Put kojim još nismo išli ili kako je čovek spoznao Boga

Postojanje Udruženja ateista u Srbiji i trend pljuvaja po svemu što je srpsko na današnjim portalima nije me potreslo ni malo. Svako ima prava na svoje mišljenje i lično uverenje i ja to poštujem kao što poštujem i svakog čoveka koga sretnem, ono što meni smeta je uverenje ovih ljudi da je svako ko ima drugačije mišljenje bezvredan, retardiran i neobrazovan. Ovakav odnos prema tuđem mišljenju je na žalost svojstven ljudima sa malo obrazovanja i kulture. Ne znam samo odakle dolazi to uverenje da su samo oni u pravu i da ništa, osim njih samih ne treba poštovati. Interesantno je kako se odmah udara na inteligenciju. Svako ko ne misli kao oni je neinteligentan, što odmah povlači zaključak da su oni inteligentni i čak merilo inteligencije. Neverovatno samopouzdanje, koje najčešće nema uporište u realnosti. Najuspešniji su radni ljudi koji nemaju vremena da potcenjuju druge. Ovolika količina netolerancije dolazi iz dosade i nerada. Ono za šta se ja zalažem je poštovanje tuđeg mišljenja i uverenja, čak i ako su sasvim različiti od našeg. Tu leži tajna dugoročnog mira i ljubavi, bez strahota rata , svađa i mržnje.

Priču koju sam naumila da ispričam znam godinama, pričao mi je komšija, dobar čovek, izvanredan otac, čija su deca izrasla u divne i uspešne ljude. Čovek koji ima lep i dugogodišnji brak (smatram to uspehom), inženjer u fabrici koji iz hobija ima i automehaničarsku radnju. Jedan vredan čovek koji ne bi lagao.

Njegovi deda i otac bili su komunisti i on je odrastao u kući u kojoj se nikada nije praktikovala religiija, niti ga je ko učio veri u Boga. U vreme ovog događaja njegova deca su bili predškolci.  Jedne hladne decembarske večeri vraćao se iz posete rođacima u drugom gradu.  Mrak je pao uveliko, a zima je bila jaka, put se dosta zaledio a na njemu nigde žive duše. Put ih je vodio pored Dunava koji se kao sivkasta maglina nazirao sa strane puta. Isparenja sa reke bila su jaka pa se na put spustila gusta magla. Bilo je klizavo pa iako je moj komšija vozio oprezno, u jednom je trenutku izgubio kontrolu nad vozilom i upao u zaleđenu reku.

Svako ko je putovao od Beograda za Smederevo zna da je to priličan pad. Ledena voda počela je da prodire u automobil, čuo je vrisku dece i žene sa zadnjeg sedišta i vrisnuo prvi put u životu “Bože pomozi”. Slučaj je hteo da je dalje iza njih išao čovek sa bagerom, koji je video da su pali, uspeo da ih zakači i izvuče iz reke. Taj čovek je rekao mom komšiji kada je izašao iz auta “Kud baš danas na Svetog Nikolu da upadnete u reku”. Moj komšija se tada setio da je stara slava njegove porodice bila Sveti Nikola kao i da je ovaj svetac, po narodnoj tradiciji zaštitnik puntnika, naročito putnika na vodi. Vratio se kući i od tog trenutka počeo da slavi slavu i postao vernik. On ne praktikuje odlaske u crkvu, ne voli popove, ali u Boga veruje i nema čoveka koji ga može ubediti da on ne postoji. Lično ga je doživeo kroz ovo iskustvo.

Ubeđivati ovog čoveka da Bog ne postoji je uzaludno. Ne radi se o neinteligentnom čoveku, čak naprotiv, ima i inteligencije i obrazovanja i kulture i vrednoće (po čemu ja najpre cenim čoveka). Njegov lični doživljaj oblikovao je njegovo verovaje i razmišljanje. Ne ide okolo i ne propoveda. Meni je ispričao priču, jer se o tome poveo razgovor, inače je ne bi ni pričao, ne raspravlja o veri ni sa vernicima niti  sa onima koji ne veruju, ne ceni ljude po tome da li imaju ili nemaju vere. To je jedan  savestan čovek, koji je vredno radio celog života, što se na kraju jedino računa i što je jedino važno kada je u pitanju ocenjvanje drugoga.

Mi ljudi sa prostora Balkana imali smo u svojoj istoriji različite periode. Uvek je bilo vernika i onih koji ne veruju. Videli smo koliko je nasilno uništavanje tradicije i verovanja zla donelo narodima koji ovde žive. Videli smo koliko je zlo netolerancija,  mržnja i potcenjivanje drugih, pa ipak samo dvadeset godina posle ratova mi idemo istim putem kojim smo već išli mnogo puta. Uvek je bilo mržnje i verske netolerancije, uvek je čovek Balkana sebe stavljao iznad drugih i mislio da svi drugi koji nisu kao on, nisu vredni postojanja. Težio tome da ih uništi. Videli smo mnogo puta kako uništavanje verovanja, nacionalnosti, ljubavi prema zemlji i svom rodu nije moguće, da sam pokušaj stvara strašna zla za obe strane. Imali smo periode tradicije, verovanja u Boga pa onda periode uništavanja te tradicije i neverovanja. Oba ova puta probali smo više puta i uvek završili u ćorsokaku. Možda bi sada, u dvadeset prvom veku mogli da pođemo putem kojim nikada nismo išli, putem verske i nacionalne tolerancije, uvažavanja tuđeg mišljenja i verovanja. Možda bi nam taj put doneo bolji život i bolju budućnost od ona predhodna dva na koja nas i sada nagone različite grupacije ateista, nacionalista, komunista i drugih neradnika, čiji je primarni cilj ostao isti kroz vekove-laka zarada.