Lice pravog zla

Kada bi zlo moglo da se vidi na prvi pogled i nasluti odmah, bilo bi skoro bespomoćno. To na žalost nije slučaj. Lice pravog zla ne razlikuje se od bilo kog drugog lica, od lica bilo kog čoveka koga srećemo svakodnevno. Najveća prepreka u prepoznavanju zla je ta što je za jednoga zlo za drugoga dobro. Najbolji primer vidimo u slavljenju akcije “Oluja” u Hrvatskoj, kada je proterano oko 250 hiljada Srba. U Republici Srpskoj i kod nas ovaj događaj obeležava se danom žalosti. Svi smo videli kako su ti proterani Srbi živeli ovde i kako mnogi još uvek žive, ostavši bez svojih domova i domovine. U Hrvatskoj se taj dan radosno obeležava kao pobeda nad mrskim neprijateljem. Ludačka mržnja prema Srbima, koja ovaj narod drži na okupu je ovde našla oduška i potvrdu svoje legitimnosti.

 

Većina ljudi sveta će se ipak složiti da je ubistvo zlo, da je silovanje zlo, mučenje drugoga… Nekada se i krađa smatrala za zlo, danas međutim čujem mnoga mišljenja da sirotinja ima prava da krade. Kažu neki “I kad ovi kradu, ja im odobravam, neka kradu.” Krađa je dobra sve dok neko nešto ne ukrade od onoga ko je podržava, kada lopovi od njega nešto ukradu e onda se njegova blagonaklonost pretvara u kletvu i želju za uništenjem.

Ako gledamo lica serijskih ubica, ljudi koji su počinili nepojamna zla, ne vidimo nikakvu anomaliju u njihovom izgledu, izgledaju sasvim normalno, u nekim slučajevima i dobroćudno. Čovek koji čini zlo ne čini to stalno. Veći deo njegovog života prolazi mirno, jednostavno i obično, kao život bilo koga od nas. Šta ga u nekom vremenu navede na zlodelo nije do kraja razjašnjeno.

Religije mahom iznose mistično uverenje po kome sile zla navode čoveka na iskušenje i konačno na zločin. Psihologija nameće odgovor da je za to krivo nesrećno detinjstvo i strašna poniženja koja je čovek doživeo u ranim vremenima svoga razvoja. Ako pažljivo čitamo biografije zločinaca vidimo da je znatan broj onih  koji su imali nesrećno detinjstvo ali ima i mnogo onih koji su odrastali u sasvim normalnim porodičnim uslovima. Gledište psihologije dalo je optuženima odličnu odbranu pred sudom. Tako oni često tvrde da su imali strašno detinjstvo kad je ono bila u stvari sasvim normalno. U Americi se javila moda da mnogi osuđenici tvrde da su u detinjstvu bili seksualno zlostavljani od strane roditelja ili nekog bliskog. To je zgodno jer izaziva sažaljenje i daje društveno prihvatljivo objašnjenje zašto je neko krenuo putem zločina. Takvu tvrdnju je nemoguće pobiti, nema metode kojom se može dokazati da je lažna. Iako ima slučejeva seksualnog zlostavljanja dece mislim da su oni mnogo ređi nego sto se danas tvrdi. Ima roditelja koji su dobri i brižni i ima onih koji su sebični i hladni ali je većini zajednički neki oblik ljubavi prema potomstvu. Osim toga, nesrećnim detinjstvom se ne objašnjava zločin. Najveći broj onih koji su odrasli u nesrećnim okolnostima izrasli su u poštene ljude i uzorne građane.

 

Moje mišljenje je da zločin svake vrste nastaje tamo gde nema sažaljenja, gde se misli da je čovek zaslužio to što mu se dešava. Među ljudima je uvek bilo i biće veoma malo razumevanja. Ne uvažava se niti želi da se čuje tuđe mišljenje, štaviše onaj ko misli i veruje drugačije često se progoni na različite načine. Svako veruje da je on u pravu čak iako njegovo mišljenje i nije njegovo lično, nego rezultat pripadnosti nekoj grupaciji.

Sažaljenje podrazumeva shvatanje da je onaj drugi čovek isto što i mi, da ima iste strahove, sumnje i bolove, ono je mogućnost identifikacije sa bolovima drugih. Sažaljenje je nesvesno i nije društveno uslovljeno, već potiče iz najvećih dubina čovekove duše. Mislim da svi ljudi imaju poriv da čine dobro, jer je dobro sama suština ljudske duše, ono što nas sprečava u činjenju je udaljavanje od duše i njene suštine, racionalizacija koja je društveno uslovljena. Prvo što poželimo kad vidimo nekoga da pati je da mu pomognemo, onda počne racionalizacija, koja je put sebičnosti. Možda se taj čovek samo pretvara da mu nešto fali, možda nas obmanjuje, možda je to i zaslužio……… tako se čovek udaljava od svoje duše i čovečnosti i postaje pripadnik duštva i određenih grupa. Tako se dođe do toga da Hrvati misle da su Srbi zaslužili da budu proterani zato što su Srbi i neprijatelji. Njima je drago kad vide sliku kolone ljudi koji napuštaju svoje domove sa samo nekoliko stvari i odlaze u nepoznato. Greje im dušu slika dečaka koji vozi traktor stotine kilometara, baba zgurenih na traktorskim prikolicama, ljudi isteranih iz svojih kuća.  ”Baš smo im pokazali” misle, zato što veruju da su ti ljudi zaslužili da im se to desi. Da su to bili pripadnici nekog drugog naroda oni bi ih žalili, a da su njihovi sunarodnici osećali bi bes koji osećamo mi u Srbi.

Pojedinci ovakve stvari čine i osećaju svakodnevno. Svoje lične tuge, neuspehe, žalosti, gubitke čovek veoma teško preživljava, pored tuđih prolazi i ne primetivši ih ili ako se dešavaju nekome koga ne voli onda mu je i drago, jer veruje da je taj dobio ono što je zaslužio. U ovakvom razmišljanju krije se pravo zlo, ono nema lice koje se može prepoznati, prosto to je lice čoveka koji ne oseća sažaljenje.