Danas se na Internetu čitaju brojni
članci o privrednom biznisu, članci tipa 150 ideja za pokretanje privatnog
posla, pa se navode unosna zanimanja tipa life couch, personal trainer, event
planer, frizer za pse, šetač pasa, baštovan, traženje blaga na buvljoj pijaci (ovo
valjda ideja sa Discovery kanala), uslužno pakovanje poklona, blogovanje i slično.
Ove se pametne ideje zatim i štampaju I mučenom narodu prodaju kao priručnici
za bogaćenje. Svima onima koji se bave pisanjem ovakvih preporuka želim da
spadnu na to da se bave privatnim biznisom u Srbiji. Mnogi će možda i morati jer
od pisanja budalaština leba nema. Mislim da ovo mahom pišu deca, srednjoškolci I
studenti sa nešto natucanog engleskog sa koga zatim i prevode ove fantastične
ideje previđajući, međutim, da Srbija nije Amerika. Ovde živi 7 500 miliona ljudi
od kojih je bar 2 miliona bez posla, zdravstvenog i penzionog osiguranja. Nisam
ovde uračunala one koji rade kod privatnika za sto evra, koji rade sezonski ili
nadniče, a za koje se jedva može smatrati da imaju posao, jer po mom uverenju,
nemaš posao ako od njega ne možeš da živiš i izdržavaš decu. Amerika ima 300
miliona stanovnika od čega je bar 30 miliona basnoslovno bogatih, a ostalih 270
bogatijih od 85 procenata građana Srbije. Ovom proizvoljnom statistikom hoću da
pokažem da čovek koji nema posao ili radi za platu sa kojom jedva pokriva
račune za struju, vodu i grejanje, vrlo verovatno neće tražiti life coucha,
ličnog trenera, sam će šetati i šišati svoje kuče, pakovati poklone, ako može
da ih priušti I slično.
Kao i sve kod nas, ovi članci i knjižice
nisu namenjeni čitaocima da bi oni iz njih naučili nešto korisno, nego su
namenjeni da onaj ko ih piše uzme koju paru ili da privuče ljude da čitaju
njegov blog.
Ja
sam dva puta počinjala privatni biznis i govorim iz iskustva kako zaista
izgleda privatan biznis u Srbiji i zašto se i u najelitnijim lokalima u svakom gradu stalno
smenjuju delatnosti i privatnici, jedni propadaju, drugi puni nade otvaraju pa
zatvaraju za nekoliko meseci. Traje to sve dok se u tim lokalima ne otvori neka
franšiza, apoteka ili kockarnica. Nije slučajno što je u svakom gradu mnogo
praznih lokala iako se trubi preko medija o unosnosti privatnog biznisa i stimulacijama
koje daje država.
Istina je da država daje 160 000
nepovratnih sredstava za pokretanje privatnog posla. Za bilo kakav ozbiljan
posao potrebno je znatno više. Pokretanje privatnog posla nije skupo, 2000-3000
din za takse i za nekoliko dana iz APR-a stiže rešenje o pokrenutoj firmi. Meni
je pre nego rešenje o pokrenutoj firmi stiglo rešenje za plaćanje poreza i samodoprinosa.
To se plaća do svakog petnaestog u mesecu i kašnjenje se strogo kažnjava. Da bi
čovek razradio bilo kakav posao i na najelitnijem mestu, potrebno je najmanje
godinu dana, za to vreme on iz svog džepa plaća lokal, radnike, struju, vodu,
grejanje i ostale komunalije za lokal u kome radi i za kuću u kojoj živi, plaća
zatim MTS-u nadoknadu za fiskalnu kasu,
zdravstveno i penziono za sebe i radnika kao i porez. Uz to plaća i knjigovođu,
osim ako nije otvorio knjigovodstvenu agenciju. U zavisnosti od toga da li radi
sam ili ima radnika da li je lokal njegov ili ga iznajmljuje mesečni troškovi
privatnog posla su od 200 evra pa naviše, nezavisno od toga da li zarađuje bilo
šta ili ne zarađuje apsolutno ništa. Računi nemilosrdno stižu, a u prvim
mesecima lako se može desiti da preduzenik nema baš nikakvu zaradu ili često i nikakvog
posla. Novac s mukom zarađen topi se brzo pred očima i čovek polako shvata da
cilj države nije da mu pomogne da se zaposli već da mu uzme i poslednju paru koju je dirinčeći zaradio ili uštedeo. Država
Srbija ima za cilj da napravi što više prosjaka i beskućnika putem privatnog
biznisa. A lako je u zemlji u kojoj je posao privilegija veoma malog broja
ljudi, i gde ljude očajanje goni da se upuštaju u poslove za koje nisu stvoreni
i koje nikada ne bi radili da mogu da biraju. Zato se i govori toliko o stranim
investitorima kao jedinoj nadi. Kada osiromaši narod i dođe u beznađe onda se
zapošljva za bilo kakvu platu u fabrikama koje su budzašto kupili strani
investitori. Strani investitor podmiri deset Srba istim onim novcem kojim bi
platio jednog radnika u svojoj zemlji. To je, eto, žalosna i nepreterana slika
privatnog biznisa u Srbiji.
Kada bi država zaista htela da
pomogne privatnika ukinula bi plaćanja državi godinu dana od otvaranja posla,
kao što se radi u bogatim zemljama iz kojih dolaze strani investitori. Tada bi
privatnik umesto davanja državi novca iz svog džepa ulagao u svoj biznis, u
njegovo poboljšavanje, promovisanje i proširenje. Tako bi zaista sposobni i posvećeni
proširili posao i postali i sami investitori pa nam ne bi trebali stranci. To međutim nije
cilj države, njen cilj je da što više naroda osiromaši, da mu uzme sve što ima kako
bi ga lakše prodao strancima, jer narod je najveće blago jedne države, bez naroda ništa nema smisla i država ne može da postoji.
Ne mislim ja nikoga da plašim i obeshrabrim. Ima ljudi sa stabilnim
privatnim poslom u svakom mestu ali to nisu ljudi koji se bave šetanjem pasa i
nisu počeli posao bez kapitala, sa 160 000 dinara koje daje država. Da bi se
počeo posao treba imati pre svega viziju i znanje, onda treba imati sreće i
pameti pa početi na vreme nešto novo, ili biti odličan stručnjak u svome poslu,
dobar majstor frizer, stolar, roletnar, keramičar, građevinar i slično, treba
zatim dosta uložiti, mnogo raditi, kod proizvodnje treba naći tržište, za šta
je potrebno makar površno poznavanje marketinga. Ima lepih primera ljudi koji žive od privatnog
biznisa, ne glamurozno, već pristojno. U zemlji kao što je naša glamurozno žive
samo kriminalci, lopovi i kurve. Pristojni ljudi žive bedno ili
solidno. Oni pošteni koji su zaradili dosta novca nemaju kad da u njemu
uživaju, jer rade po cele dane. Bez rada nema uspeha u poštenom poslu, rad se
uvek mora ukalkulisati u bilo kakav uspeh.
Нема коментара:
Постави коментар