Prosjačka Srbija iz mog ugla

Sa terase svog stana gledam jedru ženu u kasnim dvadesetim, obučenu dosta pristojno kako saleće prolaznike i nudi čestitke od kojih prilog ide bolesnoj deci i deci bez roditelja. Od dvadeset ljudi jedan uzme čestitku i da joj sto dinara. Znam da toliko košta, jer sam jednog ranog jutra i ja, još naivna, dobila ovu čestitku na poklon.

„Za lepu damu, jedna čestitka“, rekao mi je mladić od nekih dvadeset godina, zdrav i jak, stavljajući mi čestitku u ruke. Ne razmišljajući uzela sam je, u prvi mah misleći da je letak. Zamišljena sam nešto bila, nisam se odmah snašla. E sad nastade jedna borba, jer je on meni za čestitku tražio sto dinara i nije hteo da je uzme natrag, a ja nisam htela da mu dam sto dinara, jer iskreno mislim da je to sa čestitkama čista jedna prevara. Ne dam ja pare, neće on da uzme čestitku  nego ide zamnom i traži sto dinara, kao da sam mu ostala dužna. Natežemo se mi, narod nas gleda, dok se ja na kraju iznerviram i kažem da ću da bacim čestitku ako je ne uzme te je on uze, opsova me i ode da ganja druge prolaznike.

To je bio samo prvi susret sa ovim humanitarcima i od tada susrećemo se svakog dana po nekoliko puta. Ganjaju me kad idem u prodavnicu i kad se iz nje vraćam, ponekad i nekoliko puta dnevno nude mi da budem humana a ja neću pa neću. Sve su to mladi i zdravi ljudi koji mogu da rade, ako treba i sezonske poslove, samo da ne budu na teret građanima. Njima se, međutim više isplati da se bave ovim poslom jer ako danas saleti 500 ljudi, od njih će bar deset uzeti čestitku. To je njima 1000 dinara. Neka je platio za štampanje 30, ostaje mu sedamsto dinara dnevno, puta 30 dana u mesecu……… ispada lepa platica, a malo truda.

Ne prođe nedelja da mi na vrata ne zakuca neki humanitarac koji za ovoga ili onoga skuplja humanitarnu pomoć. Jedan je čak došao sa katalogom slika razne dece i tražio od mene da izaberem za koje dete hoću da dam pare. Njemu je sve jedno, ionako sve ide u njegov džep. Istina je da su roditelji prepušteni sami sebi kad je lečenje dece u inostranstvu u pitanju i treba pomoći, ali ima različitih ustanova preko kojih mogu da traže pomoć i ljudi će rado pomoći i pomažu.

Gledam takođe sa svoje terase mladog Ciganina koji stoji na štakama iskrivivši oba svoja, očigledno zdrava stopala, i prosi. Kad mu se završi smena stavi štake na ramena i ode kući sasvim normalnim hodom.

Ispod moje terase peva slep Ciganin i svira u harmoniku. Njemu svaka čast, slepac i treba da prosi, odvajkada je tako bilo. Ne dajem mu pare jer znam da prima pomoć od države i nešto što se zove „tuđa nega“ i što je lepa platica. Još više, ne dajem mu novac jer me uznemirava svojim deranjem i ne mogu od njega da otvorim prozor.

Prošle godine bila je tu jedna stara baba, jedva živa, sva iskrivljena. Njoj sam davala uvek, jer znam kakve su penzije u Srbiji, ako je uopšte sirota baka i zaslužila penziju. Mnoge od nas čeka njena sudbina. Možda i mene koja radim celog života, od devetnaeste godine, a imam samo četiri godine radnog staža. Mnogi koji celoga života nadniče ili rade kod privatnika moraće da prose u starosti, kad više ne budu mogli da rade, jer im penziju niko ne uplaćuje. Ove godine je nema, mora biti da je umrla. U njenom slučaju ono što kažu seljaci kad neko umre „odmorila se“, ima višestruko značenje.

Bio je tu prošle godine jedan čovek u invalidskim kolicima bez nogu i ruku i njemu sam davala.  Iako znam da prima pomoć od države, kao i svi nesposobni, koji ne mogu da rade niti da se o sebi staraju, opet sam mislila da mu novac pripada. Prvo nije me uznemiravao pevanjem kao  slepac, a drugo novac je mala uteha za ono što njemu nedostaje.

Tako izgledaju prosjaci iz moje perspektive, a pozicionirana sam dobro,  da mogu lepo da ih vidim. Ipak ostaje sumnja da li je to pravilan način razmišljanja? Možda bi čovek zaista trebao davati bez razmišljanja gde taj novac odlazi i u koje svrhe. U tome se i sastoji prava humanost, bez racionalizacije. Takvu humanost u našoj zemlji malo ko još može priuštiti. Kad čovek teško i dugotrajno radi, a uz to mu je trud nedovoljno nagrađen, on mora da misli o svakom utrošenom dinaru. To je njegovo pravo. Videli smo i doživeli svašta, mnogo puta bili prevareni i od države i od pojedinaca, pa nam je teško da ostanemo naivni. Lepo je biti human, ali je lepo i sebe izdržavati i ne doći na grane polusveta koji prosi ili vara ljude udarajući na najlepša osećanja čoveka, na želju da pomogne bolesnoj i napuštenoj deci ili svom sabratu u nevolji.

Lovci na blago

Prema verovanju našeg naroda, na Ivanjdan u ponoć izbija iz zemlje neki plavičasti plamen i pokazuje mesto gde je zakopano blago. Da bi čovek video taj plamen mora da prinese, ni manje ni više, nego ljudsku žrtvu. Ovakvo verovanje obeshrabrilo je mnoge koji nisu bili spremni da plate ovako visoku cenu. Međutim uvek je bilo ljudi kojima je ljudski život, naročito ako je tuđ, sitnica u poređenju sa zakopanim blagom. Tako su tokom vekova mnogi glavom platili želju pojedinaca da vide Ivanjdanski plamen. Bili su to mahom ljudi koje niko ne bi tražio, slepci, beskućnici, ciganska deca, zalutali starci i slično. Ne znam da li se iko na ovaj način obogatio ili su i te žrtve prinesene na Ivandjan, bile uzaludne, kao i mnoge druge.

U Smederevu ostao je zapis o mladiću koji je toliko bio siguran da Smederevska tvrđava krije blago Proklete Jerine da je nagovorio druga da ga ubije da bi mogao da vidi plamen. Odnekuda se kod njega razvilo uverenje da će ustati iz mrtvih kad drug vidi plamen, pa da onda zajedno iskopavaju blago natenane. Na žalost pogrešio je u proceni. Nije ustao iz mrtvih, a drug mu je osuđen za ubistvo.

Iz svega ovoga može se zaključiti da se do blaga ne dolazi bez žrtve. Ili će to biti žrtva u radu, u teškom trudu koji se ulaže da bi se došlo do blaga ili žrtva u moralnom padu, kada se zaboravlja na sve obzire i čovek postaje nečastan i na sve spreman, čak i na ubistvo, prodaju oružja, droge, maltretiranje drugih, zelenašenje, iznuđivanje novca i slične stvari.

Moderno doba donosi neke druge priče, o blagu za koje nije potrebno prineti nikakvu žrtvu, koje dolazi srećnim slučajem, pada sa neba nenadano. Tu su priče o čoveku koji je na tavanu imao od babe nasleđen predmet za koji nije mnogo mario, nije ga ni gledao. Onda je nenadano u njegovu kuću došao trgovac antikvitetima i otkupio taj predmet za basnoslovnu svotu. Tu je i priča o nekome ko je na buvljaku kupio neki stari predmet za bagatelu, a prodao ga za ogromne pare pa se obogatio. Pre nekoliko godina u Šapcu je na radiju bila vest da je neki dečko na šabačkom vašaru, gde Cigani prodaju drangulije nađene po kantama u Nemačkoj i Italiji, našao veoma vrednu knjigu na nemačkom.

Ovakve i slične priče ohrabruju moderne lovce na blago koji krstare vašarima i buvljacima u potrazi za naivnim i očajnim prodavcima koji ne znaju vrednost robe koju prodaju. Pri tom ti moderni lovci na blago nisu ni antikvari ni draguljari, a prodavci nikada nisu bili naivni niti slabo obavešteni. U zemlji dugogodišnjeg očajanja i besparice, gde je posao privilegija malog broja ljudi, prevare su česte, pa ovi lovci često završe kao lovina.

Još češći lov na blago je na Internet sajtovima za aukcije ili prodaju. Tamo se dijamantsko prstenje prodaje za 1000 dinara, niska od „pravih“ bisera za 3-4 hiljade, a srebrni nakit velike gramaže i čistoće srebra 925 za 200-300 dinara. Naivnih entuzijasta je mnogo pa se taj nakit prodaje veoma dobro i beskrupulozni prodavci zarađuju i po celu platu varajući one koji se nadaju da se obogate bez napora i žrtve. Prodaju se i druge stvari, a cilj je čista prevara kupaca koji  veruju da na Internetu mogu naći naivne prodavce koji ne znaju cenu srebra, bisera, dijamanata, predmeta visoke mode, antikviteta i drugih stvari.

Lov na blago vidimo svuda po ulicama naših gradove. Tamo gde se zatvori neka prodavnica ili pekara, ako je na elitnom mestu, otvara se kockarnica ili kladionica. U glavnoj ulici moga grada ima bar deset kockarnica i kladionica otvorenih na mestima gde su bili butici. Ima ih svuda po gradu, za kockarnicu nije potrebna lokacija. Jednako će dobro raditi i na periferiji kao i u centru. Ova su mesta uvek puna ljudima svih uzrasta ali najviše mladog sveta, koji ne bi da radi, ali bi da živi lagodno od nerada. Od kocke se niko nije obogatio, niti na duge staze živeo lagodno a mnogi su izgubili kuću i imanje na ovaj način.

Iz svega se ovoga može zaključiti da je stara priča o blagu koje zahteva žrtvu istinita i poučna. Iz sudbina mnogih ljudi o kojima svakodnevno čitamo po novinama možemo zaključiti da blaga bez žrtve nema i da ga nikada nije bilo. Za bogatstvo se mora ili raditi ili postati nečastan pa žrtvovati druge ljude. Onaj koji traži lakši put obično završi kao žrtva.

Zavist

Opšte je poznato da je zavist jedna loša osobina koja više smeta onome ko je oseća nego onome prema kome se oseća.  Srbi su međutim od zavisti napravili radost i izgovor za nerad i neuspeh u svom poslu i ličnom životu.

Svako od nas upoznao je čoveka koji nije postigao ništa, ne radi ništa, živi u nekim nemogućim uslovima za koje je sam kriv, održava veze koje mu štete i donose patnju i koji uz to misli da mu svi zavide.

Uzmimo primer žene koju muž vara, ismeva pred prijateljima i rodbinom, ponekad je i udari kad mu dođe pod ruku, otvoreno joj pokazuje nepoštovanje i nedostatak ljubavi. Ako se neko od prijatelja ili rođaka usudi da joj kaže da barabu ostavi i da će joj bolje bez njega biti, automatski zaključak te žene je da joj ta osoba  to predlaže jer joj zavidi.

Imamo mnogo ljudi koji na najgori mogući način obavljaju svoj posao. Na primer pevačica bez osnovne škole koja „peva od malih nogu“, polugola ili sasvim gola pod šatorima i po kafanama, pa onda krčeći sebi put preko kreveta raznih mrnadžera i vlasnika diskografskih kuća dođe u veliku ligu. U toj su ligi svi isti kao i ona, bez dana muzičke škole, bez talenta za muziku ali i bez skrupula. Pevaju za najneobrazovaniji sloj ljudi, ni na pamet im ne pada da se obrazuju i izgrađuju kao ličnosti. Ako se nađe koji kompetentan čovek, profesor muzike ili obrazovani muzičar da kaže da je njeno pevanje bez ikakve vrednosti, njen odgovor je opet zavist. Zavide joj na uspehu zato tako i pričaju. Svoju vrednost ona ni jednog trenutka ne dovodi u pitanje niti joj na um pada da razmisli o kritici.

Imamo spisateljicu koja piše neke nepismene gluposti i putem marketing stručnjaka promoviše to kao umetnost. Izdaje knjige u 500-1000 primeraka, promoviše se preko društvenih mreža, izmišlja priču pred svako izdavanje knjiga te je bolesna, te ozdavila, te opet metastazirao rak, te se čudom povukao, sad se razvodi, sad odustala od razvoda, te vodila ljubav sa mužem na wc šolji i slično. Ako je ko pismen kritikuje nađe se vojska nepismenih koji kritiku proglašavaju zavišću i pljuju na kritičara, a da pritom pojma nemaju šta znači književnost i kako izgleda književno delo.

Vidimo svakodnevno službenice koje obavljaju svoj posao traljavo i ispod svakog nivoa. Ako im koja mušterija ili šef to napomenu one se uvrede. Razmišlju zašto li im tako govore, šta ih goni na toliku pokvarenost? Iskreno pate, ne mogu da se smire. Na kraju shvate da im ljudi zavide na položaju, na lepoti, dobroti i životnom uspehu.

Osim opravdanja za nerad i loše obavljanje posla, zavist je u Srbiji izvor velikog zadovoljstva. Veliki broj ljudi egocentričan je do neverovatnih granica. Iako sami nemaju interesovanja za patnje, radosti i probleme drugih oni svakodnevno umišljaju da ih ceo svet gleda, analizira i da im zavidi. Ni u čemu što su kupili ili uradili ne mogu da uživaju dok ne umisle da im svi koji to vide zavide. Oči celog sveta uprte su u njih. Svi danonoćno samo o njima misle i grizu se u sebi što su oni kupili nove cipele, okačili novu zavesu, posadili cveće u bašti ili saksiji, da ne pominjem i veće radove ili kupovine. Ako prijatelj ili komšija primeti tu promenu, pohvali ili da neku primedbu zavidi, ako ne primeti i ne kaže ništa, onda se pravi da ne vidi jer zavidi.

I tako, u zemlji u kojoj malo ljudi ima para da priušti sebi velika uživanja, mali čovek uživa umišljajući da je centar sveta u koji su uprte zavidljive oči prijatelja, rođaka i suseda.  Zavist postaje njegov saveznik, hranilac ega i izvor radosti. Ona mu smeta da napreduje, da se popravi, postane bolji radnik, bolji sused, prijatelj, čovek. Smeta mu da sebe vidi realno, da svoje bližnje gleda dobronamerno, da uvežava njihova mišljenja i razmišlja o njihovim sugestijama. Ona mu daje lažni osećaj sigurnosti uzimajući mu prave mogućnosti i radosti, što je najvažnije uzima mu želju za borbom da popravi sebe i svoj život.

Parada poltrona

Iako nerado, moram da priznam da živim u zemlji u kojoj je sve naopako, kao u nekom iskrivljenom svetu, oni koji bi trebali biti dole su na samom vrhu, a ljudi koji bi trebali voditi zemlju ili nema ili nadniče po svetskim zabitima ili prose na ulicama i sanjaju o nadničenju po svetskim zabitima. Od kako je parlamentarnog sistema u Srbiji imamo različite partije koje se smenjuju otprilike svakih deset godina, jer toliko treba narodu da shvati da ga lažu i da neće biti bolje, iako im sa svih medija tvrde da samo što nije Srbija postala Švajcarska, evo samo što nije, samo još malo da uvuku stomake i istrpe glad, još koju godinu, pa će živeti poput careva.

Jedina i prva briga tih partija kad dođu na vlast je da korumpiraju medije, da na sve medijske stanice dovedu svoje ljude koji će onda uzdizati vladajuću garnituru i blatiti oponente. Ono što me posebno iritira je to što se nikada ne ističe da je predhodna vlast učinila i nešto dobro, ne, kad dođu na vlast novi moćnici nas uveravaju da je sve što su oni pre njih uradili čista katastrofa, čude se i pitaju kako smo mi uopšte živeli dok njih nismo (ponovo) izabrali, jer da se ne lažemo, niko od njih nije nov, sve ih gledamo već trideset godina kako se smenjuju na vlasti, u opoziciji, u različitim koalicijama, odborima. Oni nisu novi, ni mi nismo novi, ali se tako ponašamo. Biramo te iste ljude na svakih deset godina ponovo i oni nam se tada predstavljaju kao jedinstveni, novi, prvi put viđeni, puni entuzijazma i ideja, reformatori, spasitelji, i mi im u svom očajanju poverujemo. U tome nam pomažu naši dobri mediji, oblikuju nam um, zatamnjuju sliku.

Vidim ovih dana jasno kako to funkcioniše, izađe žena, voditeljka pa kao zmija počne da sikće na opozicione kandidate, te ubice, idiote, zlobnike koji hoće da otmu vlast legitimno izabranim spasiteljima i dovedu nas do propasti. Do koje propasti? Ima li dna koje mi za trideset godina parlamentarnog života još nismo dotakli? Vidimo kako se trideset godina otvaraju fantomske fabrike, kako se pljačkaju poljoprivrednici, privrednici  i kako najgori i najnesposobniji među nama, preko veza, dolaze na vodeća mesta. Budući da su nesposobni oni uništavaju živote i prilike drugih ljudi, uzimaju naivnost i entuzijazam generacijama. Među tim mladim ljudima ima sposobnih i vrednih koji nikada ne dobiju priliku da pokažu svoje sposobnosti budući da je posao privilegija malog broja ljudi koji imaju veze. Ti mladi, sposobni ljudi ili napuštaju zemlju ili postaju ogorčeni, depresivni dok tavore u svojoj zemlji. Rezultat toga je da gledamo novinare-poltrone, zaposlene preko veze, koji misle da je sloboda medija, sloboda novinara da kaže šta želi i da oblati koga želi. Oni ne samo da nemaju kvalifikacija i entuzijazma za obavljanje tog posla, nego nemaju ni savesti. Odem kod lekara a tamo me ćerka bivšeg načelnika ginekologije sa privatnom klinikom, ovlaš pregleda, izbegava da me primi, nestručno mi postavlja dijagnozu. Odem u samoposlugu ljudi se vuku kao mrcine od kase do kase, nijedna ne radi. Majka sa detetom u kolicima i sa dva artikla čeka u kilometarskom redu na jedinoj kasi koja je otvorena, iza ljudi koji se snabdevaju za čitav mesec. Dvadesetogodišnja šefica samoposluge sa izblajhanom kosom i noktima od pola metra, zaposlena preko veze, drska, bahata, neškolovana, misli da je tu da lepo izgleda i prima platu na kraju meseca. Za kasom sedi žena pred penzijom koja je radila preko trideset godina u raznim samoposlugama i nikada nije uspela da dobije unapređenje, iako verovatno nema šta ne zna o poslovanju i upravljanju ljudstvom. Nju su uvek preticale ćerke iz porodica sa vezama ili mlade devojke koje „znaju kako treba“ dobiti posao. Odem da produžim registraciju, žena koja izdaje tablice kuca sa dva kažiprsta na kompjuteru, mičući ustima sve vreme dok upisuje osnovne podatke stranke. Red je kilometarski, ljudi dolaze na šalter dva sata pre otvaranja i čekaju da bi došli pre zatvaranja na red.

Sve to, i mnogo više tekovine su sadašnje vlasti i opozicije. Sa druge strane na televiziji ne može bolje biti, kao u najgorim vremenima mraka devedesetih. Sve je diivno, krasno, otvaraju se fabrike, ljudi se zapošljavaju, teku med i mleko. Vidimo kako novinari bez škole i skrupula blate svakoga ko se usudi da kaže da možda sadašnja vlast i nije uradila toliko mnogo, da se možda godinama ovde ništa ne menja. Vidimo poltrone kako patroliraju pred našim očima kad uključimo televizor, razne analitičare, stručnjake, dušebrižnike, genijalce raznih vrsta koji nas ubeđuju da naš zdrav razum vredi manje od njihove reči. Ubeđuju me u neki privredni rast od ovoliko i onoliko posto kad ja svojim očima vidim kad god odem na pijac da je u dve godine cena jaja skočila sa 9 na 16 dinara, a da su smanjene penzije i plate. O cenama drugih artikala da i ne govorim. Koji onda analitičar ili novinar može da me ubedi da mi je privreda na dobrom putu? Ja nisam ekonomski stručnjak ali nisam ni debil da ne mogu da izvedem zaključak iz činjenica koje su pred mojim očima opipljive.

Vidim na Pinku Ivicu Dačića, čoveka koji je već trideset godina u vlasti, sa 13 posto glasova od 50 posto glasačkog tela koje izlazi na izbore. Polako pijucka kafu, dobro raspoložen, dok njemu novinar-poltron priča kako je Saša Janković, učestvovao u vlasti 90-tih godina. Valjda je bio u nekom seoskom odboru, šta li. Ivica Dačić se blagonaklono smeška, klima glavom „da, da“, i pijucka kafu. Pitam se, patimo li možda mi svi kolektivno od amnezije? Možda sam ja nešto pomešala kad se dobro sećam da je taj isti Dačić bio u velikoj ligi sa Miloševićem i Mirom Marković tih istih devedesetih godina. Međutim veliku većinu Srba to ne iritira, oni veruju u Spasitelja, koji je trenutno na vlasti, veruju više novinarima, nego svom vlastitom razumu i zaključivanju.

Kada prođe deset ili dvanaest godina vlasti sadašnjih spasitelja i ekonomskih magova koji nam uništavaju privredu, moral i dušu, izabraćemo ponovo one koji su nam pre dvadeset godina uništavali privredu, moral i dušu. I oni će nas ubeđivati da su reformatori i spasitelji, novi, nikad viđeni i neponovljivi. Na televiziji, ona ista voditeljka koja je na njih siktala kad su njihovi predhodnici bili na vlast, siktaće sada poput zvečarke na njihove oponente, jer su oni na vlasti. Tako u krug sve dok ne nestane nas ili dok ne nestane naše sklonosti da verujemo više medijima, političrima i njihovim poltronima, nego svojim čulima. Ne smem da prorokujem šta će se pre desiti, verovatno ovo prvo.

Kako izgubiti ono malo para stečenih nadničenjem ili kako postati privrednik u Srbiji

Danas se na Internetu čitaju brojni članci o privrednom biznisu, članci tipa 150 ideja za pokretanje privatnog posla, pa se navode unosna zanimanja tipa life couch, personal trainer, event planer, frizer za pse, šetač pasa, baštovan, traženje blaga na buvljoj pijaci (ovo valjda ideja sa Discovery kanala), uslužno pakovanje poklona, blogovanje i slično. Ove se pametne ideje zatim i štampaju I mučenom narodu prodaju kao priručnici za bogaćenje. Svima onima koji se bave pisanjem ovakvih preporuka želim da spadnu na to da se bave privatnim biznisom u Srbiji. Mnogi će možda i morati jer od pisanja budalaština leba nema. Mislim da ovo mahom pišu deca, srednjoškolci I studenti sa nešto natucanog engleskog sa koga zatim i prevode ove fantastične ideje previđajući, međutim, da Srbija nije Amerika. Ovde živi 7 500 miliona ljudi od kojih je bar 2 miliona bez posla, zdravstvenog i penzionog osiguranja. Nisam ovde uračunala one koji rade kod privatnika za sto evra, koji rade sezonski ili nadniče, a za koje se jedva može smatrati da imaju posao, jer po mom uverenju, nemaš posao ako od njega ne možeš da živiš i izdržavaš decu. Amerika ima 300 miliona stanovnika od čega je bar 30 miliona basnoslovno bogatih, a ostalih 270 bogatijih od 85 procenata građana Srbije. Ovom proizvoljnom statistikom hoću da pokažem da čovek koji nema posao ili radi za platu sa kojom jedva pokriva račune za struju, vodu i grejanje, vrlo verovatno neće tražiti life coucha, ličnog trenera, sam će šetati i šišati svoje kuče, pakovati poklone, ako može da ih priušti I slično.

Kao i sve kod nas, ovi članci i knjižice nisu namenjeni čitaocima da bi oni iz njih naučili nešto korisno, nego su namenjeni da onaj ko ih piše uzme koju paru ili da privuče ljude da čitaju njegov blog.

Ja sam dva puta počinjala privatni biznis i govorim iz iskustva kako zaista izgleda privatan biznis u Srbiji i zašto se i u  najelitnijim lokalima u svakom gradu stalno smenjuju delatnosti i privatnici, jedni propadaju, drugi puni nade otvaraju pa zatvaraju za nekoliko meseci. Traje to sve dok se u tim lokalima ne otvori neka franšiza, apoteka ili kockarnica. Nije slučajno što je u svakom gradu mnogo praznih lokala iako se trubi preko medija o unosnosti privatnog biznisa i stimulacijama koje daje država.

Istina je da država daje 160 000 nepovratnih sredstava za pokretanje privatnog posla. Za bilo kakav ozbiljan posao potrebno je znatno više. Pokretanje privatnog posla nije skupo, 2000-3000 din za takse i za nekoliko dana iz APR-a stiže rešenje o pokrenutoj firmi. Meni je pre nego rešenje o pokrenutoj firmi stiglo rešenje za plaćanje poreza i samodoprinosa. To se plaća do svakog petnaestog u mesecu i kašnjenje se strogo kažnjava. Da bi čovek razradio bilo kakav posao i na najelitnijem mestu, potrebno je najmanje godinu dana, za to vreme on iz svog džepa plaća lokal, radnike, struju, vodu, grejanje i ostale komunalije za lokal u kome radi i za kuću u kojoj živi, plaća zatim MTS-u nadoknadu za  fiskalnu kasu, zdravstveno i penziono za sebe i radnika kao i porez. Uz to plaća i knjigovođu, osim ako nije otvorio knjigovodstvenu agenciju. U zavisnosti od toga da li radi sam ili ima radnika da li je lokal njegov ili ga iznajmljuje mesečni troškovi privatnog posla su od 200 evra pa naviše, nezavisno od toga da li zarađuje bilo šta ili ne zarađuje apsolutno ništa. Računi nemilosrdno stižu, a u prvim mesecima lako se može desiti da preduzenik nema baš nikakvu zaradu ili često i nikakvog posla. Novac s mukom zarađen topi se brzo pred očima i čovek polako shvata da cilj države nije da mu pomogne da se zaposli već da mu uzme i poslednju  paru koju je dirinčeći zaradio ili uštedeo. Država Srbija ima za cilj da napravi što više prosjaka i beskućnika putem privatnog biznisa. A lako je u zemlji u kojoj je posao privilegija veoma malog broja ljudi, i gde ljude očajanje goni da se upuštaju u poslove za koje nisu stvoreni i koje nikada ne bi radili da mogu da biraju. Zato se i govori toliko o stranim investitorima kao jedinoj nadi. Kada osiromaši narod i dođe u beznađe onda se zapošljva za bilo kakvu platu u fabrikama koje su budzašto kupili strani investitori. Strani investitor podmiri deset Srba istim onim novcem kojim bi platio jednog radnika u svojoj zemlji. To je, eto, žalosna i nepreterana slika privatnog biznisa u Srbiji.

Kada bi država zaista htela da pomogne privatnika ukinula bi plaćanja državi godinu dana od otvaranja posla, kao što se radi u bogatim zemljama iz kojih dolaze strani investitori. Tada bi privatnik umesto davanja državi novca iz svog džepa ulagao u svoj biznis, u njegovo poboljšavanje, promovisanje i proširenje. Tako bi zaista sposobni i posvećeni proširili posao i postali i sami investitori  pa nam ne bi trebali stranci. To međutim nije cilj države, njen cilj je da što više naroda osiromaši, da mu uzme sve što ima kako bi ga lakše prodao strancima, jer narod je najveće blago jedne države, bez naroda ništa nema smisla i država ne može da postoji.

Ne mislim ja nikoga da plašim i obeshrabrim. Ima ljudi sa stabilnim privatnim poslom u svakom mestu ali to nisu ljudi koji se bave šetanjem pasa i nisu počeli posao bez kapitala, sa 160 000 dinara koje daje država. Da bi se počeo posao treba imati pre svega viziju i znanje, onda treba imati sreće i pameti pa početi na vreme nešto novo, ili biti odličan stručnjak u svome poslu, dobar majstor frizer, stolar, roletnar, keramičar, građevinar i slično, treba zatim dosta uložiti, mnogo raditi, kod proizvodnje treba naći tržište, za šta je potrebno makar površno poznavanje marketinga. Ima lepih primera ljudi koji žive od privatnog biznisa, ne glamurozno, već pristojno. U zemlji kao što je naša glamurozno žive samo kriminalci, lopovi i kurve. Pristojni ljudi žive bedno ili solidno. Oni pošteni koji su zaradili dosta novca nemaju kad da u njemu uživaju, jer rade po cele dane. Bez rada nema uspeha u poštenom poslu, rad se uvek mora ukalkulisati u bilo kakav uspeh.

Uoči izbora

U Srbiji je parlamentarni život još mlad. Ljudi nisu svesni svoje političke snage, nisu svesni da oni znače kao građani ove zemlje i da se njihov glas računa. Ovde se pogrešno veruje da su političari naši gospodari a u stvari im mi, svojim neznanjem, dajemo tu moć. U totalitarnom režimu postoji vladar, a u parlamentarnom bi narod trebao da bude vladar, odnosno onaj koji je na vlasti trebalo bi da bude sluga naroda koji mu je dao moć da vrši njegovu volju. Uz moć idu mnoge privilegije ali i ogromna odgovornost. Naši političari, međutim, uživaju u privilegijama bez ikakve odgovornosti, jer nema nikoga da ih na odgovornost pozove. Kod nas i narodu i politučarima treba lekcija iz demokratije. Političari sebe vide kao vladare a narod sebe kao sluge, a trebalo bi da bude obrnuto. Političari su slabi, smrtni ljudi koji su sticajem okolnosti postali narodni predstavnici, oni nisu ni pametniji, ni obrazovaniji, ni jači ni dugovečniji, ni sposobniji od moćnog, besmrtnog naroda. Svaki pripadnik naroda znači i njegov je glas itekako važan, zato ja lično ne odobravam apatiju kod jednog dela naroda kada je politika u pitanju. Svaki pojedinac ima moć kao pripadnik naroda, i političar  treba da služi svakog pojedinca. Običan građanin je i moćniji od političara jer je manje izložen moći pa i osudi, javni rad je teret i za naše političare koji nisu nikakvi predstavnici naroda.  Zato ih treba menjati dok ne shvate da narod nije glup, da mu niko ne može reći preko medija da živi bolje, da mu je super kad nema gde da nađe posao, nema gde ni da se prijavi za posao.  U medijima niču fabrike, ali ni u jednom oglasniku te fabrike ne izdaju oglase za zapošljavanje. Političari moraju da shvate da narod nije strašljiv i da mu niko ne može reći da će izbiti rat ako taj političar padne sa vlasti, rata neće biti, jer narod neće rata. Narod nije u milosti političara već je političar u milosti naroda.

Kod naših političara, naročito kad dođu na vlast zapaža se jedna srašna bahatost, nepoštovanje naroda, laž, korupcija, nedostatak bilo kakvog principa i osnovnog smisla za poštenje. Možda je to i normalno, možda samo takvi ljudi i mogu da se bave politikom, možda je to poziv koji zahteva takvu vrstu ljudi, ali zato je kontrola još važnija. Političar treba da se plaši naroda a ne obrnuto, jer narod je moćan a političar slab. Političar treba da zna da može pasti sa vlasti svakoga časa ako ne bude poštovao svoj narod. Kod naših političara nema tog straha, oni svoj narod tretiraju kao grupu manje vrednih, mentalno zaostalih ljudi sa kojima se ponašaju po utvrđenim pravilima. Najpre lažu, obećavaju sve i svašta da bi samo došli na vlast, dok su na vlasti ne rade ništa, samo kradu, obećavaju, lažu, prodaju zemlju strancima i pune svoje džepove. Za to vreme, preko korumpiranih medija ubeđuju narod da su mnogo uradili, da su otvorili fabrike, popravili puteve, doveli strane investiture, koje niko nije video, sklopili poslove, od kojih niko nema koristi, otvorili radna mesta koja niko nije zauzeo i slično. Uz to oni izazivaju svađe sa susedima, raspiruju nacionalnu mržnju i stvaraju utisak da živimo u okruženju krvoločnih naroda koji samo čekaju da krenu na nas i da nas sve pobiju, da nam peku decu i siluju žene. Od ovih vukodlaka punih mržnje, štiti nas samo dati političar. Ako on padne oslobodiće se krvnici, preći granice i nastupiće potpuni mrak. Živimo u okruženju naroda koji su do pre dvadeset pet, šest godina delili sa nama dobro i zlo, živeli isto kao i mi i kod kojih je parlamentarni sistem takođe novost. Njihovi političari rade njima istu stvar i svi su u dosluhu sa našima. Videli smo skoro kako to funkcioniše na primeru Bosanske tužbe Hagu za genocid. Zove odavde naš političar svoga bosanskog brata i kaže “brate idu izbori upriliči mi jednu tužbicu Hagu za genocid, ona će i tako biti odbijena ali će meni skočiti rejting.” Provociraju se i Albanci na Kosovu, manipuliše kosovskim Srbima, radi se sve samo da bi se narod obmanuo i da bi se ostalo na vlasti. Pred izbore u susednim zemljama naši političari čine usluge svojoj braći iz susedstva raznim besmislenim protestima, pretnjama, evociranjem prošlosti i sličnim marifetlucima kako bi i tamo zaživele i opstale korumpirane individue koje svoj narod tretiraju sa nipodaštavanjem. Narod je stvorio ove osobe narod ih može i uništiti. Videli smo to ovde već dva puta od kako je parlamentarnog sistema, verujem da možemo to videti i opet. Političari postaju sve perfidniji u svojim manipulacijama, a narod polako sve svesniji da se njime manipuliše. Kako raste svest naroda o svojoj važnosti tako raste i strah političara od naroda, a sa strahom i njegovo poštovanje prema onima koji su mu dali moć i privilegije. Zato je važno da što više pripadnika naroda shvati da ima moć da promeni svoje predstavnike i da mora da ih menja sve dok ne shvate da moraju da služe narodu ili će u protivnom ostati bez moći i privilegija.

Brižne majke na Internetu

Svet svakog čoveka kreće se u krugovima stvarnosti koju on sam stvara ili koja se stvara oko njega. Nekada je svet stvarnosti bio jasno odeljen od sveta mašte. Čovek je ljude delio na poznate i nepoznate, stručne i nestručne, uspešne i neuspešne, one koje voli i one druge……. Sa poznatima i voljenima bio je poverljiv, slobodan, verovao im je. Od stručnjaka je tražio rešenje za svoje problem, prema nepoznatima bio je uzdržan i oprezan. Sa pojavom Interneta svetovi mašte i stvarnosti često se poklapaju i često mreža bude jača od svega drugoga, od onoga što znamo i što su nas učili. Nepoznati ljudi na Internetu postaju bliži i važniji od poznatih i voljenih.

 Nama, koji smo veći deo života proveli bez Interneta to je nelogično i nenormalno. Za nas je stvarnost u velikoj meri ostalo ono oko nas, što očima možemo da vidimo i rukama opipamo, međutim vidim da su odrasle generacije ljudi koji ne znaju za ono vreme bez Interneta i kod kojih je stvarnost jedna nejasna slika, umrljana utiscima sa mreže.

Priznajem da deljenje iskustava preko mreže može zaista da pomogne u određenim životnim situacijama. Kada je čovek bolestan ili ima neki veliki problem, pomaže mu povezivanje sa ljudima koji imaju istu muku. Čovek se oseća bolje jer zna da nije sam.

U moru medicinskih sajtova i čatova najuspešniji su oni za trudnice i novopečene majke. Pored portala na kojima pišu stručnjaci, pedijatri, ginekolozi, fizijatri, ljudi sa fotografijom, titulom, imenom, prezimenom i mestom stanovanja, veći je broj onih sajtova sa tekstovima ispod kojih ne stoji nikakav potpis. Ovi tekstovi često su mešavina prevoda sa sličnih sajtova na engleskom jeziku i onoga što neka, potpuno anonimna ličnost, misli da bi bilo dobro za bebu i majku. Takav je kod nas veoma popularan sajt Bebac, koji ima i razgranatu pričaonicu gde majke dele savete jedna drugoj u vezi sa bebom. Žene potpisane kao Jaca, Maca, Maja, Daca i slično, ostavljaju veoma otvorene komentare o svojoj deci. Iz njihovih komentara može se zaključiti da postoje deca koja sede sa tri meseca, puze sa četiri, a hodaju sa nepunih šrst. Sa tri meseca dete joj kaže mama a sa šest recituje abecedu.

Onda se javi neka očajna mlada majka sa komentarom: „Ajoj žene pomagajte moja beba ima šest meseci i još ne sedi samostalno, o hodanju ni pojma nema. Da li je to neki problem, šta mislite šta da radim?“

  Tada joj se javi Maca sa komentarom: „Ništa ne brini, svako dete je priča za sebe. Ja imam troje dece, prvo je samo selo sa četiri meseca, a propuzalo sa pet, drugo opet propuzalo sa tri, a selo sa četiri dok   ovo mi treće selo sa dva meseca a počelo da puzi sa četiri. Nema pravila.“  Da li je ovakav komentar majci kojoj dete ne puzi sa šest meseci doneo neku utehu ne znam.

Tu su naravno i pametni saveti o ishrani beba. Većina ovih žena ne veruje savremenoj medicini i misli da je u vreme naših baka, kad je svako treće dete doživljavalo da odraste, bilo mnogo bolje. Iako savremena pedijatrija ne preporučuje da se bebama daje kravlje mleko Jaca, Maca, Maja i Daca su svim srcem za to. Obavezno Moja kravica iz samoposluge, to je prava hrana za bebe, ako dobije krv u stolici, skuvaš mu malo čaja od kamilice i k'o rukom odneseno.

 Za napredne bebe, a sve su takve na Internetu, preporucuje se pirinač već u drugom mesecu života a od trećeg može i pasulj, grašak, kivi, jagoda, meso svake veste, musaka, pa dete to uzima samo ručicama i stavlja u usta, pa sve ciči od zadovoljstva.

Javljaju se naravno i kritičari, žene koje i otvoreno kažu Jaci, Maci, Maji i Daci  da lažu i da ni jedno dete ne sedne samo pre navršenog sedmog meseca, ne propuzi pre osmog i prohoda pre jedanaestog. Kritikuju ih i po pitanju ishrane, jer se bebi uvodi čvrsta hrana tek od petog ili šestog meseca i to jedna po jedna namirnica. Takve žene bivaju naravno ispljuvane, optužene da se mešaju u vaspitanje i odgoj tuđeg deteta, jer fiolozofija većine žena koje dele savete drugima preko Interneta je 'dete je moje i mogu sa njim da radim šta hoću.'

Jedna od ovih kritičarki drznula se da pita majku sa naprednim detetom zašto ga hrani pasuljem kad je za bebu od tri meseca to teško i nesvarljivo da bi ova odgovorila da nema para da kupi hranu za bebe. Ova je onda upita „ kako to da imaš pare za internet „, a žena joj odgovori da joj Internet treba da bi se savetovala sa drugima o tome šta je dobro za njenu bebu i tako joj zapuši usta. U svetu umrljne stvarnoti na mreži  Jaci, Maji, Maci i Daci više se veruje nego pedijatru sa imenom,  prezimenom i kvalifikacijama.

Ko su ove osobe koje se potpisuju nadimkom i ne daju nikakve informaciiije o sebi? Ne znam. Mislim da možda i nemaju decu, možda nisu ženskog pola. Ne znam koje su struke, ali se da zaključiti da nisu medicinske. U Americi se desilo da je jedna osoba, vrlo aktivna na ovim sajtovima potpisana kao Velika mama, čak usvajala neželjenu decu preko Interneta. O toj praksi udomljavanja neželjene dece preko Interneta prvi je pisao Rojters, a onda su se uključile i vlasti. Istraživanje je pokazalo da je Velika mama rodila troje dece. Prvoj je devojčici slomila nogu u prisustvu komšinice pa joj je socijalna služba oduzela dete, drugog je dečaka od 15 meseci nehotično udavila u kadi, jer ga je ostavila tamo samog satima, a treće joj je dete, takođe dečak još u bolnici  oduzeto, zbog ova dva predhodna slučaja. Neka od dece koju je usvojila preko Interneta su nestala o čemu se vodi istraga. Ona je rado davala savete o podizanju dece na Internetu baš kao i Jaca, Maja, Daca, Maca. Zato ja niti čitam nepotpisane članke na portalima ili u novinama niti se bavim komentarima anonimnih ljudi. Volim da znam sa kim razgovaram.