Zloba

Mislim da nema na svetu čoveka koji se nije u nekom periodu svog života susreo sa zlobom. U najvećemo broju slučajeva ona je bezrazložna, potiče iz neke unutrašnje patnje, koje ni sam čovek nije svestan. Čovek koji je zloban iz različitih razloga nema snage da počini pravo zlo, često nije ni svastan da je zloban već misli da mu ljudi pakoste a on im samo vrća, ili ga prosto nerviraju neke osobe, koje sa njim ne moraju da budu u dodiru. Jednostavno mu idu na živce, izazivaju u njemu neki nespokoj, koji mu se ne dopada i čega bi da se reši na svaki način. Ljudi bi rekli da je to zavist ali ne mora da bude.  Zavist je samo jedan od uzroka. Zloba nastaje iz teskobe, dosade, sredinom prouzročenog načina mišljenja, vremena, godišnjeg doba, mentalne ili fizičke bolesti…… Ljudi ne moraju da budu zlobni u suštini da bi tu i tamo počinili ili rekli nesto iz zlobe. Osnovna karakteristika zlobe je da je bolna za onoga na koga je upravljena ali mu ne nanosi trajna oštećenja. Ona je kratkotrajna i obično se protiv nje borimo ili tako što je uzvratimo ili ignorišemo. Najteže je onome ko je oseća, ona je uvek bespomoćna i razara život čoveka koji joj se prepusti. Oduzima mu pre svega polet, veru u ljude, kreativnost, ljubav i volju za životom. Protiv nje najbolje se bori opraštanjem i prihvatanjem da su svi ljudi različiti i da je svakome dat život da ga žive kako požele. U krajnjim slučajevima zloba dovodi do trajne mržnje i u nekom vremenu, kada se za to stvore uslovi, do zločina.

 

Pošto je zloba najrazornija za život i razvoj onoga ko je oseća, borba protiv nje je neophodna. Najbolje je promeniti život i način razmišljanja. Kakva fantastična konstatacija!!! Šta kažete? Kao da je to lako ali u suštini nije ni toliko tesko. Većina loših stvari koje ograničavaju naš život dolazi iz lenjosti koja stvara dosadu. Za ljudsko biće dosada je veoma razorna, jer se u dosadi i dokolici javlja nezadovoljstvo, koje vodi u ogorčenost, mračnjaštvo, depresiju, zavisnost, nerazumevanje drugih i zlobu na njih. To je kao neko kolo iz koga je teško izaći i nije slučajno što je u većini religija lenjost greh. Iz lenjosti nikada ne nastaje uspeh, za uspeh je potreban rad. Ona nas tera da uvek iznova prolongiramo rad koji bi nam doneo zadovoljstvo i neki krajni rezultat, neku dobit bilo duševnu ili materjalnu. Znači lek za dosadu je rad, jednostavan, običan, obavljanje dnevnih aktivnosti, ulepšavanje sebe ili svog životnog prostora, učenje nečeg novog, stvaranje nečeg lepog…….rad nudi toliko različitih mogućnosti dok lenjost nudi samo jednu. Istražujte, živite, radite, stvarajte, veselite se, ne dajte da vam bude dosadno, tako nećete osetiti nikada zlobu na druge ljude, a ako oni ispolje svoju prema vama, bićete u mogucnosti da se branite radošću i praštanjem. Život je isuviše kratak da bi se trošio na nevažne ljude i razorna osećanja. Svi to znamo. Koliko nam puta to postane jasno, a onda to saznanje pojede čamotinja svakodnevice? Ne dozvolimo čamotinji da dominira našim životom, branimo se optimizmom koji uvek izvire iz rada, ljubavi, umerenosti, učenja….sile života koja ključa u nama.