje leti blizu zemlje teško je oppiisati, mora čovek sam da vidi i oseti. To su neka mala životna zadovoljstva,  potpuno besplatna i dostupna svakome ko se malo uveče odvoji od kompjutera ili televizora i prošeta do parka ili oboda grada. Ovog leta uživajmo u svicima.

 

Umetnici koji to nisu

Pojava da se koriste društvene veze da bi se stekao status dobro je poznata oduvek, u raznim domenima društva i naročito umetnosti. Ima nešto u umetnosti što pleni i privlači još od pećinskih slika naovamo.  Biti umetnik je lepo, ljudi te poštuju i vole. Imaš slobodu da radiš i kažeš šta hoćeš, nemaš radno vreme…..

 

Dok se umetnost nije isplatila njome su se bavili ljudi koji su znali da rade nešto što drugi nisu. U većini slučajeva nisu imali pojma da su umetnici, samo su se trudili da prežive pomoću svoga zanata. To ih je činilo velikim. To preživljavanje često je bilo mukotrpno, pomoću donacija nekih magnata kojima se sviđao njihov rad. Retko su stvarali nešto što su voleli i sami želeli da stvore. Obično su to bila naručena dela, za koja je data kapara, pa ih je onaj ko je naručio proganjao da ispoštuju rokove, kao što se narod odvajkada preganja sa majstorima. Tako su nastala najveća dela slikarstva, vajarstva, pa i mnoga neprolazna dela književnosti. Umetnošću se mahom bavila sirotinja. Malo se ko iz te visoke klase laćao umetnosti. Oni su samo znali da uživaju u lepim stvarima bez prljanja ruku. Skupljali su lepe predmete, čitaj umetnička dela i naručivali ih. Bili su mecene umetnika, dovodili ih u svoj krug gde su služili za zabavu dokonih bogataša a bogataši njima služili za preživljavanje.

 

 

Sa pojavom Novog Doba i Informatičkog društva sudbina umetnosti se menja. Sada neka polu pismena glumica kojoj je jedina vrlina to što ima silikonske sise i mišićavo dupe zarađuje po filmu toliko koliko svi srpski radnici zarade za ceo svoj životni vek i to svi zajedno. Pominju se tu desetine miliona dolara. J.K Rowling, spisateljica Hari Potera zaradila je stotine miliona dolara praznoglavom pričom o dečaku čarobnjaku. Uz pomoć marketinga i filmske industrije postigla je uspeh o kome Tolstoj nikada nije mogao ni da sanja,  da ne govorimo o ogromnoj količini novca i tituli viteza. Sada naravno postaje popularno biti umetnik. Sada isplivavaju ljudi sa dobrim porodičnim vezama u svetu marketinga, koji imaju novaca da se reklamiraju ili plate objavljivanje knjige, snimanje filma ili koji imaju veza pomoću kojih mogu da postignu promovisanje svoga dela. Sada i viša klasa svakog društva želi da se bavi umetnošću, da bude poznata, priznata. Tako dobijamo umetnike koji to nisu. Piše žena, primera radi, bezveznu knjigu od 100 strana, u kojoj ispljuje istorijske ličnosti, napiše nekoliko neistina i budalaština, ide u detalje kad su u pitanju njene lične ljubavne afere, začini sve to opisima eksplicitnog seksa i objavi. Tu se naravno njen posao ne završava, naprotiv tek počinje. Sada se treba pojaviti u bezbroj emisija, ispričati gomilu laži i gluposti, popljuvati malo i žive a ne samo mrtve, posvađati se sa nekolicinom istih takvih umetnika, reklamirati se na društvenim mrežama facebooku, twiteru, pinteresu i slično. Dozvoli da je napadaju, osporavaju, pljuju, brane…Stvori jedan vakum oko sebe koji usisava brojne gledaoce malih ekrana pa i onih sto ništavnih strana koje je nadrljala i koje uostalom niko i ne čita. Iako niko ne zna ni jedno njeno delo svi znaju nju. Nema čoveka u zemlji koji nije za nju čuo. Ona postaje sastavni deo njihovih života preko televizije, Interneta, novina. Raspravlja se, ne o njenim delima već o tome šta je o kome i gde rekla i šta bi sledeće mogla da izjavi. Vremenom napiše i nekoliko takvih knjižica sa tiražem od sto primeraka koje razdeli prijateljima i rođacima. Papir sve trpi, rekao je narod. Posle toga novinari pišu na naslovnim stranama “Naša poznata književnica sa opusom od preko trideset dela poručuje Stoji “Stojo jedi govna ja sam umetnica a ti k…a!”

 

Eto tako se danas postaje umetnik. Pitam se šta li bi na to rekao Tolstoj koji je šesnaest puta rukom prepisivao Rat i Mir, a to je, za one koji nisu čitali, podebela knjiga. Njemu to i nije bila nužda, bio je grof i bogat čovek. Šta bi rekao Mikelanđelo koji je danima držao glavu povijenu unazad dok je oslikavao tavanicu Sikstinske kapele, i žmirkao jer mu je trunje padalo u oči?

Kada pomru ovi današnji marketing umetnici zaboraviće se preko noći i oni i njihova dela koja uostalom ni za njihovog života niko ne zna, ali šta to njih briga. Žive natprosečnim životom, okruženi lepim stvarima, novcem, pažnjom, ljudi ih prepoznaju na ulici, njihova se sluša. Mnogo bolje prolaze nego da su se opredelili za bilo koju drugu vrstu zanimanja. Ne dajte da vas lažu. Danas je retko ko umetnik iz unutrašnjeg nekog poriva kome je nemoguće odoleti. Umetnici su jer se to isplati.

 

 

Ravnodušnost ubija dušu

U svakodnevnom životu veoma se retko misli o duši. Ona je nešto o čemu razglabaju popovi, uz nju pominjući uvek smrt, nagrade, kazne i ono što se dešava posle smrti,  o čemu niko ne voli da misli. Samo, dok čovek ne umre duša živi u njemu, u telu, tu blizu na dohvat ruke, ima neke svoje zahteve, upozorenja, tuge, nezadovoljstva.….Maše krilima i traži nešto što ne umemo da definišemo.

 Većina nas je još kao deca shvatila da je snaga u ravnodušnosti i mirenju sa sudbinom. Ako ništa ne želiš, ništa ne osećaš ni prema kome sigurno je da nećeš patiti. Ovo je shvatanje više nesvesno, javlja se kao povlačenje osećaja i želja, kao shvatanje da je nemoguće ostvariti snove koje smo sanjali u detinjstvu, razumevanje da postoji sudbina, zapisan u zvezdama put za nas kome je najbolje prepustiti se, jer svaka borba sa mističnim Usudom donosi poraz i patnju. Traži se zona konfora, sigurnosti, utaban put na kome je sve poznato. Nema iznenađenja pa samim tim nema ni patnje. Dani počinju da liče jedan na drugi, okružimo se ljudima koje poznajemo i čije akcije možemo da predvidimo. Odričemo se onih koji izazivaju u nama neke želje i nadanja. Suvišna osećanja nisu dobrodoošla u našem svetu bez borbe i oluja.  Gledamo ljude koji se bore za neke ciljeve i čudimo se kako ih ne mrzi da to rade, zašto se eksponiraju, rizikuju svoj život i sigurnost svakodnevice.

 

Posle mnogo vremena života bez borbe mnogi ljudi neće čak ni na odmor da idu ili ako se odluče idu uvek u isto mesto, u poznato. Gledaju ponekad šarene slike velikog sveta i glamuroznog života koji vode neki drugi ljudi opet na trenutak duša zaleprša krilima, ali slabo, malaksalo. Na nju je napadala prašina, nema svetlucanja, nema više snage da se izvuče iz tegobne svakodnevice bez osećaja. Najteže je to što nema oslobođenja od patnje. Ona je tu svuda okolo. Vreba u različitim oblicima, kao teskoba, nezadovoljstvo, dosada, zavist, nemaština, jednoličnost, bolesti, starost….

Ravodušnost nas na kraju ne zaštiti od bola ali umrtvi dušu i donese mnoštvo nezadovoljstava i na kraju jedan sasvim promašen život bez uzbuđenja.

Kako Melisa Džonson iz Šapca zarađuje 15000 dolara mesečno

Naiđem slučajno na članak u Career News Online na veliki naslov “Majka iz Srbije zarađuje 15000 dolara od kuće-nećete verovati kako to radi.” Zaiteresujem se i počnem da čitam. Saznam tako da žena iz Šapca koja se zove Melisa Džonson zarađuje mesečno 8-15 hiljada dolara tako što popunjava upitnike za reklame najvećih svetskih firmi. Koliko upitnika popuni toliko para zaradi. Kako ona popunjava upitinike brzo a i engleski joj je odličan, kako se vidi iz  intervjua, zarađuje novac o kome i najveći broj Amerikanaca može samo da sanja. Melisa je ostala bez posla zbog recesije i onda se prijavila na sajt Online Cash Source. Uskoro su čekovi sa novcem počeli da stižu.

 

 

Platila je za članarinu na sajtu samo 2 dolara. Tu su i detaljna uputstva kako da popunite obrasce i započnete da zarađujete novac.  Sve je lako da lakše ne može biti i čovek se upita zasto da i sam ne zarađuje toliko radeći 15 sati nedeljno, međutim kada se uđe na sajt za registraciju je potrebno dati broj svoje kreditne kartice i platiti 68 dolara pre nego što dobijete kod za kupon, a posle samo 34 dolara posle dobijanja koda. Izgleda da neko jeste smislio dobar način da zaradi novac od kuće!!!

Pogledam zatim komentare, ukupno 42. U njima piše “hvala što ste mi rekli, uzeo sam kupon i prvi ček na 8000 dolara mi je stigao posle nedelju dana”, “jel’ ovo zaista radi”, “Hvala uzeću odmah kupon”, “Hvala, ja sam već počela i zaradila u prvih nekoliko dana 1300 dolara, zar to nije super!!” I sve tako. Četrdeset dvoje ljudi kojima je priča Melise Džons iz Šapca u Srbiji potpuno promenila život.

 

Odmah napišem kkomentar: “Niko se u celoj Srbiji ne zove Melisa Džonson, a specijalno ne u Šapcu! Ako lažete o nama bar se potrudite da napišete imena kako treba.” Pokušam da pošaljem komentar ali ne, ne, pec, pec. Vraća me stalno na sajt za uzimanje kupona. Nisu poželjni komentari, poželjan je novac naivnih ljudi željnih lake zarade. Nisu Srbi ovde ciljna grupa već Amerikanci. Retko ko je od njih čuo za Srbiju a o Šapcu niko i ne sanja, e sada kad bi se žena koja tako lepo zarađjuje zvala Vladanka Jokić, ne bi priča bila tako verovatna i prijemčiva. Melisa je bliska srcima naivnih Amera pa živela ona u Srbiji ili ne.

E, ali onda ukucam u Google pretraživač “Melisa Džonson zarađuje 15000 dolara” i dobijem stotinu istih članaka. Radišna majka se svuda zove Melisa Džonson ali je u jednom iz Rumunije, u drugom iz Nepala, u trećem iz Indonezije, iz Ukrajine, iz Rusije, sa Filipina, iz svih nerazvijenih zemalja sveta. Možda smo meta ipak mi, ljudi nerazvijenih zemalja koji nemamo mnogo mogućnosti da zaradimo veliki novac na legalan način. Na kraju dođem do zaključka da su meta svi oni koji žele da zarade na lak način. Ništa bez znoja kako se čini.

 

 

 

 

 

 

Borba za Raifa Badawija

Koliko je trulom svetu više stalo do čoveka nego nama Slovenima, “ljudima sa dušom” kako smo sebe nazvali, vidi se iz borbe za život i slobodu Raifa Badawija blogera iz Saudijske Arabije koji je osuđen na 1000 udaraca bičem i deset godina zatvora. Jedini greh ovog mladog čoveka je u tome što je pokrenuo raspravu o Islamu na svom blogu. Zato je osuđen za nepoštovanje Islama na 1000 udaraca bičem i deset godina zatvora. Prvo bičevanje od 50 udaraca primio je u januaru ove godine. Kažnjavanje se odvijalo  javno, posle velike molitve u petak i nesrećnik je pored bola od sramote i fizičkih udaraca morao da sluša i razularenu masu sledbenika Alaha kako izvikuje parole. Bičevanje od pedeset udaraca trebalo bi da se odvija svakog petka ali se od tog kobnog januarskog dana nije ponovilo iz različitih razloga i zbog različitih izgovora.

 

Razlog je jedan i jedini: protesti ljudi širom sveta i uloženi zvanični protesti vlada mnogih država, uključujući i protest Jordanskog sultana. Svi traže da se Raif oslobodi jer su njegovi gresi samo obrazovanje i malo širi vidici od sredine u kojoj je potekao. Dok se druga tura bičevanja  odlaže u nedogled nad Badawijem se nadvila i smrtna kazna odrubljivanjem glave, o čemu će u narednom periodu odlučivati Viši sud Saudijske Arabije. Njegova porodica živi u Kanadi koja je i njemu dala status azilanta od najvećeg prioriteta što kanadskoj vladi daje pravo da od Saudijske Arabije traži njegovo izručenje. Udruženje za amnestiju je pokrenulo kampanju za Raifovo oslobođenje. Na njihovom sajtu se nalaze pisma i adrese ambasade na koje treba slati pisma fizičkih lica za oslobođenje nesrećnog blogera.

 

Na našim medijima međutim osvanuo je članak u januaru “Otvorio blog a zaradio bičevanje i deset godina zatvora.” Dok se u pisanja o ruskim podvizima u bratskoj Ukrajini unosi celo srce naših novinara koji se mahom i ne potpisuju ispod svojih članaka, ovde se ne pokazuju nikakve emocije. Izveštaj je štur i prepisan iz zagrebačkog Jutarnjeg lista. Imamo mi važnije probleme od podrške nevinom čoveku, ocu troje dece. Moramo i mi u našoj zemlji da prođemo dug put do slobonih i nezavisnih medija ali smo mnogo srećniji od arapskih zemalja gde ne žele svi da žive po zakonu iz Srednjeg veka, a kada malo podignu glavu čeka ih linč. Tako je bilo i drugde u svetu pre Renesanse. Koliko je samo ljudi pobijeno od strane klerika. Arapski svet još živi u Srednjem veku kada religija ima glavnu reč i razum pred njom ćuti.

 

 

Raif Badawi je primer borca za neki bolji svet koji se tamo ni ne nazire i niko ne treba da bude ravnodušan prema onome što se dešava njemu i njegovoj porodici. Podrška svakog pojedinca znači. Nama je ostala od naših starih priča o pojedinom prutu koji se lako slomi i snopu koji se ne da slomiti. Svaki glas znači u borbi protiv nepravde, a protesti pojedinaca širom sveta čuvaju za sada Raifa Badawija od novih udaraca bičem.

 

 

Priča o zloj šerpi i dobrom šporetu ili kako se kalio čelik

Garancija pet godina, kako to lepo zvuči!! Sve što vam se pokvari popravlja ovlašćeni servis bez para. Skoro neodoljiva ponuda da nema stvarnosti koja se skoro uvek razlikuje od idealnog sveta snova.

Kupila sam pre nekoliko dana  ugradnu stakleno-keramičku ploču “Gorenje”. Lepo se uklopila u novu kuhinju, sve izgleda savršeno. Danima čekam da izađe majstor iz kuće i prestane da mi pravi kuhinju na licu mesta i od kuće stolarsku radionicu. Konačno došao i taj dan, majstor skoro završio, ostale još neke sitnice ali za to će sledeće nedelje da svrati. Posle dve nedelje testerisanja i bušenja srećni smo da mu samo vidimo leđa i ne pitamo kad će doći i da li će da završi što je počeo. Otišao dakle on, došlo vreme da se uključi nova ploča za kuvanje. Ja nasla jagode da pravim pekmez, operam, stavim u emajliranu šerpu, šerpu na novu ploču i uključim na trojku. Vidim nikako da provri, uhvatim se za šerpu i primetime da se zalepila za ploču. Odmah isključim struju, sačekam da se ohladi i sklonim šerpu a na ploči velika rupa kao i na dnu šerpe. Identične dve rupe gledaju u mene. Jedva zaspem to veče pa ujutru rano zovem servis. Oni su postavljali ploču. Kažu doći će da pogledaju ali unapred da znam da reklamacije na oštećenje ploče ne primaju. Onda zovem službu za reklamacije u Beogradu i mladić neki mi kaže da sam stavila neadekvatnu šerpu na ploču, a da mu ni na um nije palo da pita kakva je šerpa ili da šerpu vidi. Kaže on meni ako je stara šerpa ona nije prilagođena novoj tehnologiji pa je napravila štetu. Nigde u uputstvu ne piše da uz novu ploču treba kupiti i novo posuđe. Da su tako napisali mislim da bi vrlo malo ko kupio ploču. Pitam ga gde da se žalim kaže da ne zna. Eto usluge! Eto servisa!

Dođu zatim iz servisa, kažu šerpa na valja. Stavila si šerpu sa duplim dnom a da nisi sipala vodu u malenu pukotinu između dva dna. Ja mu kažem da je to čista glupost i da se tu voda ne sipa. Kaže nije on odgovoran. Može da mi zameni staklo za deset hiljada dinara. Pitam ga gde da se žalim, kaže ne zna.

Posle toga odem na sajt Gorenja i shvatim da nemam kome da se žalim. Napišem žalbu na sve adrese koje sam našla, a da su u vezi sa Gorenjem. Niko ne odgovara. Pet godina garancije pretvorilo se u jedan dan. Mogli su da napišu i  dvadeset godina garancije jer ona traje u stvari samo dok se aparat ne pokvari. Najgore je što se na sajtu ne vide imena odgovornih, kao na sajtovima velikih firmi u srećnijim zemljama nego što je Slovenija. Nema imena rukovodilaca ni njihove email adrese. Nemaš kome da se žališ i šta god se desi tvoja je krivica, nisi pazio, stavio si neprilagođenu šerpu na šporet.

Najviše mi ovde smetaju nedostatak usluge i poslovne etike. Napisao si da daješ garanciju pet godina na proizvod da privučeš mušterije, nigde u uputstvu nisi naveo šta sve sme a šta ne sme da se koristi na tom uređaju. Takođe nigde nije specificrano šta podleže garanciji a šta ne. Jer ako ne daješ garanciju na ploču onda na šta daješ? Na kabal i grejače? E to je eto Balkanska poslovnost i moral koji vladaju ovde. Najmanje se poštuje najveće tržište za slovenačku robu.  Imaju oni ispostave u većim gradovima Evrope ali sumnjam nekako da tamo vlada grabac za njihovu robu. Ovde je mislim najprodavanija marka, svi se mi kunemo u Gorenje koje pamtimo iz srećnih dana i mnogi još imaju njihove frižidere iz ranih 70-ih koji još rade. Ja imam punu kuću aparata ovog proizvođača. Iskreno sumnjam da bi neko Englezu mogao reći da je na ploču stavio pogrešnu šerpu pa se zato istopila. Oni ipak imaju malo veću potrošačku kulturu i znaju gde i kako da se žale. Ovde vlada parola “ko te šiša kad si glup, nisi za bolje od šporeta Smederevca na drva zato i ne znaš kako da koristiš proizvode slovenačke visoke tehnologije.”

Koliko muževa je žena jurila pre braka?

Prema nekim bolnim statistikama samo u Beogradu prošle godine je bilo 2500 razvoda. Traži se uzrok u ekonomiji, nemanju novca, malim platama, rastućem individualizmu, emancipaciji žena, nerealnim očekivanjima i sl. Oni koji su u braku žale se na svoje partnere, a oni koji nisu pate što nisu. Izgleda da je to kao u onoj priči “Tamni vilajet”, pa ko ne proba kajaće se i ko proba kajaće se, e sada,  od svakog ponaosob  zavisi način na koji će izabrati da se kaje.

Šta je uzrok tolikim propalim brakovima u Srbiji i ne samo kod nega nego u svetu? Nemoguće da se nemaština podnosi lakše u samoći nego u porodici. Čim se razbiju tradicionalne stege odmah se uzdrma porodica. Samo da li su stege to što je potrebno za održavanje na okupu ljudi koji imaju toliko zajedničkih interesa, a često su povezani i krvnim vezama preko dece koju su izrodili? Dok nikome na pada na pamet da menja brata ili sestru i roditelje, jer unapred zna da je to nemoguće, nego se sa njima slaže kako zna i ume, većina je u stvari nezadovoljna svojim partnerom. Uvek se misli da se moglo bolje, da se nije našla ona “prava” osoba, naša “druga polovina” sa kojom činimo celinu, ono jedno jedino  ljudsko biće koje će nas ispunjavati u svakom smislu. Samo da li takvo ljudsko biće postoji? Slažemo se sa dugogodišnjim prijateljima koje u većini slučajeva srećemo u nekom vremenu, na nekim mestima u školi, fakultetu, različitim aktivnostima. Sa njima se često slažemo bolje nego sa ljudima sa kojima živimo jer od njih ne očekujemo tako mnogo. Provodimo zajedno neko vreme pa se onda vraćamo svojim životima. Verujemo da će nas saslušati u veremenu krize, da će nam se naći kad je teško i ta očekivanja se retko stave na probu.

Od partnera, sa druge strane, očekujemo da bude sve što mi nismo, sve o čemu smo sanjali da sami budemo, da bude produžetak naše ličnosti, da bude uspešan  u svim onim domenima u kojima smo sami želeli uspeh pa bili isuviše lenji da ga ostvarimo. Iznad svega, očekujemo da bude trpeljiv i bez mnogo zahteva, da se u svemu slaže sa nama.

Gde naći takvo ljudsko biće? Mislim da to nikome nije uspelo. Tako se javljaju dve krajnjosti i dve vrste ljudi koji traže. Jedni traže neprekidno, menjaju partnere, slamaju srca, žive između nade i razočarenja godinama. Jure taj nedostižni san dok i sami ne zaborave šta traže pa se skrase pored bilo koje osobe i provode noći i dane kao i svi drugi porodični ljudi. Druga, opasnija kategorija su ljudi koji se skrase veoma rano, pored bilo koga, obično prve devojke ili mladića sa kojim su počeli da se viđaju, žive tim životom ali se u njemu ne pronalaze. Nezadovoljni su i često to nezadovoljstvo ne kriju od partnera, porodice i okoline. Ono naravno uništava vezu sa partnerom a često i decom, koju neprekidno podsećaju da im je život zbog njih poprimio te razočaravajuće obrise. Ovo nezadovoljstvo truje im noći i dane,  provode vreme u žabokrečini koju su sami za sebe storili.

Postoji još jedna vrsta ljudi koji žele porodicu a ne idealnog partnera.  Oni prihvataju svog izabranika punim srcem, onakvog kakav jeste, kao što svi prihvatamo druge članove porodice koje ne možemo  da biramo. Kada se takva dva čoveka nađu i spoje onda se dobija onaj skladan brak koji se viđa ponekad i kakvom svi težimo. Samo takvim ljudima ostvaruje se san o ljubavi iz bajke.

Mislite o novcu

Kažu: Ameri misle samo o parama, pokvareni Zapad misli samo o parama. A o čemu da misli? O čemu mi mislimo? Valjda o filozofiji, ružama i zalascima sunca? Ma ‘ajte molim vas!

 

Razmišljanje je proces koji neprekidno traje, ne zavisi od inteligencije pojedinca niti vlastite odluke. Misli se neprekidno kovitlaju, dok smo u budnom stanju i dok spavamo, često nekontrolisane, opsesivne, ponekad kultivisane, nametnute. Imam utisak da je san čoveku potreban da bi se odmorio od misli, a ne od dnevnih napora. Dok spavamo nismo svesni svojih misli, one su naravno i tada aktivne, javljaju se kao snovi ali veći deo noći provedemo u blaženom nerazmišljanju

 

Zapad misli o parama, ne svi ljudi Zapada ali većina, tu se slažem. Njima se te misli javljaju jer su ekonomski obrazovani. Znaju tržište, tokove novca, mogućnosti, kako da ulože svoj novac, kako da od dinara naprave dva. Nas u ekonomskom smislu školstvo ne obrazuje. Učimo svakojake gluposti u školi koje nam apsolutno nikada neće trebati, pa i kako se Karađorđe upoznao sa ženom Jelenom na potoku, a ne učimo ovo što će nam zaista trebati. Niko nas ne uči kako da živimo bolje od svoga rada. Mi radimo svakodnevno trideset i više godina svoga života. Vučemo kola kao konji, porodicu na plećima, brojne obaveze nas pritiskaju, brige…. To su, da podsetim najbolje godine našeg života, kada smo mentalno i fizički najsposobniji. U Srbiji posle tih napora završavamo radni vek sa bednom penzijicom od dvadesetak hiljada dinara i uverenjem društva i naše deca da nama “ništa ne treba” jer smo stari. Ko kaže da nam ništa ne treba!? Mnogi ljudi pošto se penzionišu budu zdravi i jaki još dvadesetak godina. Život traje hteli to mi da priznamo ili ne i treba ga živeti. Znači dok smo živi nama treba. Zahvaljujući razvoju nauke i medicine životni vek se produžio. Prosečni očekivani životni vek je osamdeset godina, a danas se smatra da starenje počinje sa šezdeset pet.

 

Pošto smo proveli život radeći i razmišljajući o nekorisnim stvarima, o političarima, fudbalu, televizijskim serijama, komšijama i rođacima, glumicama, novokomponovanim pevaljkama, pokvarenom Zapadu koji nas mrzi i drugim stvarima koje ne donose prosperitet, mi završavamo svoj radni vek dosta bedno. Sada možemo samo da se radujemo televiziskom programu i unučićima koji smatraju da nama ništa ne treba. Ljudi na Zapadu koji ponesu iz škole solidno znanje o ekonomiji, razmišljaju o parama i ulažu ih tokom života tako da kad se penzinišu mogu da putuju po svetu, ispunjavaju sebi svaki hir, od kupovine Prada torbe koja košta 4-5 hiljada dolara do putovanja na Himalaje ili svetskog krstarenja. Kome je bolje šta biste vi rekli? Jeste da mi nemamo iste mogućnosti kao oni ali možda je i to zato što nekorisno trošimo svoje vreme i misli. Šta bi postigao čovek koji bi satima čitao o tokovima svetske ekonomije i načinu zarađivanja novca umesto što igra igrice, gubi vreme na porno sajtovima ili čita portale novena i ostavlja komentare o omiljenom ili omraženom predsedniku, koji je isto što i mi ali će sigurno imati sasvim drugačiju starost?

 

 

Priča o pametnom lavu i blesavom čoveku ili kako je lav pojeo turistu

Gledam video zapise sa safarija koje turisti ostavljaju na Internetu. Neki od njiih su i iz rezervata za lavove.  Danas safari ne znači ono što ranije kada je Hemfri Bogart snimao film Afrika. Nema više zlih lavova i dobrih ljudi. Svi smo bar u tom domenu jednaki. Danas se na safari ide da bi se životinje fotografisale u svom prirodnom okruženju. Dok je čovek ranije molio Boga da ne sretne lava dok prolazi stepom, sada se taj susret priželjkuje i plaća se prilično da se postigne. Rezervati koji organizuju safarije nalaze se širom Afrike a najomiljeniji su u Keniji i Južnoj Africi. Posebno popularan u Južnoj Africi je rezervat lavova blizu Johanesburga. Ovde turisti sami voze svoje sutomobile kroz rezervat i fotografišu životinje koje stoje u blizini puta.

 

 

 Turistima se nalaže da tokom cele voznje drže zatvorene prozore automobile jer to nije zoološki vrt. Životinje se kreću slobodno prema svom nahođenju kao u prirodi. Ova upozorenja da se prozori drže zatvoreni dele se turistima pre nego što uđu u park a i stoje kao znaci sa strane puta. Mnogi ipak ne poštuju ovo upozorenje u svom zanosu i želji da naprave što bolju fotografiju. Zato veoma često dolazi do nesreće. Juče je svet obišla vest da je ženu napala lavica tako što je uskočila u njena kola kroz prozor. Lavica je stajala sa strane puta a žena je fotografisala nagnuvši se kroz spušten prozor. U nepredvidivoj sekundi životinja je skočila na ženu pa iako su čuvari brzo reagovali i oterali lavicu povrede na žrtvi bile su smrtonosne, a teže je ranjen i vozač koji je pokušao da otera životinju.

 

 

E sad, videla sam ja na tim video zapisima kako se oni obraćaju lavu kao da je neka mala kuca, a nisu ga zalud nazvali kraljem životinja. Ljudi su se toliko odelili od prirode da je više ne razumeju, a život u prirodi nije holivudski film. Ima zakona koji moraju da se poštuju.

 

 

Kletvom protiv nasilja

Kletva je oduvek bila oružje bespomoćnih pred nekim jačim ili nedostižnim neprijateljem. U našem narodu ona je izgovarana i uz reč, ušla u kratke priče i poslovice. Nje su se ranije plašili i veliki i mali. Kletva je strašna, mistična, nepovratna, nekontrolisana.

 

Od svih kletvi najteža je roditeljska. Kroz vekove deca su se čuvala roditeljske kletve koja se pokazala mnogo puta efikasnom, da li zbog postojanja Furija, boginja osvete ili zbog psihe narodne. Izgovorena kletva prestaje da bude vlasništvo onoga ko je izgovorio. Ne može je povući čak i ako bi to svim silama želeo. Rečena ona ostaje i mora se ostvariti.

 Kletva je multikulturna, svetska, opšta, govori sve jezike sveta, ima bezbroj lica i mogućnosti. Sa razvojem civilizacije malo se povukla, sakrila, proredila pa ponegde i nestala. Možda je zato još strašnija kada se susretne u nekom iznenađujućem, mističnom obliku.

 

Pre nekoliko dana desilo se to visokim zvaničnicima Ugande kada su došli u selo Apaa u severnoj Ugandi. Već deset godina žitelji sela i okoline, pripadnici plemena Acholi suprotstavljaju se vladi koja hoće da ih raseli. Strateški plan je da se na tom mestu napravi safari park koji bi doprineo razvoju turizma zemlje. Seljani nemaju nameru da se isele jer zemlja pripada njima vekovima. Pre dva dana dva ministra vlade, praćena policijom, novinarima i vojnicima došli su u obilazak sela. Pred njih je izašla grupa starijih žena koje su počele da se skidaju. Skidanje žene u javnosti po verovanju naroda Ugande ima značaj najgore kletve koju iko može na nekoga baciti. Zvaničnici su bilo šokirani i brzo se povukli iz sela.

Novinarima BBC-a portparol vlade je rekao da će zvaničnici svakako nastaviti da se trude da uspostave dijalog sa plemenom i objasne im koliko je ta zemlja važna za turizam države, kao i da će svi oni dobiti adekavatan alternativni smeštaj. Žene iz sela sa druge strane prete da će se skinuti svaki put kad neko pokuša da ih otera sa zemlje koja im istorijski prpada.