Mesto gde čovek citira samog sebe

U džungli različitih društvenih mreža dizajniranih da se ljudi sveta upoznaju, druže, razmenjuju iskustva i saznaju jedni za druge, značajno mesto ima twitter. Kažu oni koji ga promovišu “twiter je moćno oruđe za promovisanje posla, samo treba znati kako ga koristiti.” Kao i kod  ostalih popularnih društvenih mreža pristup je besplatan i ne zahteva nikakve lične podatke, dokumente ili bilo šta. Možete pisati šta vam padne na um, nazvati se kako želite i time sasvim udovoljiti svojoj sujeti ili čak i nižim ljudskim porivima.

Ovo je mreža malo drugačija od ostalih. Kreirana da bude neka vrsta bloga ili Internet sms-a, gde čovek može da piše poruke ne duže od 140 karaktera. Mreža je kreirana 2006-te godine od nekoliko autora. Od tada do danas rasla je popularnost twittera i ove godine, po statistikama, ima 500 miliona korisnika od kojih su 302 miliona aktivni.

Kako funkcioniše twitter? Imate prava da napišete poruku od 140 karaktera. Na primer “Kakvih ovde ima žena od muškaraca”, “Voleće me jedan dan. Znam.”, “Jeftin sam. Kupiš me kulturom, poštovanjem i tvoj sam.” “Bićeš moj.” “Lepota kiše je što ne znam da li sam ugazila u blato ili govno.” “Baci se u vodu.” “Ne kecaj se samnom.” I tako dalje i tome slično.

 

Čovek se na twitteru bori da stekne što više pratilaca, jer što više pratilaca to više šanse da veliki broj ljudi primi ovu kratku poruku, ovaj biser čiste mudrosti. Svaki twitteraš želi da njegova poruka stigne do što više ljudi zato je retvit (deljenje poruke svojim pratocima) mnogo značajniji od twita. Svako želi da ima što više deljenja jer se tako njegova reč širi mrežom i njegova popularnost raste. Što veći broj pratilaca to više šanse da veliki broj njih retweet-uje ono što ste napisali. Ima ljudi uticajnih na twiteru  sa po nekoliko miliona pratilaca, u Srbiji nema toliko popularnih jer, kao što znamo, naše je govorno podrčje znatno manje od engleskog, ali ima ljudi sa po nekoliko desetina hiljada pratilaca. Ima naravno i javnih ličnosti, političara, ljudi sa svrhom da nekoga ili nešto ocrne ili promovišu i sl. Ima ljudi sa različitim motivima kao i svuda.

Kako se stiče pratilac na twitteru i kako da postanete popularni? Koliko sam ja uspela da primetim kao u životu i ovde uspevaju najviše pokvareni ljudi, a oni koji nisu bili pokvareni dok se nisu ovde prikačili, pokvariće se sigurno. To je jedini način da se postane popularan. Neko pravilo je da kada neko počne tebe da prati ti to njemu uzvratiš. E sada najpopularniji zaprate nekoga pa ga prate dan-dva i onda ga otkače, a onaj njih i dalje prati. Tako imamo situaciju da ljude pod imenima “Tekstilna radnica”, “Rasprevana šišarka” itd. prate desetine hiljada ljudi dok oni prate samo stotinak ili dvesta. Ima i onih koji strogo vode računa o brojevima. Na primer, nju prati 13100 a ona samo 131. Počne da prati ljude sa malim brojem pratilaca, koji su mahom novi ili neaktivni i koje uopšte nije briga za twitter i koga će pratiti i da li njih neko prati, oni nju zaprate, a ona ih odmah otkači da ne kvari sebi broj.

 

Stvaraju se taktike laskanja sebi, egoizma, prepisivanja od menje popularnih, pripisivanja tuđih misli sebi, plagijatiranja, ponavljanja jedne misli na razne načine, nekoliko puta, privlačenja pratilaca zahvaljivanjem, laskanjem i slično.

Koliko pametnih misli čovek može da iznese dnevno? Za većinu ljudi  za ceo život jedna je mnogo, a i najpametniji ne mogu svakodnevno ni jednu jedinu. Kada neko postane popularan na twitteru svaka njegova misao postaje zlatna. Trideset misli dnevno, trideset bisera mudrosti.

Evo na primer twit “Ko je dopustio ružnim osobama  da budu ovoliko odvažne i hrabre, pitam vas?”, pisac Raspevana Šišarka, sa 129 000 pratilaca, dok ona prati samo 357. Ko je ova osoba? Niko pojma nema. Šta ona tako pametno piše? Sve što napiše je gluplje jedno od drugoga, ali ovde vlada pravilo što besmislenije to popularnije.

“Ako ti kažem da nisam za druženje, znači osećam da ćeš me nervirati, znači napušiću te kurcem pa će ti biti žao, znači ne insistiraj…” Ova izvanredna misao deljena je 11 puta i fejvovana od 65 osoba.

Da li ovi ljudi zarađuju nešto novca svojiom popularnošću? Ne, koliko ja znam. Mogli bi možda, da se bave nekim poslom, ali najpopularnijima i najpraćenijim je posao upravo svakodnevno pisanje poruka na twitteru. Tu misli lete kao kletve u popularnom romanu Harry Potter, svako prepisuje od drugoga. Kad popularan napiše “dobro jutro” to se retvituje  po 300-400 puta. Joj vidi kako se dobro setio!!!

Najbolje je i meni najsmešnije to što je na srpskom twitteru popularno stavljati svoje misli u citate. Ne umem da vam odgovorim kako je došlo do ove pojave da čovek samog sebe citira, ali mislim da je i to nastalo od egoizma koji razvija ova mreža. Neki ljudi bez imena i života, koji mogu biti klinci kojima roditelji još brišu sline, retardirane osobe ili čak kažnjenici u zatvoru i skrivene serijske ubice ili sektaši, pišu svakodnevno budalaštine i desetine hiljada ljudi to čita, lajkuje (ili kako se na twitteru kaže fejvuje) i deli.

 Popularni tviteraš o sebi misli samo najbolje. Ko ne bi kad toliki ljudi obožavaju sve što on kaže, kad ga prate mnogi dok on ne prati nikoga. Tako mali čovek postaje zvezda, ima status koji uživaju holivudski glumci, da ga obožavaju mnogi, a on nikoga. Sa zanemarljivom razlikom što popularnost holivudskog glumca dolazi uz novac i stil života na visokoj nozi uz minimalni rad, a popularnost tviteraša dolazi uz negiranje života, osnovnih ljudskih potreba, u nekoj rupi, uz kompjuter sa koga dolazi jedino svetlo koje obasjava potpuni mrak.

 

Ljudi izludeli od nerada

Mnogi bi se danas u zemlji iznenadili da je nekada rad bio veoma važna komponenta u životu i vaspitavanju ne samo ljudi u Srbiiji već i širom sveta. Naprosto je bilo takvo vreme da, ako ne radiš teško i konstantno moglo ti se desiti da umreš od gladi i zime. Na to upozoravaju i mnoge priče i bajke različitih naroda od kojih je najpoznatija ona o Cvrčku i mravu. U našem narodu postoji u izrekama kao što su “Ko radi ne boji se gladi” ili “Ko rano rani dve sreće grabi.” Stariji ljudi će i danas vrednoću oceniti kao veoma pozitivnu osobinu. Od njihovog vremena međutim svet se dosta promenio. Rad se danas ne ceni i čak polako, čini mi se, počinje da se smatra za sramotu ili za nešto krajnje loše što izaziva zavisnost kao droga. Iz Amerike nam dolazi, pored ostalih stvari i mišljenja, i izraz workaholic. Ovim se izrazom opisuje neko ko radi previše, ko u radu nalazi smisao života. Tu reč kod nas novinari prevode kao radoholičar, dakle spajanjem reči rad i alkoholičar. Dok se ranije rad smatrao za vrlinu danas se izjednačava sa alkoholizmom. Znači stvaranje zavisnosti od rada, što je jednako loše kao i stvaranje zavisnosti od alkohola.

 

 Ni jedna zavisnost nije dobra, znači manje pij alkohola da ne bi od njega stvorio zavisnot i manje radi da ne bi stvorio zavisnost. Najbolje je, u stvari i ne piti, tako se eliminiše svaka mogućnost stvaranja opasne zavisnoti, iz čega se može izvući zaključak da je bolje ništa ne raditi da bi se izbeglo stvaranje zavisnosti od rada. Rastući alkoholizam u svetu, naročito među mladima, pokazuje da se mnogi ne pridržavaju ovog saveta oko konzumiranja alkohola, međutim vrlo je malo radoholičara na svetu što znači da se najveći broj ljudi strogo pridržava ovog drugog saveta, da što manje radi da ne stvori zavisnost. Iz tog straha od rada stvaraju se mnoge nove zavisnosti. Osim alkoholizma i narkomanije, današnje zavisnosti su i zavisnost od Interneta, mobilnih telefona, društvenih mreža, sajberseksa, kockanja, kao i opasni po život, sreću i društvo  poroci kao što su pedofilija, satanizam, seksizam, ubistva iz zadovoljstva, prevare, lov na ljude i sl.

  Imamo generacije ljudi koji rastu u uverenju da za uspeh nije potreban rad nego nešto drugo, na primer porodične veze, kreativnost, poznanstva, Internet. Danas onaj ko ne radi neće umreti od gledi nego će naprotiv bolje živeti od onoga koji radi. Vidimo mnoge ljude, zvezde društvenih mreža, blogere, starlete, glumace, pevače, koji doduše pričaju da je njihov posao težak ali im niko ne veruje. Svi mi znamo da lažu i da tvrde da teško rade samo zato što pojma nemaju šta znači težak rad. Nikada se sa tako nečim nisu susreli u životu.

Nastao je jedan opšti prezir prema radu i želja da se postane slavan, poznat, uspešan u domenu društvenih mreža. Videli smo i to kako je čovek postao poznat tako što je snimio i oskrnavio sahranu svog rodjenog oca i sve to postavio na youtube. On zarađuje natprosečan novac, poznat je i dobija šanse da  zarađuje još i više. U koga će mladi gledati? Naravno u uspešne i slavne. Vodeći strogo računa da ne razviju opasnu zavisnost od rada oni se okreću ka onima koji lepo žive životnom skoro potpuno slobodnim od ove opasne delatnosti.

 

  U staroj Jugoslaviji koja je imala odo 20 000 000 stanovnika tiraž od milion primeraka imao je samo Ivo Andrić kao Nobelovac. Tiraž od 100 000 primeraka bio je ogroman i postizali su ga retki pisci. Danas Zmaj od Šipova ima preko 2. 000 000 pregleda na različitim klipovima. Gastrozov klip “How to kiss the girl with usta i jezik” imao je na youtube preko tri ipo miliona pregleda, a na svoj kanal on ima preko 360 000 subskrajbera. To je trista sezdeset hiljada ljudi koji jedva čekaju da ovaj mladić nešto postavi. To što on postavlja nisu naučni radovi, budite sigurni.

Rad polako u svesti savremenog čoveka odlazi u drugi plan. Muka postaju i najosnovnje dnevne delatnosti koje ne donose direktno i momentalno zadovoljstvo. Na društvnim mrežama se svi trude da nešto prodaju, urade, napišu da postanu popularni, praćeni. Niko nikoga više ne čita, gledaju se mahom samo slike. Sve to ne bi bilo strašno da se u dokolici ne javljaju i mnogi poroci, zloba, mržnja, ludila razne vrste. Vidite samo komentare po društvenim mrežama gde se ljudi neprekidno pljuju i psuju na najgori način. Iz tih komentara izbijaju neke strašne, neverovatne i ničim izazvane zloba i mržnja. Popularni su samo oni koji nagrđuju i pljuju druge na najgori način. Tu su i gladijatori u rijalitijima koji moraju jedni druge da vređaju i biju da ne bi ispali. Narod kulturu i pasivnost strogo kažnjava izbacivanjem iz rijalitija, a niko ne voli da bude izbačen.

 Javlja se direktno prozivanje ljudi. Vidimo mladiće koji pišu za portal Tarzanija veoma siromašnim rečnikom, prošaranim neprekidnim psovkama, gde vređaju najlepše vrednosti društva, seju mržnju na religiju, mržnju na Srbe, podsmevaju se svemu i svakome, prepisju članke sa Wikipedie pa ih začine psovkama,  oglašavaju srpske sveštenike za pedofile, vređaju davno umrle srpske vladare i time stiču popularnost. Za svoj portal “Tarzanija” imaju preko 280 000 pratilaca i taj broj vrtoglavo raste. Ovi ljudi veoma siromašni duhom, puni mržnje i zlobe dobili su priliku da na RT Vojvodina uređuju i glume u svojoj humorističnoj seriji “Dnevnjak”. U današnjem društvu vlada maksima što manje znanja i kulture, više para i popularnosti. Ne sumnjam da je i pred ovim momcima svetla budućnost u domenu zabave.

Ovo je jedan u nizu primera kako se u savremenom društvu zloba i nesposobnost nagrađuju prilikama koje su potpuno izvan domašaja kulturnim I radnim ljudima. Ovaj trend u svetu neće ništa promeniti, mase se neće nikada zainteresovati za vrhunsku umetnost. Ona će uvek ostati uživanje malog broja ljudi. Trebalo bi ipak postaviti sankcije za lična vređanja, za vređanja nečije porodice, vere, izgleda, nacije…..toga kod nas još uvek nema, mada je u Americi, kojoj svi teže, davno uvedeno i kazne su veoma stroge. Jedino kazne učiniće da ovi ljudi puni snage koja nije usmerena na rad već se rasipa na mržnju i vređanje prestanu da budu “veoma duhoviti” nazivajući druge “pičkousti”, “ološ”, “kurva” “retard”, “pička” “šaban”, “govnar” i slično.

Ljudi važni i nevažni- mala slika iz života

Ko je ikada imao posla sa administracijom zna da su za dobijanje bilo kog dokumenta osim novaca, potrebni i veoma jaki živci. U poslednje vreme, mora se priznati, pod pritiskom Evropske Unije malo se ažuriralo naše činovništvo, postalo znatno efikasnije kad je u pitanju dobijanje različitih overa i potvrda, ali je zato mnogo gore kad je u pitanju izdavanje ličnih karata. Od same odluke da li da se uzme lična karta sa čipom ili bez čipa pa do  dobijanja dokumenta dugačak je put. Narod se plaši da će ga pomoću čipa pratiti, nadgledati i na kraju oteti vanzemaljci ili u blažim slučajevima da žena nekako pomoću čipa može saznati da je vara muž, tako da se radije odlučuje za dokument bez čipa. Što je sigurno sigurno.

Rekla sam da je administracija u Srbiji postala efikasnija ali to ni u kom slučaju ne znači da ona više radi. Kod nas važi zlatno pravilo “koliko para toliko muzike” međutim i da je mesečna plata našeg činovništva deset hiljada evra, ne bi se našlo para za muziku, da se tako figurativno izrazim. Nalaze se na poslu, to je sigurno, zakašnjenje se kažnjava, kao i nedolazak, jer da toga nema niko na posao ne bi ni dolazio, ali kada se već dođe na posao, ne mora da znači da se nešto zaista i radi. Većina zaposlenje uzima kao duštveni ventil. Ide čovek tamo da ne bi sedeo kući po ceo dan, a i socijalizacije radi. Tako se viđa i razgovara sa drugim ljudima, saznaju najnovije vesti iz okruženja, nalazi partner za razbijanje bračne monotonije,  a i ima čovek razloga da prošeta malo.

 

Neki dan sam vadila ličnu kartu i mogu vam reći da je to jedna procedura koja traje. Prvo dođe čovek na šalter da se raspita šta mu treba za ličnu kartu. Tamo radi samo jedna službenica, veoma zaposlena, koja svakog časa ustaje i odlazi negde. Narod nervozan, red se otegao, a uvek se nađe neko za koga pravila ne važe pa ide i preko reda: tu su majke sa malom decom, koju nisu imale gde da ostave. S vrata još pitaju “ja sam s malim detetom, jel mogu preko reda?” Ako majka sa malim detetom i ne pita uvek se nađe neki dušebrižnik sa kraja reda koji vikne “sramota, kakvi ste to ljudi, što ne pustite majku s malim detetom.”

I red se automatski pomera. Mislim da žene  zajme malu decu od rođaka i prijatelja samo da bi što pre došle na red na šalterima naše administracije. Onda ima nervoznih, agresivnih, za koje jednostavno pravila ne važe, tu su naravno i poznanici službenice. Takav poznanik i prijatelj ide pravo na šalter obilazeći kilometarsku kolonu ‘Mico, Cuco, Jaco, Daco, jel možeš da mi pogledaš ili završiš….” Onda se zapodene i razgovor o tome kako je kod kuće i o zajedničkim poznanicima dok narod čeka.

Kad se konačno dobije šta treba za ličnu kartu, onda se to poplaća, vadi po hiljaditi put Uverenje o državljanstvu i Izvod iz matične knjige rođenih. Taj je Izvod do skora važio samo šest meseci, jer je neko izračunao da otprilike svakih šest meseci čovek može da promeni mesto i datum rođenja kao i roditelje. Posle toga odlazi se ispred vrata jedne sobe i čeka ceo dan, jer su gužve neverovatne i opet ima majki s malom deccom koje idu prve, stare i bolesne niko ne šiša, mada oni lako mogu da se pretvore u agresivce koji opet imaju prednost.

 Kada se konačno uđe u prostoriju čoveku postaje jasno zašto se onde ostaje po pola sata najmanje. Službenice naime razgovaraju među sobom dok rade, pa se ponekad tako zapričaju da zaborave da je stranka u sobi. Onda ustaju i kuvaju kafu, pijuckaju dok mučenik mirno sedi i trudi se da bude nevidljiv. Za to vreme ako pažljivo sluša može saznati i mnogo novosti, kako je teško udati se i naći muža u današnje vreme, kako jedna službenica ima troje dece i mlada se udala, a druga ima dve ćerke kojima je rekla:

 “Tražite do tridesete godine muža, ako ne možete da nađete, rađajte decu da imate zašto da živite, a partner za zabavu lako se nađe.”

 

Ne mogu da grešim dušu s vremena na vreme prekidaju razgovor da vam uzmu otiske kažiprsta sa leve i desne ruke, i da vas fotografišu. Kada se konačno završi procedura obaveste vas da dođete na isti šalter na kome ste već bili za deset dana.

Posle deset dana eto vas na šalteru, gužva još veća, majke s malom decom se namnožile pa kidišu napred, onda dolazi poznanik službenice i kao da reda nema pravo napred “Ej ćao Mico, ajde vidi jel’ stiglo ono moje.”

Jedan iz reda, nervozan neki čovek vikne “ A što vi ne stanete u red kao ostali.” Službenica onda odgovara: “ Gospodin je iz BIE, ako vama treba da pokazuje ličnu kartu onda je zadnje vreme došlo.” Time naravno svima zapuši usta. Gospodin Iz BIE je gospodin a mi smo stoka koja ima da stoji u redu i da gleda kako je svi preskaču. Pošto je završio posao “Gospodin iz BIE” se okrene narodu i  kaže blago “Nemojte se nervirati gospodo, svi ćete doći na red.”

Kada taj red konačno dođe saznate da je vaša lična karta stigla i da treba da idete pred vrata jedne druge sobe i čekate u kilometarskom redu da primite ličnu kartu. Tamo opet ide sporo, čeka se po petnaest do dvadeset minuta na svaku stranku da izađe. Konačno uđete, onde već sedi poznanik koji razgovara sa službenicom. Kad uđete oboje vas pozdrave pa sednete, službenica pretura po kovertama da nađe vaš dokumenat. Kad ga nađe izvadi ga iz svežnja i stavi na sto. Onda ustaje da zakuva kafu. Meša polako šećer i kafu, pušta da provri dva puta pa onda naliva u šolje sve vreme razgovarajući sa poznanikom. Posle se vraća srkne kafu, malo još popriča, pa onda otvara kovertu, vadi document, opet vam uzima otiske oba kažiprsta i konačno uručuje ličnu kartu. Vi izlazite iz kancelarije sa osećajem da se završio jedan mračan period vašeg života i neopisivo srećni što sada deset godina ne morate da prolazite kroz sličnu torturu.

Ne razgovarajte sa nepoznatima

Naiđe tako doba kada se ljudska srca uznemre, kada samoća posatne teška, kad se javlja  snaga i želja za neodređenim, za promenom, za uzbuđenjem, nečim...Nažalost u današnje vreme sve je teže upoznati pravu osobu, narasli su zahtevi, raslojilo se društvo, odnosi među ljudima se sve više komplikuju. Svako ima svoju viziju života, viziju partnera.....Što se dublje zalazi u godine sve je teže naći slobodnu osobu sličnih interesovanja i želja.

Nisu svi jednako vešti u stvarima srca.  Čežnja nas često zaslepljuje, poklanjamo poverenje pogrešnim ljudima koji nas iznevere, razočaraju, slažu...Posle se oporavljamo od udarca, a vreme prolazi.
U skučenoj svakodnevici teško je upoznati nekog novog, slobodnog, uzbudljivog, ko će navesti srce da zatreperi...Srećom živimo u vreme komunikacije i medija. Internet je idealano sretstvo da se ljudi upoznaju i zbliže. Broj ljudi koji su se upoznali preko Interneta i sada žive u skladnoj vezi ili braku raste i skoro da svako od nas zna poneki par koji je vezu otpočeo na ovaj način.

 

Mnogo je sajtova za upoznavanje, neki su veoma loše postavljeni i ne nude skoro nikakve mogućnosti (Prvi sastanak, Ljubavni sastanak, Upoznavanje), dok drugi nude razičite testove pomoću kojih se lakše mogu spojiti ljudi sličnog obrazovanja, interesovanja, razmišljanja i vizije budućnosti. Nude i odličan chat i zaštitu članova koji mogu blokirati  svakoga sa kim im komunikacija nije prijatna. (Flirtik, Badoo, Zoosk isl).. I dok je ovo veoma dobar način da se izađe iz monotone svakodnevice, upozna neko nov i uzbudljiv ili čak otpočne romansa, ne treba zaboravljati na oprez. Ništa nije idealno jer svuda ima nepoštenih ljudi sa različitim motivima. Tamo gde su usamljeni, neshvaćeni, željni ljubavi ima i onih koji bi se time okoristili. Predatori lako namirišu krv, naročito ako su na mestu gde mogu sakriti svoj identitet, pustiti mašti na volju i gde teže mogu biti otkriveni.

Ima nekoliko tipova ljudi kojih se treba čuvati:

-Oženjeni-najčešće ne postavljaju ličnu fotografiju. Na mestu gde bi ona trebala da stoji ili nema ničega  ili je tu slika nekog crtanog junaka ili poznatog glumca. Motivi oženjenih ljudi koji se motaju po sajtovima za upoznavanje su različiti. Dok jedni otvoreno traže avanture, drugi su tu samo da bi ćaskali, da ubiju dokolicu. Ima i onih koji smatraju da su svi ljudi koji traže sebi partnera preko Interneta ludaci pa su tu da bi ih ismevali. Takvi svaku reč onoga ko im pise tumače kao neiskrenost i misle da su i njima dozvoljene sve vrste laži.

-Manijaci se prepoznaju po tome što pri prvom pisanju  nastupaju provokativno ili otvoreno seksualno. Postavljaju  pitanja sagovorniku o njegovim seksualnim sklonostima ili im otvoreno  pišu šta bi radili da su sada nasamo. Od njih su opasniji prikriveni manijaci koji vam se najpre uvuku pod kožu, osvoje vas laskanjem i frazama pa onda počnu da pišu isto što i ovi prvi, pošteniji, odmah na početku.

-Lovci na duše. Ovo su ljudi sa različitim motivima, opasni analitičari.  Oni  koriste podatke koje ste dali na sajtu o sebi da se predstave kao čovek ili zena vaših snova. Izgledaju kao da su sada izašli iz vaše mašte, idealni. Imaju ista interesovanja kao vi, obasipaju vas komplimentima, pišu kako ste vi ta osoba koju su tako dugo čekali i to odmah još prilikom prvog ili drugog pisanja. Ako im dozvolite da vam se približe potpuno će vas oboriti  s nogu, zaludeti...Prepoznaju se po tome što, kao i dve predhodne vrste ne daju nikakve podatke o sebi i nemaju ličnu fotografiju, a ako na vaš zahtev i pošalju neku, dobro je pogledajte, velika je verovatnoća da je lažna, nasumično skinuta sa Interneta. Tek kada su sigurni da ste potpuno osvojeni, na površinu izbijaju njihovi pravi motivi koji mogu biti različiti: seksualni, materjalni......Mogu biti i mnogo bezopasniji, ali jednako bolni. Na primer starac što nalazi radost u zavodjenju mladje žene kojoj se u stvarnosti ne bi mogao približiti ili tinejdžer koji se zabavlja sa drugovima. Sve  je lažno osim vašeg slomljenog sraca.

 

-Ucenjivači. Bežite od onih koji vam traže eksplicitne  fotografije, serijski broj kompjutera, kućnu adresu...Sve je više slučajeva ucenjivanja od strane ljudi koje nikada nismo sreli ali smo im naivno poverovali , jer nas jaka želja za sigurnošću i ljubavlju zaslepljuje.

-Izbeglice is Sirije, Nikaragve, Egipta i sl. Obično pišu na lošem engleskom jeziku. Za našeg prosečnog čoveka, koji malo natuca engleski, interesantno je da upozna nekog novog iz druge zemlje, da  se malo preznoji pišući na jeziku koji slabo poznaje. Ovo su ili zemljaci koji se šale ili nadaju da izvuku nešto novaca na sažaljenje ili propagatori iz Sirije. U svakom slučaju radije tražite ljubav i prijateljstvo na maternjem jeziku,

-Homoseksualci, pretstavljaju se kao prelepe mlade žene. Obično je tu provokativna fotografija neke lepotice, koja kao da je sišla sa naslovne stranice nekog časopisa.

Broj ljudi koji su prevareni, zavedeni, napaduti, ucenjivani od nekoga koga su upoznali preko Intrneta, znatan je i raste. Na youtube mozete videti mnogo istinitih dokumentaraca o nevinim žrtvama koje su izgubile život tražeći ljubav, prijateljstvo, posao preko Interneta. Najeksplicitniji je serijal Web of lies (Mreža laži). Oprez je neophodan jer na mreži vladaju drugačija pravila nego u stvarnosti. Neki ljudi koji u stvarnosti ne bi ni mrava zgazili mogu da izazovu mnogo štete predstavljajući se lažno na Internetu. Lažno predstavljanje nije nikada nevino niti naivno. Uvek se to radi sa nekkim ciljem, koji možda nije ucenjivanje, seksualno zlostavljanje ili ubistvo, ali je svakako sračunato na neki način protiv čoveka koji je na drugom kraju mreže.  Samo najekstremniji slučajevi dospevaju u javnost, ali često je slomljenoi srce bolnije od batina. Kao i u životu i na Internetu oprez je neophodan. Još u detinjstvu svi smo primili koristan savet od roditelja i rođaka „Ne razgovarajte sa nepoznatima“.  Ovaj savet primenite i na upoznavanje preko Interneta. Ako provedete nekoliko sati u prijatnom ćaskanju sa nepoznatom osobom, tražite mu broj telefona, odbije li da vam da, prekinite komunikaciju.

Zatražite da se vidite,  ako odbije, prekinite komunikaciju.  Odlučite li da se vidite neka to bude na javnom mestu. Ispitajte gde radi, šta radi, u kom se krugu kreće. Možda nađete da imate zajedničkog poznanika. Proverite podatke koje vam je dao. Radi li zaista  tamo gde je rekao, da li stanuje na adresi koju vam je dao. Vaše je pravo da znate sa kim komunicirate.  Razmena osnovnih informacija neophodna je da nepoznati postane poznat, a možda i više od toga.

Nemojte da sedite skrštenih ruku i čekate da ljubav zakuca na vaša vrata, jer neće. Iskoristite dobre strane tehnike i mogućnosti doba u kome živimo, borite se za svoju sreću i snove koje sanjate, samo budite oprezni i.....srećno.

 

Mala priča o velikom čudu

Čvrsto verujem da se čuda dešavaju svuda oko nas, samo su obično privatna, ne objavljuju se na sva zvona. Onaj ko ih je doživeo drži ih u tajnosti, zahvali Tvorcu i nastavi svoj put sa saznanjem da su čuda moguća i da je on jednim bio blagosloven. Veća mu nagrada ne treba.

Druga su stvar oni koji lažu da su doživeli čuda iz različitih pobuda, najčešće iz koristoljublja. Novine su prepune lažnih čuda, lažova koji pišu o svojoj privilegovanosti tako da kada se čudo desi i objavi niko ne bi poverovao u njega. Svi bi mislili da je deo ovih laži kojima nas bombarduju sa medija a to bi za čudo bila uvreda.

Ova priča nastala je spontano i nije lažna. Veoma je dobro dokumentovana u medijima ali nije označena kao čudo već činjenica, što ova priča zaista i jeste.

Tanker Jerrad 4 prevrnuo se i potonuo u maju 2013-te godine na oko sto kilometara od Nigerijske obale. Potonuo je okrenut naopačke na dno, na otprilike 130 metara dubine. Na brodu se nalazilo 12 članova posade, 11 Nigerijaca i kapetan Ukrajinac. Harrison Okene je služio kao kuvar na brodu i kada se brod prevrnuo našao se u prostoriji u kojoj se zadržao vazduh. To je takozvani vazdušni džep koji se može formirati kada brod potone. U tom vazdušnom džepu Okene je preživeo tri dana dok ga nisu našli holandski ronioci koji su došli da iznesu tela davljenika na površinu. Iznenađenje spasilaca je bilo nemerljivo kad su umesto tela našli živog čoveka na dnu mora. Da bi ga izneli na površinu prvo su morali da ga utople jer je voda bila veoma hladna. On je uspeo da napravi sebi platformu tako da nije sedeo u vodi. Njegova je sreća u tome da je bio zatvoren u poznatom prostoru tako da je uspeo da nađe nešto pijaće vode i da se izdigne iz slane vode koja bi dovela do dehidracije i smrzavanja.  Ta tri strašna dana proveo je u potpunom mraku neprekidno se moleći Bogu. U intervjuu koji  je dao za Nigerijsku televiziju rekao je da od malena ima usađenu veru u Boga i da kada se prekrsti oseti mir. To mu je pomoglo da preživi strašnu samoću i potpunu tamu.

 

Trećeg dana se već pomirio da je smrt neminovna, kad je čuo motor broda i bacanje sidra. Kasnije tog dana čuo je i ronioce koji su ušli u brod i tražili tela poginulih. Njega nisu primetili tako da je morao da pliva do ronioca i uhvati ga za ruku da bi mu pokazao da je živ. Posle spasavanja proveo je 60 sati u sobi za dekompresiju i tek onda bio spreman da se vrati svojoj porodici. Ono što je preživeo ostavilo je na njega dubok trag kao i saznanje da je baš on bio predmet čuda iz razloga koji ne može da dokuči.

Većina nas nikada nije predmet nekog velikog čuda ali je konstantno izložena malim čudima koja su postala toliko uobičajena da se i ne prepoznaju niti dokumentuju kao takva. Filozof Bertrand Rasel je jednom rekao “pored tolikih bolesti, nesreća i zlobe na svetu nije čudo da ljudi ginu i umiru, čudo je što žive tako dugo i što najveci broj ne doživi nikakvu veliku nesreću i ostane zdrav do duboke starosti.” Da ne govorim o mnogim životima koji su čuda sama po sebi, sređenim životima običnih ljudi koji nisu doživeli nikakav veliki gubitak, strah i katastrofu.

Problem sa neprepoznavanjem svakodnevnih  čuda je u tome što je čovek postao veoma samopouzdan i sve lepo što mu se desi pripisuje sebi i svojoj pameti, a za sve što je ružno krivi druge. Život je sam po sebi čudo, vreme koje nam je dato, lepota koja nas okružuje, ljubav bližnjih.  Sve su to velika čuda koja su postala svakodnevna i koja čovek više ne vidi jer je postao opsednut svojim razumom, a razum nije ništa drugo nego društvo, ono čemu sun as naučili. Bez društvenog upliva i iskustva nema razuma, ostaje samo besmrtna ljudska duša.

Krivi mužjaci-kako zaraditi na tuđoj gluposti

Od nerada svašta biva pa i pljuvanje preko Interneta, svađe, zadrtost, psovke….To je žalosno videti naročito kod mladih ljudi koji bi trebali biti puni života, naivnosti, ljubavi, elana…Nema veće sile od mladosti ljudskog bića, od snova, široko otvorenih očiju naivnog čoveka koji sanja i veruje da se njegovi snovi mogu ostvariti.  Greh je tu silu nekome oduzeti.

 Ljudsko je biće retko orginalno i stvarnomisleće. Sve što mislimo i osećamo drugi su nas naučili. Osećanja mladih i još naivnih ljudi izvornija su od onih koji su naučili kako da reaguju, šta da misle, kako da se u kom trenutku osećaju. Svi smo mi prosto proizvodi okolnosti u kojima smo rođeni i obuke kroz koju smo prošli. Verujem takođe da su filozofi u pravu kad kažu da je naučen i način na koji vidimo, doživljavamo materiju i da materija jednostavno ne postoji izvan ljudskog uma. Treba mnogo samonipodaštavanja, nesigurnosti, ineteligencije, razmišljanja, iskustva, razumevanja, da bi se došlo do nekih jednostavnih zaključaka do kojih možda samo retki dođ

 Kojim putem krenuti? Ljudsko biće vrlo retko zna, a toliko je različitih putokaza, vodiča, lovaca, puteva, načina, da to samo doprinosi konfuziji. Najgori su samopouzdani ljudi. Smrtno biće nema zašto da bude samopouzdano. Samopouzdanje je za moj pojam odraz velike gluposti i jednostavnosti uma koji se okrenuo matrejalnom i zapostavio ono što je jedino stvarno i trajno. Sve dok čovek sumnja i traži znači da je živ, svestan i da može doći do stvarnog saznanja. Utoliko mi je odvratnije da vidim samopouzdane ljude koji sve znaju i ni u šta ne veruju a koji su mlađi od trideset ili čak mlađi od dvadeset godina. Takvi ljudi nemaju budućnost.

 

 

 

Na društvenim mrežama svi su pametni a mnogi nemaju mesta da izraze svoje mišljenje ili ono što su ih naučili da misle. Vidim da su svi orijentisani prema sebi, svi nešto pišu, pevaju, prodaju,……. promovišu samo sami sebe. Ono prijatelja na društvenim mrežama što imaju samo su tu da njih obožavaju. Oni lajkuju stranice samo da bi i njima lajkovali njihove stranice, da se tako besplatno promovišu. Većinom su to neuspešni pokušaji, retki uspeju na ovaj način.

Korumpirani novinari koriste medije da manipulišu masama i to rade oduvek, od pojavljivanja novina i novinara. Kao da njihova svrha nije u obaveštavanju već oblikovanju umova. Oni i danas preko tekstova i komentara koje sami pišu dopiru do masa i do uma jednostavnog, zaposlenog  čoveka. Postoji ipak i jedna druga grupa ljudi, to su samozvani intelektualci koji su u nekom stepenu svog razvoja pošli drugim putem od onoga kojim ide velika većina. Ovo obično biva od nerada, nezainteresovanosti za sportive, nedruštvenosti i sve većeg uticaja Interneta i zavisnosti od njega. Ovo su deca koja provode sate na Internetu, ne uživaju u svetlosti dana, šetnjama, vidicima, vide zalazak i izlazak sunca samo na slikama koje drugi postavljaju na mreže. Natucali su nešto engleskog, čitaju blogove kao što je Tarzanija i grade neko lažno samopouzdanje koje im smeta da žive i da se razvijaju. Znaju sve o svemu. Glava im je puna informacija koje su nabacane nasumično, ne baziraju se na ličnom islustvu  i ne doprinose kvalitetu života. Ovi mladi ljudi, bez naivnosti, poleta i elana, kojih je sve više nemaju gde da se izraze, a sigurni su da su u pravu, da su natprosečno inteligentni i još natprosečnije obrazovani. Pokušavali su da komentarišu novinske članke po portalima i brzo shvatili da su komentari po medijima lažni, korumpirani i pisani od samih novinara. Moderiraju se i izbacuju samo oni koji su u skladu sa porukom članka. Njima treba oduška zato pljuju svoje neistomišljenike na youtube, ispod videa, jer su tamo slobodni komentari i pojavljuju se automatski čim klikneš send.

 

Kako broj ove frustrirane internet inteligencije raste, pojavljuju se ljudi koji bi da zarade na njima. Oni osnivaju blogove koje promovišu isključivo preko društvenih mreža, da ne troše pare na reklamu. Šire se Internetom kao požar. Zarađuju tako što pišu o svemu negativno, napadaju dogme, religiju, novotarije, običaje, tradiciju, pojedine ljude, istorijske ličnosti,……… vređaju sve i svakoga. Najvažnije, daju prostora za slobodne komentare, tako da mladi, frustrirani, prepametni klinci koji ne izlaze iz kuće a čiji broj raste, mogu nesmetano da se prepucavaju, pljuju, napadaju, lepe citate na engleskom koje ni sami ne razumeju, potcenjuju jedni druge, ispravljaju jedan drugome gramatiku, iznose svoje mišljenje koje nikoga ne zanima.

Pretstavljaju se kao neprofitabilni blogovi, kojima je cilj ne da zarade, već da otvore oči svome narodu. U isto vreme računaju na podršku društveno neprihvaćenih grupa kao što su ateisti, homoseksualci, pedofili….Pametno kalkulišu da će ih čitati hrvatski i bosanski klinci zavisni od Inteneta koji jesu obrazovani i prepametni kao ovi naši, ali ne toliko da se izdignu iznad mržnje prema Srbima kojoj su ih učili od malena.

Ovi samozvani neprofitabilni blogovi puni su reklama kao i bilo koji drugi profitabilni sajtovi, oni što tu pišu (da ih nazovem piscima mnogo bi bilo) koriste pseudonime, niko ne zna ko su. Pljuju ih svi za svaki članak ali se oni ne sekiraju. Iživljavajte se deco mi zarađujemo na vašem promašenom detinjstvu i mladosti koju uludo traćite.

 

 

Vodič za upotrebu lažnih profila

Od samog svog nastanka marketing je stekao moć nad nepripremljenim i ponešto naivnim ljudskim duhovima. Ljudi su gutali kao plovke sve što im serviraju sa televizije, kupovali šta im se kaže, voleli i borili se za šta im se reklo. EPP (ekonomsko-propagandni program) oblikovao je potražnju, kreirao ukuse, povećavao prodaju, uništavao male, priklanjao se velikima, nagrađivao one koji plaćaju, svetio se neplatišama, podržavao političare, vlast, predsednika……Kasnije su reklame postale deo svakodnevice i to onaj iritantni deo. Skoro se desilo da gledam našu seriju na Prvoj i u pola puste reklame. Serija je trajala petnaest minuta, a reklame više od pola sata. Kad se konačno izašlo iz sveta pampers pelena, praskova za pranje, magicnih krpa, uložaka koji upijaju bolje od svih drugih, simpatičnih ljudi koji vas teraju da pijete pivo, kolača koji ne goje, čudotvornih krema protiv strija i proširenih vena,…………. onaj što pušta program zaboravio koja je bila serija pa pustio neku tursku upola. Umalo sam i ja zaboravila šta sam gledala, a kako neće on kome je to posao!

 

 Sada reklame nemaju na nas onaj efekat koji su imale one prve. Jednostavno ih je previše, postale su iritantne, kontradiktorne, ali daleko da su izgubile moć. Sada su društvene mreže dale marketingu jedan sasvim novi smisao, reklamiranje je postalo dostupno svakome i to tako da može biti sasvim besplatno.

Imamo na primer pisca koji piše neke limunadice od 50 strana, za koje su i LUNA ljubavni romani književno delo. Takva osoba kreira nalog na twitteru, facebooku i drugim mrežama. Kreira zatim dvadesetak lažnih profila i članovi njene porodice kreiraju isto toliko. Nađe se i neka dobra i duševna prijateljica koja hoće da pomogne. Pisac zatim počne da piše nešto na svom profilu, a sa lažnih profila lajkuje i deli. Isto tako lajkuju i dele sa svojih pravih i lažnih profila njena porodica i prijatelji. Tako dobijemo da je nešto lajkovano od 500 osoba i deljeno od 250. Čovek se zainteresuje za nešto što se svidelo tolikim ljudima, pa pročita. Ima mnogo ljudi bez ličnog stave koji su lakši za manipulaciju ili samo teže da se priklone većini. Nekima se i sviđa šta ona piše, ukusi se razlikuju. Mnogi od njih takođe lajkuju i dele, počnu da prate pisca. Informacija o njemu i njegovom delu se širi, on postaje poznat. Posle nekog vremena za njega se zainteresuju i novine koje teže tome da privuku što veći broj čitalaca, što veći broj klikova na njihove portale, jer tako zarađuju novac. Oni pretpostavljaju da će o čoveku koji ima preko 100 000 pratioca na društvenim mrežama  rado čitati u novinama i da će ti pratioci kliknuti na portal. Popularnost pisca se širi, dobro možda on ne postane popularan ali poznat svakako.

 

 Tako imamo situaciju da cela okolina ima negativno mišljenje o nekoj osobi, a na društvenim mrežama ona ima mnogo branilaca koji bi i krv za nju prolili. Na mnogim mestima korumpirani i potplaćeni novinari ne dozvoljavaju slobodne komentare. Pišu o nekoj osobi, piscu ili pevačici koje niti ko sluša niti čita, a ispod čitamo dvadesetak hvalospevnih komentara, obožavanje, podrška, kletve na račun onih koji je ne podržavaju i sl. Niko jednu ružnu reč za nju nema, kao da je Ɖura Jakšić u pitanju. Na forumima gde su komentari slobodni niko nema lepu reč da kaže o liku i delu dotične, ali zato na facebooku obožavatelji seku vene i krv za nju prolivaju.  

Skoro je jedna takva zvezda objavila na svim medijima da se povlači iz medija i sa društvenih mreža zbog zlobnih komentara. Dugačko oproštajno pismo koje direktno štipa za srce osvanulo je u svim tabloidima, a ispod u komentarima kletve na račun zlobnika, molbe njoj da se ne povlači njih, njenih obožavatelja radi. Ko se usudio da blati takvu veličinu?! Opšte jedno čuđenje i zgražavanje. Na facebook stranici 1500 komentara podrške i molbi da ih ne napušta i kako žena da se povuče i živi u svojim delima? Kako da napusti ucveljene obožavatelje koji bi joj zadnju kap krvi dali, kako da ih ostavi same i nezaštićene na ovom svetu punom lovaca na ljudske duše? Naravno da se ne može povući, a možda je to i bolje jer u svojim delima ne bi dugo poživela, ali na društvenim mrežama sigurno hoće sve dok joj ne dosadi da sebi piše podršku sa lažnih profila, podmićuje novinare i bavi se marketingom.

DA SAÐEŠ

U aprilu početkom devedesetih putujem vozom za Rašku. Hoću da odem na Kopaonik da na kratko oslušnem onu planinsku tišinu. Početak je aprila. Dani su još prohladni, a noći i hladne. Uhvatim voz iz Male Krsne za Kosovo Polje. Prolazi kroz Rašku. Odatle mislim da nađem neki autobus za Sunčane Vrhove. Putujem noću, avanturistički i bez plana. Nemam tamo smeštaj, ne poznajem teren, ali to je baš sasvim po mom ukusu. Voz je stari, dotrajala sedista, po zidovima zalapljene žvake i urezana imena onih koji su putovali pre nas. U to vreme mnogo se švercovalo, svi nose neke plastične i šarene velike švercerske torbe. Trguju svim proizvodima. Donosi se iz Novog Pazara, svakakva roba, cigarete, farmerke, beli veš iz Turske, a iz Mitrovice najvise se ceni sir. Prevoze ga u velikim belim plasticnim kantama, krijući od konduktera koji rado naplaćuju prtljag. Sve se preračunava u nemačke marke. Izgubilo se poverenje u domaću valutu.

 Sedim u punom kupeu, oko mene ljudi različiti. Svako zadubljen u svoje misli ili novine. Na stanicama jedni ulaze drugi izlaze. Smenjuju se moji saputnici. Kondukter je  čovek mršav, koščat, sitnih očiju i širokih usana. Ispod nemarno bačene na glavu kondukterske kape vidi se uredna proseda kosa. Ima oko pedeset godina. Ulazi posle svake stanice da proveri ima li novih putnika i naplati im karte. Viče još iz hodnika „karte molim“. Ima neki čudan naglasak, vrlo nepravilan ali nije iz smederevskog ili moravskog kraja. Ta narečja poznajem. Kao da je odnekud sa Mlave.

 

Do Velike Plane sva sela znam, putovala sam na tu stranu mnogo puta i znam kako se ređaju jedno za drugim Skobalj, Osipaonica, Lugavčina, Saraorci, Miloševac, Veliko Orašje, Krnjevo i na kraju Plana. Odatle već gubim račun, ne znam više imena sela, ne poznajem kraj.

U nekom selu iza Plane ušla je u kupe krupna žena sa sinom od petnaest-šesnaest godina. Ona ogromna, pedesetak godina stara, obučena po modi savremenih srpskih seljaka, slojevito. Potkošulja, košulja, rekla, zatvoreno narandžasti pleteni džemper na raskopčavanje, a između i druge stvari, šta se u žurbi našlo pri ruci. Na nogama debele unihopke u boji kože pa preko njih sive vunene  čarape domaće izrade. Zatim  siva i na pruge suknja od debljeg štofa, završno sa crnim, postavljenim gumenim čizmama. Na glavi braon marama pod bradom stegnuta u čvor. Dečko do nje je mršav i detinjast, sa licem čije se neiskustvo još više ističe u kontrastu sa majčinim oštrim i prekaljenim  crtama. Ona izgleda kao većina seoskih žena njenih godina, prekaljena od dugih borbi sa životom, sa mužem koji pije, teškim fizičkim radom, porođajima, zlobom komsija i rođaka što stvarnom što izmišljenom, bolestima u svojoj i muževljevoj porodici, smrtnim slučajevima, daćama, neželjenim trudnoćama koje babe „čiste“ ili i sama rešava vretenom. 

Seli su preko puta mene jedno do drugog. Ona se brine da li je dečku toplo. Razgovaraju pomalo, udobno zavaljeni u sedišta. Sa hodnika čuje se glas konduktera „karte molim“. Za malo eto njega u kupe. Vidi nova lica, pita dokle idu. Kaže žena do Raške. Kondukter iscepa kartu i traži novac.

 

„Nemam pare za kartu“, kaže žena mirno kao da pozdravlja prolaznike. Ni traga nesigurnosti, strahu  ili stidu.

„Kako nemaš, pa što si onda ulazila u voz!!!?? ’Ajde odma’ vadi pare il’ silazi.“Kondukter je smiren ali odlučan.Vidi se da je iskusan u ovakvim i sličnim slučajevima. Sada se glave svih putnika okreću ka ženi sa zanimanjem. Niko više ne drema niti čita novine.

„Pare nemam, a da siđem neću, odavde me ne pomeriš do Raške.“Kaže odlučno, pa malo blaže dodaje „ Zet mi javio da mi je  sestra u bolnicu i ja kako sam se zatekla u avliji pravo na voz. Pare kod sebe nemam a u Rašku me čeka zet pa će on da ti plati kad stignemo.“

„Ama ostavi se ti! Kaka Raška, kaki zet?!! Di da te nađem kad sađes!? Odma vadi pare il’ silazi!“

„Ja ti reko’“, kaže žena sa izvesnom dosadom već, sedeći velika i krupna na sedištu.

„Ama da sađeš“, insistira kondukter, ali mu ona više ne odgovara.

„El’ čuješ bre ti, da sađeš sad odma’, na sledeću stanicu da sađeš.“Glas isti, ne podiže ton a ona i dalje ćuti. U tome se čuje pisak lokomotive. Ulazimo u novu stanicu i kondukter ima posla, odlazi. Žena sedi mirno gledajući sa dosadom ispred sebe. Dečko se skupio pored nje pa i on ćuti. Pošto je naplatio karte novim putnicima kondukter se vraća.

„Ti si još tu!??! Što nisi sašla kad sam ti lepo reko’? Ajde vadi pare za kartu ili da sađeš. ”Istim jednoličnim glasom ponavlja kondukter.

„Ti si odista gluv! Kaki si bre to čovek, el’ ti lepo kažem sestra mi u bolnicu. Kad mi zet javio izišla sam iz avlije kako sam se zatekla. Pare kod sebe nemam i kako da ti platim? Kad stignemo u Rašku uzeću pare od zeta i daću ti.“Bez trunke uzbuđenja u glasu govori žena.

„Ama da sađes kad ti kažem el’ čuješ, sad odma’ da sađeš!“Oteže neumoljivo kondukter.

Ona opet ćuti, a on jednoličnim glasom ponavlja ”da sađeš, odma’ da sađeš“. I opet voz ulazi u stanicu i kondukter odlazi. Radi svoj posao, naplaćuje karte i vraća se kad završi. Opet se iznenadi kad je vidi kako sedi na istom mestu i počinje:

„Ti još nisi sašla, ajde odma da sađeš, il’ vadi pare.“

Razgovor se ponavlja. Ona, priču o sesti koja je u bolnici a on „da sađeš“ pa „da sađeš“. Putnicima u kupeu već dosadili ovi stalno isti razgovori i kondukterov monotoni glas. Na kraju se javi jedan iz ugla pored prozora:

„Što bre ne ostaviš ženu kad ti kaže da nema para. Daće ti u Raškoj, šta si navalio na nju?“

I ostali putnici se sada oglašavaju. Svi se slažu da žena ostane, a on da prestane da dolazi jer im je dosadio svojim monotonim zahtevom i stalnim uznemiravanjem.

„E kad ste tako duševni skupite svi pare pa platite kartu za nju! Da neću ja da platim iz mog džepa? Ajde, skupite pare ili ima odma da sađe!“kaže nepromenjenim, mirnim glasom konduter.

Svi ćute jedan trenutak. Zatečeni su ovim zahtevom. Onda se opet javi čovek koji je prvi progovorio u odbranu svoje saputnice:

„Što mi da plaćamo? Nemamo mi ništa sa tim. Mi smo kartu platili.“ Očigledno govori u ime svih jer svi klimaju glavama odobravajući.

„E onda da sađeš, el’ čuješ?!!! Sad odma’ da sađeš!“ Obraća se kondukter ženi. Više ga ne ineteresuju ostali kad neće da plate kartu. I opet se ponavlja ceo scenario.

Već je praskozorje, približavamo se Raškoj. Kondukter samo što je izašao pošto je bezuspešno ponavljao svoje „da sađeš“ kad dečko progovori prvi put od kako se postavio problem karata:

„Mamo, a što mu ne platiš karte?“

„Ćut’,“ komandova žena strašnim glasom „Jesam te pitala nešto?“ On zaćuta odmah i nastaviše da sede jedno do drugog sa istim izrazima na licima kao da se ništa nije dogodilo. Kondukter se vratio na još jedan, poslednji pokušaj da naplati kartu.

„Ti još nisi sašla?!! Odma' da sađeš ili vadi pare.“ Ponavlja uporno ne menjajući boju glasa.

Žena ga više i ne gleda niti odgovara.

Tako stignemo u Rašku. Spremim se da izađem a i moja saputnica izlazi ispred mene sa sinom. Baš idem iza njih, hoću da vidim tog zeta što ih čeka. Žena samopouzdano grabi napred  a dečko je prati, niti se ona okreće na voz niti kondukter gleda za njom. Očigledno ne očekuje više nikakve pare za kartu. Dočekuje nove putnike, radi svoj posao. Nisam mogla da primetim da ih je iko čekao. Lokomotiva pisnu i voz nastavi svoj put prema Kosovu Polju.

Upotreba naroda u mračne svrhe

Po definiciji, ako se dobro sećam sa davno prošlih studija, narod je grupa ljudi koja deli svest o zajedničkoj krvnoj pripadnosti, kulturne heroje, pretke, svest o zajedničkom postanku, isti jezik, verovanja i ideje kao i međusobnu privrženost. Narod je nastao razvojem plemena, kadkada i spajanjem plemena ali i asimilacijom i dok pripadnici plemena imaju zajedničke pretke i krvno srodstvo pripadnici istog naroda ne moraju imati ni jedno ni drugo, kod njih svest o pripadnosti određenom narodu igra znatniju ulogu. Ono što jedan narod najviše karakteriše je osećaj pripadnosti i ljubav prema svojim sunarodnicima.

Tokom svog mukotrpnog životnog puta jednog nesmirenog duha, upoznala sam ljude svih rasa i nacija i ono što sve njih karakteriše je ljubav prema svom narodu i domovini. Ta su osećanja po meni sveta, dolaze iz dubina čovekove prošlosti, same njegove duše i na njih ne treba pljuvati niti im se podsmevati. Ljudska su osećanja moćno oružje, davno se to shvatilo i od davnina se koristi. Ljubav prema narodu se upotrebljava više nego druge i mada ljubav prema svom narodu ne mora podrazumevati mržnju prema drugome, često se na tome insistira iz različitih razloga. Čovek na vređanje svog naroda reaguje veoma emotivno kao na vređanje svoje porodice, toliko je svest o pripadnosti duboko ukorenjena u ljudsku prirodu. Prema mom uverenju ravnodušnost prema svom rodu nije znak prosvećenostii i pameti već pozerstva i sociopatije. Ljudsko biće krase osećanja odakle potiču njegova snaga i njegova slabost. I najsebičnije ljudsko biće ima osećanja samo što su manja osećanja prema drugima u njemu narastaju do neverovatnih razmera osećanja prema sebi i svojoj volji. Otuda potiču mnoga zla.  Kao što se čovek razlikuje i od svog najbližeg po navikama, temperamentu i mišljenjima tako se i narodi među sobom razlikuju. Mi svoje najbliže uzimamo takve kakvi jesu i volimo ih bez rezerve, ocenjivanja i razmišljanja. Nema čoveka koji bi mogao doći sa strane reći nam “slušaj tvoje dete, sestra, brat, su tvoji neprijatelji, moraš se protiv njih boriti.” Ni jedan postotak ljudi ne bi ovo poverovao bez najčvršćih dokaza, često i kad ti dokazi postoje čovek opet ne veruje. Za njega je njegovo osećanje prema svom bliskom merodavnije od bilo kojih dokaza.

Zašto takve postojanosti nema u ljubavi među narodima? Lično nisam sposobna odgovoriti na ovo pitanje. Možda nam ti drugi, koji žive preko granice u svojim zemljama nisu tako blizu kao naši najmilij. Nemamo ih stalno pred očima, ne znamo kako razmišljaju i time smo skloniji da poverujemo u priče o njima. Što manje neko putuje, dolazi u dodir sa pripadnicima drugih naroda to je spremniji poverovati da su oni sasvim različiti od njega, da rade nezamislive stvari, kolju i jedu decu, bave se satanizmom, crnom magijom, ubijaju jedni druge, ne održavaju higijenu, naoružani su do zuba i naročito da nas mrze. Rekcija na mržnju drugoga prema nama je uvek negativna. Uvek se javlja osećanje odbojnosti prema onome ko nas mrzi. Ne može doći neko sa strane i reći ocu da ga sin mrzi, a da mu ovaj odmah poveruje, jer on  poznaje i voli svog sina i ako bi u to poverovao u njemu to ne bi izazvalo odbojnost prema sinu, već nezamislivu bol. Ljubav naroda jednog prema drugome nikada nije duboka, jer veze među njima nisu nikada veoma jake.

 

 

 

Zamislite sada da vaš sin dođe i kaže vam za nekoga čoveka o kome ste samo čuli ili ga sreli par puta da vas mrzi, olajava gde stigne, govori najružnije o vama, a uz to je i jako nekulturan, napada decu na ulici i silovao je neku ženu. Kakva će vaša reakcija biti na to? Odmah ćete osetiti odbojnost prema njemu. Pretpostavimo sada da je vaš sin odličan prijatelj sina tog čoveka i da su njih dvojica u dosluhu iz nekog razloga ili neke koristi. Po dogovoru sin tog čoveka kaže njemu iste takve stvari o vama, u njemu će se prema vama roditi ista odbojnost. Tako ćete početi da se mrštite jedan na drugoga kad se sretnete, pa onda da kažete koju reč i dok trepnete u vama će se roditi mržnja tako razorna i bolna da je jedini put ka ozdravljenju uništenje predmeta te mržnje.

Tu taktitu neprekidno koriste političari od najstarijih vremena naovamo. Primer imamo u reakcijama na proslavu Oluje u Hrvatskoj. I mi i Hrvati verujemo da su političari koje smo izabrali ljudi koji rade u našu korist. Manje-više mi verujemo da ih poznajemo, s druge strane vrlo malo poznajemo pripadnike onog drugog naroda, koji nam je omražen od davnina. Skloni smo da poverujemo u priče da su oni puni mržnje prema nama, da samo sede u svojim domovima i smišljaju kako da nam napakoste, da su od nas mnogo nekulturniji, zlobniji i skloni najrazličitijim zlodelima, verujemo da su u prošlosti pekli, klali i silovali našu decu i da bi to opet radili ako im se samo ukaže prilika. Mediji nas svakodnevno zasipaju takvim pričama. Ova netrpeljivost između dva naroda koja tinja od davnina, veoma je moćno oružje u rukama političara, koji imaju sve razloge da ovu netrpeljivost neguju, oblikuju i iskoriste kad im zatreba.

Čemu danas raspirivanje nacionalne mržnje, govori puni osude od strane političara i to oko nečega što se dogodilo pre dvadeset godina? Istu bi reakciju postigli da su pomenuli Jasenovac, Glinu, Pri svetski rat, ubistvo Stjepana Radića ili bilo šta drugo iz mnogo dalje prošlosti. Ovoj godinama negovanoj netrpeljivosti treba malo da izbije u svađu i mržnju. Sve može biti okidač.

Zašto političari sada raspiruju nacionalizam kada su do skora govorili o pomirenju i trpeljivosti? Odgovor je u nastupajućim izborima u obe zemlje. Ovi dobri prijatelji i istomišljenici hrvatski i srpski političari nisu sposobni da svojim narodima omoguće normalan život, posao, zaradu, sigurnu budućnost. Oni su sasvim omanuli u svom osnovnom političkom zadatku i nemaju šta da ponude u budućnosti, zato oni raspiruju nacionalizam, da bi skrenuli pažnju sa svog neuspešnog politikovanja, sa socijalne situacije, sa svog programa punog laži u kome nemaju nikakav plan za dalje. Njihovi napori mene ne iznenađuju, oni su logični i preduzimani mnogo puta, iznenađuje me da ima mnogo ljudi koji očigledno to nisu shvatili, koji se daju izmanipulisati. Vidim ljude koji su kao marionete u rukama ovih nepoštenih individua, slave šta im se kaže, žale i pale sveće kad im se kaže, mire se kad im se tako diktira i mrze i ratuju kad im je rečeno.

Razloge za mržnju među narodima ne treba tražiti u događajima iz prošlosti već u sklonosti većine ljudi da misle kolektivnu misao, koju nameće elita, a ne svoju ličnu.