Istinsko znanje i vrhunska glupost-razgovor uživo

Jednom davno srela su se dva ekstrema, jedan star, mudar i miran, drugi pun vatre, agresivnosti, samopouzdanja i želje da vlada. Njihov razgovor tekao je otprilike ovako:

Istinsko znanje: “Dobar dan draga moja, kako je divan dan danas. Ništa nije lepo kao rano jutro u kome se čuje pev ptica koje ga slave. Sunce me je probudilo i osetio sam radost što sam živ, zdrav i što je predamnom dan pun svetlosti.”

Vrhunska glupost: “Ne trućaj. Gde ti vidiš razloge za radost, zamlato? Život ti prolazi u neznanju, nisi ništa naučio niti uradio. Krevet se ulegao pod tobom! Zar ne vidiš da je svet poludeo, pun iskušenja. Političari nas pljačakju, a narod stoka ćuti i trpi. Niko neće da se diže na noge, svakome je miliji njegov brlog nego sreća narodna. Šta ti pevaš hvalospeve suncu i jutru!!! Sunce, jutro, jaka stvar!!! Dok obraćamo pažnju na takve gluposti nema nama boljitka, dok je takvih kao ti nema sreće za narod. Ja se borim na društvenim mrežama da prosvetlim narod. Kakvih ima zapušenih umova, sve to treba uza zid pa metak u čelo. Vidiš kako je narod u srećnim zemljama osvešćen. Misliš da se Šveđanin ima vremena da se raduje suncu? On radi! Zato i živi kao car. Eh, da mi je da odem u Švedsku pa Bog da me vidi. Rodila sam se u ovoj nakaznoj zemlji gde nema sreće jer nema pameti, pa sada vučem teret ovog usranog života.”

Istinska mudrost: “Nije sve tako crno. Ima i ovde ljudi koji žive lepo. Ja se, na primer ne žalim, niti se opterećujem stvarima koje ne mogu promeniti. Rat nikakvo dobro ne bi doneo, niti revolucija. Mora to polako i postepeno. U duhu da se rodi iskra, pa se onda ona i šire prenosi. Ne možeš tako misliti o ljudima, svako ima prava da živi svoj život kako mu je zgodno, da voli ono što hoće i veruje u šta smatra da je najispravnije. Po meni ništa nije vrednije od svakodnevice svakog čoveka, od ljubavi, svetlosti, moje bašte, malih životnih radosti. U tome se i sastoji život. Jedan pametan čovek reče “postoje činjenice i postoje problemi, sa činjenicama se valja pomiriti, a sa problemima uhvatiti u koštac”. Trudim se da tako živim. Mislim da svako treba da se trudi prvo da sam postigne mir i radost, da vodi ispunjen život. Zamisli svet pun srećnih i nezlobivih individua, to bi bio raj.”

Vrhunska glupost: “Ti si prs’o načisto čoveče! E vidiš protiv takvih ovaca kao što si ti ja ratujem i ratovaću. Šta pričaš ti?!! Otkud neškolovanom čoveku prava na mišljenje i kakvo to mišljenje može biti? Treba ga obrazovati, naučiti, objasniti mu stvari. Ako takvoga prepustiš samom sebi on će upasti u potpuno mračnjaštvo, poludeće, baviti se verom i magijom, laprdati po cele dane o Bogu i sudbini, slušati najgoru muziku na svetu, praviti sebi idole od najvećih idiota! Ti to podržavaš! Zar ne vidiš ko su nam celebrity u zemlji, ko su političari, koji ljudi imaju para!? Žive od gluposti narodne. To tebi ništa ne smeta, dok imaš šta da strpaš u guzicu, da se najedeš i napiješ ti si srećan i zadovoljan. E zbog takvih vidiš propadamo.”

Istinska mudrost: “Narod stvara sebi idole prema svojim potrebama, kada mu se potrebe budu promenile promeniće se i idoli. Svako ima prava da odabere šta će slušati i čime će se baviti. Ne mora da znači da je to glupo ako se tebi lično ne dopada. Ljudi rade nešto, trude se, nekima se to sviđa nekima ne. Najgore je ne raditi ništa nego samo kritikovati. Kritika koja dolazi od znanja je uvek blagonaklona, ona koja dolazi od neznanja je puna osude.”

Vrhunska glupost: “Ej ne mogu više da te slušam. Toliko si glup i neškolovan da ja nemam reči. Uostalom izašla sam samo da kupim cigare! Zauzeta sam! Na facebooku sam clan Uduženja ateista, trudimo se da podignemo svest kod naroda, izneću ja danas i tvoj slučaj tamo na raspravu. Moram i na twitter da svratim, treba i tamo nešto pametno da se čuje, I ne ke fotke da postavim na Instagramu. Ne znam gde mi je glava! Ajd’ ćao.”

Istinska mudrost: “Do viđenja.”

Ode Glupost i ne okrenuvši se, da menja svet, ubeđuje ljude da su glupi, raspravlja o drugima sa istomišljenicima…... Njen sagovornik samo sleže ramenima i uđe u svoje lepo uređeno dvorište. Deci je tamo namestio bazen, a došao i dečko iz komšiluka pa se već čuje vriska dečja i pljuskanje vode,  malo se sa njima našalio pa uđe u kuću i poljubi ženu, doručkova, pa izađe zatim u svoje dvorište da malo okopa baštu pre velike vrućine. Na njega su padali snopovi suca, ptice pevale u krošnji komšijskog drveta, deca su cikala i pljuskala, a on pogleda put neba i u sebi zahvali Bogu na sreći koju oseća.

Internet inteligencija, kako se dokazuje pamet

Desilo mi se da dobijem komentar na pisanje od žene koja očigledno nije čitala ono što sam pisala. Zasmetalo joj je što je u naslovu bila reč Bog i odmah je odgovorila da je čovek spoznao Boga kad je mentalno oboleo. Molim!!! Uvređena sam na dva nivoa, prvo jer me komentariše neko na osnovu jedne reči u naslovu, a ja se mučila da napišem ceo tekst, a drugo i što smatra da sam mentalno obolela jer verujem u Boga. Posle toga me je odmah blokirala da ne mogu da joj odgovorim, verujući pogrešno da bih ja bila nepristojna kao ona. Šta je svrha ovakvog ponašanja? Svojim komentarom ona nije promenila moje mišljenje o Bogu, ali mi je uveliko promenila mišljenje o sebi. Omanula je u svakom smislu. Kao članu Udruženja ateista trebalo bi da joj bude cilj, da me retorikom odvrati od mog nazadnog verovanja u Boga, da mi nekako dokaže da sam glupa, zatucana i neobrazovana i da je jedini put ka pameti, širokoumlju i obrazovanju odbijanje vere u Boga. Vidim da se danas na Internetu to tako radi. Svi su toliko pametni i obrazovani da je to čudo jedno. Tolika je pamet te naše inteligencije da polako počinjem da se priklanjam slušateljima novokomponovane muzike i sledbenicima Cece Ražnatović, oni bar imaju život i neki plan u njemu. Da bi bio obrazovan i intelientan u Srbiji danas ne moraš se mučiti da završavaš velike škole i  nadograđuješ se čitanjem, umetnošću i putovanjima, dovoljno je samo da mrziš novokomponovanu muziku, političare (sve od reda, a naročito one na vlasti), da se potsmevaš sportistima, da imaš prijatelja homoseksualca, da mrziš crkvu i religiju uopšte, da pljuješ na sve srpsko, na nasleđe, svece i vladare i da sve oko sebe gledaš s visoka.  Tako dobijaš sve što ti je potrebno za srećan život: obrazovanje, nemerljivu inteligenciju i još veće samopouzdanje. Sada si spreman da preobraćaš ljude ili samo da se raspravljaš sa njima.

Naša nova inteligencija retko se viđa uzivo. To su oni ljudi koji ne primećuju nikoga, voze i biciklu šaljući poruke. Fotografišu sve oko sebe nasumično i odmah kače fotografije na facebook, twitter ili Instagram. U društvu su ćutljivi i rasejani, neprekidno proveravaju poruke ili nekome odgovaraju, tako da sa njima nema razgovora. Na netu oni ulaze u beskonačne rasprave, tu se potežu citati, naročito na engleskom. Kopira odnekuda pola strane na engleskom i zalepi u čat “izvoli pa čitaj, tu ti je sve objašnjeno.” Time on dokazuje dve stvari, prvo da je sam veoma obrazovan jer čita literaturu na engleskom i citira bez problema, a drugo da si ti glup, jer ne znaš to da pročitaš. Tako zada sagovorniku šah-mat, a ako se onaj još uvek koprca, razumeo šta je ovaj zalepio ili se samo pravi, onda ga čeka obilje takvih citata za čitanje uz neprekidne uvrede i omalovažavanje. Ne može intelektualac da se načudi kako se onaj, i pored obilja činjenica koje mu je izneo i zalepio da čita i na stranom jeziku (koji je od našeg kudikamo merodavniji), još usuđuje da zadrži svoje mišljenje! Otvori pet chat prozora i genije je, kralj informacija, nema šta ne zna i u kojoj raspravi ne može da pobedi. Time samo jača svoje samopuzdanje. U mraku svoje sobe, zagledan u jedino svetlo svog života, ono koje dolazi od kompjutera, on je genije, pobednik, neuništiv, nenadmašiv, sveznajući, svemogući, veći od samog Boga koga nema. Tako se eto, rađa i živi inteligencija u današnjoj Srbiji.

Nekada je intelektualac bio skroman, pun znanja i poštovanja za mišljenje i izbore drugoga, danas je neobavešten, rasejan, bez kompjutera bespomoćan, agresivan, zloban, nepristojan, sarkastičan, netolerantan, pun mržnje na sve i svakoga i bez života izvan Interneta. Jedina odbrana koju mogu da smislim od ovakvih individua, kojih je pun Internet je život sam. Odmaknem se od kompjutera i njih nema. U stvarnom životu okruženi smo ljudima koji nam prijaju, ne žele sa nama da se raspravljaju, vole nas takve kakvi smo, prihvataju naše mišljenje, naše mane i greške. To su stvarni ljudi, sa stvarnim životom i problemima, stvarnim diplomama, stvarnim znanjem i stvarnom ljubavlju u srcima. Radije bih ja da budem zatucana, neobrazovana i glupa, nego agresivna, pokvarena, zlobna, puna mržnje i bez vere i ljubavi.

 

Put kojim još nismo išli ili kako je čovek spoznao Boga

Postojanje Udruženja ateista u Srbiji i trend pljuvaja po svemu što je srpsko na današnjim portalima nije me potreslo ni malo. Svako ima prava na svoje mišljenje i lično uverenje i ja to poštujem kao što poštujem i svakog čoveka koga sretnem, ono što meni smeta je uverenje ovih ljudi da je svako ko ima drugačije mišljenje bezvredan, retardiran i neobrazovan. Ovakav odnos prema tuđem mišljenju je na žalost svojstven ljudima sa malo obrazovanja i kulture. Ne znam samo odakle dolazi to uverenje da su samo oni u pravu i da ništa, osim njih samih ne treba poštovati. Interesantno je kako se odmah udara na inteligenciju. Svako ko ne misli kao oni je neinteligentan, što odmah povlači zaključak da su oni inteligentni i čak merilo inteligencije. Neverovatno samopouzdanje, koje najčešće nema uporište u realnosti. Najuspešniji su radni ljudi koji nemaju vremena da potcenjuju druge. Ovolika količina netolerancije dolazi iz dosade i nerada. Ono za šta se ja zalažem je poštovanje tuđeg mišljenja i uverenja, čak i ako su sasvim različiti od našeg. Tu leži tajna dugoročnog mira i ljubavi, bez strahota rata , svađa i mržnje.

Priču koju sam naumila da ispričam znam godinama, pričao mi je komšija, dobar čovek, izvanredan otac, čija su deca izrasla u divne i uspešne ljude. Čovek koji ima lep i dugogodišnji brak (smatram to uspehom), inženjer u fabrici koji iz hobija ima i automehaničarsku radnju. Jedan vredan čovek koji ne bi lagao.

Njegovi deda i otac bili su komunisti i on je odrastao u kući u kojoj se nikada nije praktikovala religiija, niti ga je ko učio veri u Boga. U vreme ovog događaja njegova deca su bili predškolci.  Jedne hladne decembarske večeri vraćao se iz posete rođacima u drugom gradu.  Mrak je pao uveliko, a zima je bila jaka, put se dosta zaledio a na njemu nigde žive duše. Put ih je vodio pored Dunava koji se kao sivkasta maglina nazirao sa strane puta. Isparenja sa reke bila su jaka pa se na put spustila gusta magla. Bilo je klizavo pa iako je moj komšija vozio oprezno, u jednom je trenutku izgubio kontrolu nad vozilom i upao u zaleđenu reku.

Svako ko je putovao od Beograda za Smederevo zna da je to priličan pad. Ledena voda počela je da prodire u automobil, čuo je vrisku dece i žene sa zadnjeg sedišta i vrisnuo prvi put u životu “Bože pomozi”. Slučaj je hteo da je dalje iza njih išao čovek sa bagerom, koji je video da su pali, uspeo da ih zakači i izvuče iz reke. Taj čovek je rekao mom komšiji kada je izašao iz auta “Kud baš danas na Svetog Nikolu da upadnete u reku”. Moj komšija se tada setio da je stara slava njegove porodice bila Sveti Nikola kao i da je ovaj svetac, po narodnoj tradiciji zaštitnik puntnika, naročito putnika na vodi. Vratio se kući i od tog trenutka počeo da slavi slavu i postao vernik. On ne praktikuje odlaske u crkvu, ne voli popove, ali u Boga veruje i nema čoveka koji ga može ubediti da on ne postoji. Lično ga je doživeo kroz ovo iskustvo.

Ubeđivati ovog čoveka da Bog ne postoji je uzaludno. Ne radi se o neinteligentnom čoveku, čak naprotiv, ima i inteligencije i obrazovanja i kulture i vrednoće (po čemu ja najpre cenim čoveka). Njegov lični doživljaj oblikovao je njegovo verovaje i razmišljanje. Ne ide okolo i ne propoveda. Meni je ispričao priču, jer se o tome poveo razgovor, inače je ne bi ni pričao, ne raspravlja o veri ni sa vernicima niti  sa onima koji ne veruju, ne ceni ljude po tome da li imaju ili nemaju vere. To je jedan  savestan čovek, koji je vredno radio celog života, što se na kraju jedino računa i što je jedino važno kada je u pitanju ocenjvanje drugoga.

Mi ljudi sa prostora Balkana imali smo u svojoj istoriji različite periode. Uvek je bilo vernika i onih koji ne veruju. Videli smo koliko je nasilno uništavanje tradicije i verovanja zla donelo narodima koji ovde žive. Videli smo koliko je zlo netolerancija,  mržnja i potcenjivanje drugih, pa ipak samo dvadeset godina posle ratova mi idemo istim putem kojim smo već išli mnogo puta. Uvek je bilo mržnje i verske netolerancije, uvek je čovek Balkana sebe stavljao iznad drugih i mislio da svi drugi koji nisu kao on, nisu vredni postojanja. Težio tome da ih uništi. Videli smo mnogo puta kako uništavanje verovanja, nacionalnosti, ljubavi prema zemlji i svom rodu nije moguće, da sam pokušaj stvara strašna zla za obe strane. Imali smo periode tradicije, verovanja u Boga pa onda periode uništavanja te tradicije i neverovanja. Oba ova puta probali smo više puta i uvek završili u ćorsokaku. Možda bi sada, u dvadeset prvom veku mogli da pođemo putem kojim nikada nismo išli, putem verske i nacionalne tolerancije, uvažavanja tuđeg mišljenja i verovanja. Možda bi nam taj put doneo bolji život i bolju budućnost od ona predhodna dva na koja nas i sada nagone različite grupacije ateista, nacionalista, komunista i drugih neradnika, čiji je primarni cilj ostao isti kroz vekove-laka zarada.

Kako je jedna zvezda izgubila “glavni izvor svoje sreće”

 

Dok smo mi ovde ograničenih mogućnosti i načina razmišljanja, u svetu u kome je engleski maternji jezik, mogućnosti za zarađivanje novca preko Interneta su ogromne. Šta god čovek uradio ili napisao ima velike šanse da vide desetine miliona ljudi, čak i stotine. Mogućnosti za reklamiranje, prodaju, laku zaradu od popunjavanja anketa, postavljanja videa i slično su neisrcrpne.

Mnoga današnja deca odrastaju preko Interneta.  Njihov je svet na mreži a život za mrežu, tamo nalaze prijatelje, obožavatelje, pratioce, postaju neko i nešto, popularni i prepoznatljivi u veoma ranom dobu. Šta izaziva toliku popularnost? Niko danas neće da se opterećuje razmišljanjem, analizom, suočavanjem sa sobom i činjenicama, učenjem……. Sve što je ”teško” ne prolazi na društvenim mrežama. Ono što stiče popularnost su laka razmišljanja, jeftina filozofija  tipa “život je kratak, negujte pozitivne misli”, blogovanje tipa “Bogte, jelte, upecala sam mladog muža a svekrva me mrzi”, opijanje i pravljenje budale od sebe u pijanom stanju, skidanje, psovanje, snimanje svega i postavljenje na Internet. Kad neko već stekne popularnost nema stvari koju može uraditi pogrešno pa da bude kažnjen, da mu opadne popularnost. Može  se opustiti i po miloj volji lupetati, praviti od sebe budalu, vređati druge, sve prolazi kada si popularan. Jednom stečena popularnost se vrlo teško sasvim izgubi, čak i ako niko više neće da vas sluša ili gleda ima ljudi koji se ponekad zapitaju šta je sa vama, sa onom nekad popularnom osobom. Neko uvek još misli na vas.

 

Da nema stvari koju popularna osoba može uraditi pogrešno pokazuje i slučaj zvezde društvenih mreža Kartera Rejnoldsa koji  je imao 4 300 000  pratica na video sajtovima i  2 300 000 pratioca na tviteru i po svemu bio je velika zvezda društvenih mreža, tolika da je sebi mogao da dozvoli da vređa svoje obozavatelje preko video zapisa, da im govori kako ih mrzi. Sve je prolazilo. Na mreži nema pravila. Kako je on stekao tu popularnost? Šta je tako mlad dečko imao da ponudi što drugi nisu? Gledala sam njegove video zapise na youtube gde on pravi od sebe budalu, lupeta šta mu na um padne, ne kaže ništa kao što milioni tinejdžera širom sveta imaju veoma malo šta da kažu, predlaže igrice, dobro se zabavlja…. Stekao je popularnost snimajući samog sebe u različitim situacijama, pričajući more klinačkih stvari što su drugi klinci pratili. Prošle godine počeo je da se zabavlja sa šesnaetogodišnjom zvezdom društvenih mreza Megi.

Ona je takođe stekla popularnost postavljanjem videa na Instagramu na kome je imala skoro million pratilaca. Njihovi zajednički video zapisi su bili veoma popularni, na njima su se ljubili, igrali, sastajali se…. tipična dečija zabava koju su pratili milioni obožavatelja. Onada se dogodilo nešto nepredviđeno,  procureo je video na kome Karter prisiljava pijanu Meg na oralni seks. Ovo je izazvalo burne reakcije jer je devojka maloletna i očigledno se ne slaže sa onim što se događa. Na kratko Karter je počeo da gubi svoje sledbenike na mrežama što ga je pogodilo mnogo više nego stvarne pretnje da će biti optužen za prisiljavanje maloletnice na seks. Na tviteru izjavio je da je iz gluposti uništio “glavni izvor svoje sreće”. Izgubio je neke sledbenike,  a mnoge poruke koje je dobio od njih bile su pune osude. U isto vreme kada su mnogi fanovi počeli da ga optužuju i da prestaju da ga prate formirana je i grupa onih koji su nastavii da ga podržavaju pod nazivom “Volimo te Karter”. Pripadnici ove grupe nastavili su da ga obožavaju i brane. O njemu su pisale sve svetske novine tako da njegova popularnost u stvari nije smanjena nego uvecana ovim incidentom, jer tek kad ljudi počnu da te osporavaju dobijaš status prave zvezde. Sada on na društvenim mrežama ima one koji ga brane po svaku cenu i one koji ga osporavaju, novine pišu o njemu, doduše u negativnom kontekstu, ali ipak pišu. Svaka je reklama dobro došla. U početku se mislilo da je video postavio neko drugi a ne on sam, međutim postaje sve jasnije da je možda i sam postavio video dobro izračunavši da mu to ne može štetiti. On je ipak dečko odrastao pored kompjutera koji zna sve o intrenet marketingu i zaradi preko Interneta ali ništa o moralu, duševnosti i ponosu. Ovo mu sve nije ni potrebno, samo bi mu smetalo u životu, da ima pameti, ponosa I morala ne bi mogao da bude zvezda društvenih mreža.

 

Pretnje preko Interneta, izazovi svakodnevice

 

 

Svakodnevni život većine ljudi odvija se mirno, jednostavno, utvrđenim nekim redom. Njime dominiraju navike kojih se teško osloboditi, one utvrđuju neki naš način života koji je dragocen onome  ko ga vodi. Velike nesreće ili neverovatni srećni obrti dešavaju se retko i najčešće nekim ljudima za koje smo samo čuli, koje ne poznajemo lično. Život sastavljen iz neverovatnih srećnih obrta može se sresti  samo na televiziji i to tako što se preuveličava i osvetljava samo mali period nečijeg života a veliki deo ostavlja u tami. U tom velikom delu je svakodnevica, navike, borba sa strahovima, lenjošću, sumnjama…. Život je mahom jednostavan i ma koliko nas često pritiskao i ne bio po našim standardima mi želimo da ga zadržimo, da ga ne menjamo jer u samoj svojoj suštini on nam odgovara, skrojen je po našoj meri.

U današnjoj svakodnevici većine ljudi televizija i Internet imaju veliku ulogu. Navikli smo se skoro da ne razmišljamo, svakodenvno se vraćamo medijima da nam kažu šta se dogodilo, kako da se osećamo, sta da mislimo….sve nam je servirano. Živimo za društvene mreže i na društvenim mrežama koje su pune lažnih profila na koje smo navikli. Čitamo nepotpisane članke ili napise koje potpisuju nepoznati sa Black Hole, Ariel, Ox, i uvažavamo njihova mišljenja iako ne znamo apsolutno nista o njima. Vodimo razgovore sa Princom Tame, Malom garavom, Prelepoticom, Slovenskim bogom i sl. Nemamo pojma ko su ti ljudi, kakve su njihove životne priče i važnije kakve su njihove namere prema nama. Mogu biti mnogo mlađi ili stariji nego što se predstavljaju, mogu biti na sasvim drugom mestu nego što kažu, možda u zatvoru zbog ubistva ili na drugom delu sveta, mogu biti povezani sa nekom terorističkom ili satanističkom organizacijom koja ima cilj da uvuče u svoje redove što više ljudi, mogu biti serijske ubice, silovatelji, pljačkaši koji se trude da privuku još jednu žrtvu. Jednom reči mogu biti bilo ko, ali ako se ne predstavljaju, onda su sigurno nešto sasvim drugo od onoga što tvrde.

 

Danas svi manje-više znamo da ne treba verovati ljudima koje srećemo online pa ipak se često iznenadimo kad čujemo da ima naivnih i podložnih još uvek. To nije ništa čudno jer metode koje predatori koriste uvek su raznovrsne i nove. Veoma ih je teško raskrinkati, ispratiti, razumeti pre nego što se dogodi neka nesreća. Opet je naravno više dobrih ljudi i lažni profili često nisu opasni ali je uvek oprez neophodan.

Ima mnogo slučajeva propaganda preko Interneta. Naročito sada ISIS koristi raspoloživu tehniku da dode do mladih i naivnih širom sveta i raširi svoje ideje. Mediji se mogu lako iskoristiti u svrhu širenja opšte panike ali i upozorenja. Svi smo gledali video gde neko preti Balkanu i Srbiji kako će biti Islamija. To može biti bilo ko. Po govoru i bezveznoj pesmi koja je pevana reklo bi se da se radi o Albancu, koliko on ima godina, ko je, odakle je, da li je zaista povezan sa nekom organizacijom ili je napravio video iz zafrkancije mi to ne možemo znati ali verujemo njegovoj pretnji ili ako baš mi kao pojedinci ne verujemo, veruju naši mediji, koji svi kao jedan prenose video i najavljuju da se te pretnje moraju shvatiti krajnje ozbiljno. Postoji li zaista razlog za takvu ozbiljnost i paniku? Nemam odgovor na to pitanje, ali mislim da je vlastima relativno lako da saznaju ko je postavio taj video na youtube i da su to trebali uraditi pre nego što su ga objavili na sva zvona. Može to biti i neki dokoni petnaestogodišnji Albanac sa Kosova, a ovde se radi njegovih budalaština uzbunjuju milioni ljudi. Da li je takva pretnja moguća? Mislim da je jasno da islamisti nisu još pokorili ni Siriju, da ne govorimo o Turskoj (takođe muslimanskoj zemlji), a kako će pokoriti zemlju sa većinskim hrišćanskim stanovništvom. Terorizam je nešto drugo. Napadi terorista mogu se bilo gde dogoditi, ali se njime ne porobljava suverena zemlja već se samo unosi nemir i veći stepen pripravnosti.

 

Odavno već postoje na youtube vide zapisi izvesne grupe hakera Anonimus kojima se preti ISIS-u da će protiv njih ratovati svim sretstvima. Skoro se pojavio i zapis kojim čovek pokazuje da je video i pretnju snimio dvanaestogodišnji dečak koji nije haker već zavisnik od video igrica.

Internet je mesto bezbrojnih mogućnosti gde možemo biti bilo ko i raditi šta poželimo. Možemo testirati svoju maštu do neverovatnih granica, zarađivati, družiti se, saznavati…… mogućnosti su neiscrpne. Uvek se ipak moramo setiti da moralna pravila koja važe u svakodnevici važe i na Internetu. Sa druge strane u tami nepoznavanja, iza laznog profila ili preteće organizacije uvek se krije čovek koji je povredljiv i ranjiv. Prema tom saznanju moramo udešavati svoje ponašanje. Čovek je veoma krhko i povredljivo biće.  Kao što se sve ono što pošaljemo u etar na kraju vraća nama, tako se i ono što pošaljemu u mrežu itekako računa i vaga na nekim terazijama u nekoj izvesnosti, kada za to dođe vreme.

Zloba

Mislim da nema na svetu čoveka koji se nije u nekom periodu svog života susreo sa zlobom. U najvećemo broju slučajeva ona je bezrazložna, potiče iz neke unutrašnje patnje, koje ni sam čovek nije svestan. Čovek koji je zloban iz različitih razloga nema snage da počini pravo zlo, često nije ni svastan da je zloban već misli da mu ljudi pakoste a on im samo vrća, ili ga prosto nerviraju neke osobe, koje sa njim ne moraju da budu u dodiru. Jednostavno mu idu na živce, izazivaju u njemu neki nespokoj, koji mu se ne dopada i čega bi da se reši na svaki način. Ljudi bi rekli da je to zavist ali ne mora da bude.  Zavist je samo jedan od uzroka. Zloba nastaje iz teskobe, dosade, sredinom prouzročenog načina mišljenja, vremena, godišnjeg doba, mentalne ili fizičke bolesti…… Ljudi ne moraju da budu zlobni u suštini da bi tu i tamo počinili ili rekli nesto iz zlobe. Osnovna karakteristika zlobe je da je bolna za onoga na koga je upravljena ali mu ne nanosi trajna oštećenja. Ona je kratkotrajna i obično se protiv nje borimo ili tako što je uzvratimo ili ignorišemo. Najteže je onome ko je oseća, ona je uvek bespomoćna i razara život čoveka koji joj se prepusti. Oduzima mu pre svega polet, veru u ljude, kreativnost, ljubav i volju za životom. Protiv nje najbolje se bori opraštanjem i prihvatanjem da su svi ljudi različiti i da je svakome dat život da ga žive kako požele. U krajnjim slučajevima zloba dovodi do trajne mržnje i u nekom vremenu, kada se za to stvore uslovi, do zločina.

 

Pošto je zloba najrazornija za život i razvoj onoga ko je oseća, borba protiv nje je neophodna. Najbolje je promeniti život i način razmišljanja. Kakva fantastična konstatacija!!! Šta kažete? Kao da je to lako ali u suštini nije ni toliko tesko. Većina loših stvari koje ograničavaju naš život dolazi iz lenjosti koja stvara dosadu. Za ljudsko biće dosada je veoma razorna, jer se u dosadi i dokolici javlja nezadovoljstvo, koje vodi u ogorčenost, mračnjaštvo, depresiju, zavisnost, nerazumevanje drugih i zlobu na njih. To je kao neko kolo iz koga je teško izaći i nije slučajno što je u većini religija lenjost greh. Iz lenjosti nikada ne nastaje uspeh, za uspeh je potreban rad. Ona nas tera da uvek iznova prolongiramo rad koji bi nam doneo zadovoljstvo i neki krajni rezultat, neku dobit bilo duševnu ili materjalnu. Znači lek za dosadu je rad, jednostavan, običan, obavljanje dnevnih aktivnosti, ulepšavanje sebe ili svog životnog prostora, učenje nečeg novog, stvaranje nečeg lepog…….rad nudi toliko različitih mogućnosti dok lenjost nudi samo jednu. Istražujte, živite, radite, stvarajte, veselite se, ne dajte da vam bude dosadno, tako nećete osetiti nikada zlobu na druge ljude, a ako oni ispolje svoju prema vama, bićete u mogucnosti da se branite radošću i praštanjem. Život je isuviše kratak da bi se trošio na nevažne ljude i razorna osećanja. Svi to znamo. Koliko nam puta to postane jasno, a onda to saznanje pojede čamotinja svakodnevice? Ne dozvolimo čamotinji da dominira našim životom, branimo se optimizmom koji uvek izvire iz rada, ljubavi, umerenosti, učenja….sile života koja ključa u nama.

 

 

Bog je uteha

U današnje vreme i u Srbiji pojavilo se nešto što se zove “agresivni” ili “novi ateizam”. Ateizam je, da podsetim odricanje da postoji Bog, ne verovanje u Boga. Uvek je bilo ateista kao što je uvek bilo i vernika. Međutim, uverenja “novog ateizma” počela je nekolicina savremenih autora koji smetraju da religiju ne treba tolerisati već je napadati i suprodstvljati joj se na svakom koraku. To je podstaklo formiranje udruženja ateista širom sveta pa i u našoj zemlji. Pripadnici udruženja su mahom mladi ljudi koji smatraju da je svako ko veruje u Boga “zatucan”, “neobrazovan”, “glup”, “nepismen”, “majmun”, “ispranog mozga”, “napaljen”, “idiot”, “bez mozga” i slično. Ovo je samo mali broj epiteta iz usta samih članova Udruženja ateista Srbije.

Kao primer navodim komentar na reakciju vernika na clanak “Poslanica Patrijarha Pavla”, objavljenom na portalu "Tarzanija", gde se vređa pokojni poglavar srpske crkve. 

Maša Mladenović ·

Filozofski fakultet Nis

Kako su se popalili ovi vernici, ispenili svi do jednog, ahaha. Svaka cast za tekst!

Vrlo je teško voditi razgovor ili raspravu sa nekim ko te unapred smatra nižim od sebe i ne preza ni od upotrebe uvreda, psovki, omalovažavanja, kao argumenata u raspravi. Evo mali isečak iz rasprave koja je povodom tog članka vođena na “Tarzaniji”:  

Aleksandar Vidakovic ·

Banja Koviljaca

Pera Mitic U stvari, nemoj. Hajde, govno lažljivo, navedi to gde se to opisuje drugo shvatanje onih navoda iz biblije? Smradino. Isti si kao i svi popovi. Lažljivi smrad, tu samo da širi neistine o svojim govnima.

Like · Reply · 1 · Jul 5, 2015 8:42pm

Pera Mitic

Aleksandar Vidakovic To sto si ukljucio caps lock ne znaci da znas sta pises. One of the earliest accounts - jedan od prvih izvestaja, a kljucno je may have been - mozda je bila. Ovde se govori o prvom instutucionalizovanom pruzanju pomoci, a ne o samoj bolnici kakve danas postoje. Indijska medicina je i danas spoj savremene i tradicionalne, pa i te bolnice nisu bile nalik nasim. Bolnice kakve mi poznajemo nastaju u Vizantiji, a tebi niko nije kriv sto procitas nesto, a ne razumes. To se zove funkcionalna nepismenost, mada ti ni pravopis nije jaca strana. Nemoj toliko da se nerviras, lose je za tvoje vidno naruseno psihicko zdravlje. grin emoticon Moracu da napisem tutorijal: kako iznervirati morona u nekoliko postova grin emoticon

Like · Reply · 2 · Jul 5, 2015 9:01pm

Aleksandar Vidakovic ·

Banja Koviljaca

Pera Mitic Ti si moj idol. Nauči Engleski ili neka ti neko prevede. Ne nerviram se ja, napušavam te i tvoj glupavi zatucani mozak ceo dan, ako se neko nervira to si ti. To je način na koji Englezi pišu svoje radove i ne znači da je to možda bila bolnica već da je možda bila jedna od prvih bolnica. Mada mislim da ni na srpskom nećeš skontati razliku. Majmune. grin emoticon

Like · Reply · 1 · Jul 5, 2015 9:06pm

Aleksandar Vidakovic ·

Banja Koviljaca

I još uvek ništa o drugoj analizi? Govno lažljivo. grin emoticon

Like · Reply · Jul 5, 2015 9:08pm

Aleksandar Vidakovic ·

Banja Koviljaca

Hajde teoložeeeeeeeee, opravdaj svoju diplomu, nemoj da te neuki građevinski tehničar jebe ceo dan, valjda ta diploma nešto vrediiiiiii grin emoticon

Za mene vera u Boga ili nedostatak te vere uvek su bili intimna stvar svakog čoveka. Ova uverenja deo su svake duše ponaosob i nisu odraz zatucanosti ili velike pameti (što mislim navedeni primer i dokazuje), već deo rasta i razvoja svakog pojedinca. Svaki čovek rođen je u različitim okolnostima, sredini, porodici. Njegov je razvojni put uvek specifičan. Ako je rođen u porodici koja ne veruje u Boga i ne praktikuje religiju najverovatnije će i sam biti nereligiozan, takođe ako porodica praktikuje religiju  to će i deca iz te porodice u kasnijem životu biti religiozna nevezano za stepen obrazovanja ili lične prosvećenosti koji će postići. Da bi se sve ovo usaglasilo potrebno je mnogo tolerancije i razumevanja za ljude drugih vera i uverenja. Poštovanje je začin u svakoj raspravi, vezi, interakciji,…… ono daje onu pozitivnu, svetlu dimenziju svakom susretu. Nametanje svojih uverenja drugima, omalovažavanje drugih na osnovu vere, rase, nacije, porodice daleko je od znaka bilo kakve prosvećenosti. Sa formiranjem Udruženja ateista Srbije zemlja je dobila samo još jednu agresivnu grupaciju željnu slave, pažnje i verovatno novca.

Najnovije studije pokazuju da mnogi ljudi vode život kao ateisti ali ih vrlo malo tako umre. Preobraćanje u ateizam ili religiju moguće je u bilo koje vreme života. Neke ljude velike nesreće utvrde u uverenju da nema Boga, a kod drugih opat velike nesreće izazovu religioznost.

Ateizam je samopouzdanje. Prema studijama sa porastom ekonomskog blagostanja raste i broj ateista, takođe pad ekonomije, nesigurnost za život dovode do porasta religioznosti. Najnovije studije pokazuju da religioznost raste sa godinama i da je širom sveta veoma malo ateista među ljudima starijim od 68 godina. Još uvek nema studije koja pokazuje kolika je stopa ateista među samrtnicima. Meni to pokazuje samo da je Bog uteha i da se vera u njega javlja onda kada je Bog čoveku potreban. Bez obzira na napore ateista Srbije dok bude smrti biće i vere u Boga. Ne može smrtno biće biti toliko samopouzdano kada joj se samo približi. U približavanju toj konačnoj izvesnosti potreban je čoveku saputnik .

Promoteri-ambicija bez pokrića

Koliko nada može da bude nerealna i da vuče čoveka u gubljenje vremena vidi se iz života i rada savremenih promotera. Kako je nekome palo na pamet da angažuje ljude da rade za njega a da im ne plaća ništa u današnjici, teško je reći. Sigurno je samo da se to događa i da mnogi veoma lepo žive od toga. Vidite samo slučaj Madlene Zepter koja se šećka po svetu, letuje u najboljim odmaralištima, kupuje u najfinijim radnjama a tek od skora ima predstavništva i ne znam da li ima koju radnju da se u nju uđe, pogledaju cene i eventualno kupi nešto. Još od osamdesetih kompanija ima mrežu promoreta koji rade bez socijalnog, zdravstvenog i bez plate. Zašto ljudi na to pristaju? Kome se to čini kao dobra ideja? Kada niko ne bi hteo da radi na taj način morali bi ili da propadnu ili da počnu da zapošljavaju ljude. Na žalost uvek ima očajnih koji misle da je dobra ideja da rade kad im se svidi, bez radnog vremena ili kao dodatni posao. U današnje vreme ima mnogo komapanija koje zapošljavaju promotere i ne otvaraju radnje. Njih karakteriše to što svoje proizvode prodaju po mnogo skupljim cenama nego što bi oni koštali u prodavnicama jer moraju u to da ugrade postotak koji daju promoterima. Objašnjenje za Zepter posuđe koje daju promoteri “to se kupi, koristi pa se ostavi deci i unucima.” Sine evo prababine šerpe ostala tebi u amanet da kuvaš mužu ručak.

 

Prednost ovakve prodaje je što vam prodavci dolaze na kućnu adresu i neće da izađu dok ne kupite proizvod koji vam inače nije potreban kao sto je kozmetika sumnjivog kvaliteta, posuđe od nerđajućeg čelika, anatomski jastuk od 200 eura, aparat za lečenje svetlošću od 1000 eura, usisivač koji vuče kao lud od 2000 eura (ali može i na rate) i slično. Prednost ovih kompanija je i to što ne samo da možete da kupite njihov proizvod već imate mogućnost da postanete i sami promoter. Onaj koji vam je prodao nekorisnu stvar sigurno će vas još  vrbovati da i sami radite tako divan i isplativ posao.  On naime na svakog radnika koga vrbuje dobija bonus i tako, kako vole da se izraze poslodavci, “vi stvarate mrežu svojih radnika, koji rade za vas, svoju kompaniju unutar naše kompanije.” Kud ćeš bolje? Oni opet koje ste vrbovali stvaraju svoju mrežu promotera i tako na kraju mnoštvo radi za određene ljude koji sada mogu da sede ispred svojih kućerina na plaži u Monaku i piju koktele. Dok oni sede i uživaju u suncu i mondenskom životu hiljade ljudi širom sveta zove nepoznate telefonom i moli da ih prime na kućnu promociju, mole prijatelje i rođake da i sami rade u njihovoj “kompaniji unutar komapanije”. Govore kao navijeni, sklapaju poznanstva koja inače ne bi samo da dobiju šansu da organizuju novu kućnu promociju na kojoj možda i prodaju nešto. Upadaju u različite firme, uznemiravaju ljude i na poslu, koriste razne taktike od molbi do gledanja drugih sa visine. Organizuju sedeljke i meze po restoranima na koje pozivaju nepoznate uz napomenu da su dobili nagradu. Tamo ih ubeđuju ne samo da kupe preskup proizvod koji im nije potreban, već i da se uključe u prodajnu mrežu.  Točak se okreće i kao grudva snega raste dok onaj koji je to sve pokrenuo zaista može da sedne i uživa.

 

 

Žalosna suština svega ovoga je eksploatacija najgore vrste. Čovek ne bi u današnjici trebao da radi bez plate i osnovne sigurnosti, ne bi trebao da dosađuje drugima, da ih uznemirava u njihovom domu, na poslu, od njega ne bi ljudi trebali da se brane kao od muve. Ne znam kako ove fantomske firme uspevaju da se registruju bez prodajne mreže. One ne posluju sa velikim tržnim centrima, njihovi proizvodi nekako stoje po strani i nikada ne dostignu onu razinu legitimnosti ili popularnosti koji imaju kuće koje se bave proizvodnjom i prodajom na legalan način, u većini slučajeva se ni ne reklamiraju, ali ipak opstaju godinama, šire poslovanje i stiču izvesnu reputaciju. Na kraju lanca ishrane su mali, bespomoćni i nezaštićeni obični, svakodnevni ljudi koji nemaju dovoljno informacija a nemaju ni hleba da jedu pa upadaju u zamke manipulacije i eksploatacije. Još misle da profitiraju.