Po definiciji, ako se dobro sećam sa
davno prošlih studija, narod je grupa ljudi koja deli svest o zajedničkoj
krvnoj pripadnosti, kulturne heroje, pretke, svest o zajedničkom postanku, isti
jezik, verovanja i ideje kao i međusobnu privrženost. Narod je nastao razvojem
plemena, kadkada i spajanjem plemena ali i asimilacijom i dok pripadnici
plemena imaju zajedničke pretke i krvno srodstvo pripadnici istog naroda ne
moraju imati ni jedno ni drugo, kod njih svest o pripadnosti određenom narodu igra
znatniju ulogu. Ono što jedan narod najviše karakteriše je osećaj pripadnosti i
ljubav prema svojim sunarodnicima.
Tokom svog mukotrpnog životnog puta
jednog nesmirenog duha, upoznala sam ljude svih rasa i nacija i ono što sve
njih karakteriše je ljubav prema svom narodu i domovini. Ta su osećanja po meni
sveta, dolaze iz dubina čovekove prošlosti, same njegove duše i na njih ne
treba pljuvati niti im se podsmevati. Ljudska su osećanja moćno oružje, davno
se to shvatilo i od davnina se koristi. Ljubav prema narodu se upotrebljava
više nego druge i mada ljubav prema svom narodu ne mora podrazumevati mržnju prema
drugome, često se na tome insistira iz različitih razloga. Čovek na vređanje
svog naroda reaguje veoma emotivno kao na vređanje svoje porodice, toliko je
svest o pripadnosti duboko ukorenjena u ljudsku prirodu. Prema mom uverenju
ravnodušnost prema svom rodu nije znak prosvećenostii i pameti već pozerstva i sociopatije.
Ljudsko biće krase osećanja odakle potiču njegova snaga i njegova slabost. I
najsebičnije ljudsko biće ima osećanja samo što su manja osećanja prema drugima
u njemu narastaju do neverovatnih razmera osećanja prema sebi i svojoj volji.
Otuda potiču mnoga zla. Kao što se čovek
razlikuje i od svog najbližeg po navikama, temperamentu i mišljenjima tako se i
narodi među sobom razlikuju. Mi svoje najbliže uzimamo takve kakvi jesu i volimo
ih bez rezerve, ocenjivanja i razmišljanja. Nema čoveka koji bi mogao doći sa
strane reći nam “slušaj tvoje dete, sestra, brat, su tvoji neprijatelji, moraš
se protiv njih boriti.” Ni jedan postotak ljudi ne bi ovo poverovao bez
najčvršćih dokaza, često i kad ti dokazi postoje čovek opet ne veruje. Za njega
je njegovo osećanje prema svom bliskom merodavnije od bilo kojih dokaza.
Zašto takve postojanosti nema u
ljubavi među narodima? Lično nisam sposobna odgovoriti na ovo pitanje. Možda
nam ti drugi, koji žive preko granice u svojim zemljama nisu tako blizu kao
naši najmilij. Nemamo ih stalno pred očima, ne znamo kako razmišljaju i time
smo skloniji da poverujemo u priče o njima. Što manje neko putuje, dolazi u
dodir sa pripadnicima drugih naroda to je spremniji poverovati da su oni sasvim
različiti od njega, da rade nezamislive stvari, kolju i jedu decu, bave se
satanizmom, crnom magijom, ubijaju jedni druge, ne održavaju higijenu,
naoružani su do zuba i naročito da nas mrze. Rekcija na mržnju drugoga prema
nama je uvek negativna. Uvek se javlja osećanje odbojnosti prema onome ko nas
mrzi. Ne može doći neko sa strane i reći ocu da ga sin mrzi, a da mu ovaj odmah
poveruje, jer on poznaje i voli svog
sina i ako bi u to poverovao u njemu to ne bi izazvalo odbojnost prema sinu,
već nezamislivu bol. Ljubav naroda jednog prema drugome nikada nije duboka, jer
veze među njima nisu nikada veoma jake.
Zamislite sada da vaš sin dođe i kaže
vam za nekoga čoveka o kome ste samo čuli ili ga sreli par puta da vas mrzi,
olajava gde stigne, govori najružnije o vama, a uz to je i jako nekulturan,
napada decu na ulici i silovao je neku ženu. Kakva će vaša reakcija biti na to?
Odmah ćete osetiti odbojnost prema njemu. Pretpostavimo sada da je vaš sin
odličan prijatelj sina tog čoveka i da su njih dvojica u dosluhu iz nekog
razloga ili neke koristi. Po dogovoru sin tog čoveka kaže njemu iste takve
stvari o vama, u njemu će se prema vama roditi ista odbojnost. Tako ćete početi
da se mrštite jedan na drugoga kad se sretnete, pa onda da kažete koju reč i dok
trepnete u vama će se roditi mržnja tako razorna i bolna da je jedini put ka
ozdravljenju uništenje predmeta te mržnje.
Tu taktitu neprekidno koriste
političari od najstarijih vremena naovamo. Primer imamo u reakcijama na
proslavu Oluje u Hrvatskoj. I mi i Hrvati verujemo da su političari koje smo
izabrali ljudi koji rade u našu korist. Manje-više mi verujemo da ih poznajemo,
s druge strane vrlo malo poznajemo pripadnike onog drugog naroda, koji nam je
omražen od davnina. Skloni smo da poverujemo u priče da su oni puni mržnje
prema nama, da samo sede u svojim domovima i smišljaju kako da nam napakoste,
da su od nas mnogo nekulturniji, zlobniji i skloni najrazličitijim zlodelima,
verujemo da su u prošlosti pekli, klali i silovali našu decu i da bi to opet
radili ako im se samo ukaže prilika. Mediji nas svakodnevno zasipaju takvim
pričama. Ova netrpeljivost između dva naroda koja tinja od davnina, veoma je moćno
oružje u rukama političara, koji imaju sve razloge da ovu netrpeljivost neguju,
oblikuju i iskoriste kad im zatreba.
Čemu danas raspirivanje nacionalne
mržnje, govori puni osude od strane političara i to oko nečega što se dogodilo
pre dvadeset godina? Istu bi reakciju postigli da su pomenuli Jasenovac, Glinu,
Pri svetski rat, ubistvo Stjepana Radića ili bilo šta drugo iz mnogo dalje
prošlosti. Ovoj godinama negovanoj netrpeljivosti treba malo da izbije u svađu i
mržnju. Sve može biti okidač.
Zašto političari sada raspiruju
nacionalizam kada su do skora govorili o pomirenju i trpeljivosti? Odgovor je u
nastupajućim izborima u obe zemlje. Ovi dobri prijatelji i istomišljenici
hrvatski i srpski političari nisu sposobni da svojim narodima omoguće normalan
život, posao, zaradu, sigurnu budućnost. Oni su sasvim omanuli u svom osnovnom
političkom zadatku i nemaju šta da ponude u budućnosti, zato oni raspiruju
nacionalizam, da bi skrenuli pažnju sa svog neuspešnog politikovanja, sa
socijalne situacije, sa svog programa punog laži u kome nemaju nikakav plan za
dalje. Njihovi napori mene ne iznenađuju, oni su logični i preduzimani mnogo
puta, iznenađuje me da ima mnogo ljudi koji očigledno to nisu shvatili, koji se
daju izmanipulisati. Vidim ljude koji su kao marionete u rukama ovih nepoštenih
individua, slave šta im se kaže, žale i pale sveće kad im se kaže, mire se kad
im se tako diktira i mrze i ratuju kad im je rečeno.
Razloge za mržnju među narodima ne
treba tražiti u događajima iz prošlosti već u sklonosti većine ljudi da misle
kolektivnu misao, koju nameće elita, a ne svoju ličnu.
Нема коментара:
Постави коментар