Ljudi izludeli od nerada

Mnogi bi se danas u zemlji iznenadili da je nekada rad bio veoma važna komponenta u životu i vaspitavanju ne samo ljudi u Srbiiji već i širom sveta. Naprosto je bilo takvo vreme da, ako ne radiš teško i konstantno moglo ti se desiti da umreš od gladi i zime. Na to upozoravaju i mnoge priče i bajke različitih naroda od kojih je najpoznatija ona o Cvrčku i mravu. U našem narodu postoji u izrekama kao što su “Ko radi ne boji se gladi” ili “Ko rano rani dve sreće grabi.” Stariji ljudi će i danas vrednoću oceniti kao veoma pozitivnu osobinu. Od njihovog vremena međutim svet se dosta promenio. Rad se danas ne ceni i čak polako, čini mi se, počinje da se smatra za sramotu ili za nešto krajnje loše što izaziva zavisnost kao droga. Iz Amerike nam dolazi, pored ostalih stvari i mišljenja, i izraz workaholic. Ovim se izrazom opisuje neko ko radi previše, ko u radu nalazi smisao života. Tu reč kod nas novinari prevode kao radoholičar, dakle spajanjem reči rad i alkoholičar. Dok se ranije rad smatrao za vrlinu danas se izjednačava sa alkoholizmom. Znači stvaranje zavisnosti od rada, što je jednako loše kao i stvaranje zavisnosti od alkohola.

 

 Ni jedna zavisnost nije dobra, znači manje pij alkohola da ne bi od njega stvorio zavisnot i manje radi da ne bi stvorio zavisnost. Najbolje je, u stvari i ne piti, tako se eliminiše svaka mogućnost stvaranja opasne zavisnoti, iz čega se može izvući zaključak da je bolje ništa ne raditi da bi se izbeglo stvaranje zavisnosti od rada. Rastući alkoholizam u svetu, naročito među mladima, pokazuje da se mnogi ne pridržavaju ovog saveta oko konzumiranja alkohola, međutim vrlo je malo radoholičara na svetu što znači da se najveći broj ljudi strogo pridržava ovog drugog saveta, da što manje radi da ne stvori zavisnost. Iz tog straha od rada stvaraju se mnoge nove zavisnosti. Osim alkoholizma i narkomanije, današnje zavisnosti su i zavisnost od Interneta, mobilnih telefona, društvenih mreža, sajberseksa, kockanja, kao i opasni po život, sreću i društvo  poroci kao što su pedofilija, satanizam, seksizam, ubistva iz zadovoljstva, prevare, lov na ljude i sl.

  Imamo generacije ljudi koji rastu u uverenju da za uspeh nije potreban rad nego nešto drugo, na primer porodične veze, kreativnost, poznanstva, Internet. Danas onaj ko ne radi neće umreti od gledi nego će naprotiv bolje živeti od onoga koji radi. Vidimo mnoge ljude, zvezde društvenih mreža, blogere, starlete, glumace, pevače, koji doduše pričaju da je njihov posao težak ali im niko ne veruje. Svi mi znamo da lažu i da tvrde da teško rade samo zato što pojma nemaju šta znači težak rad. Nikada se sa tako nečim nisu susreli u životu.

Nastao je jedan opšti prezir prema radu i želja da se postane slavan, poznat, uspešan u domenu društvenih mreža. Videli smo i to kako je čovek postao poznat tako što je snimio i oskrnavio sahranu svog rodjenog oca i sve to postavio na youtube. On zarađuje natprosečan novac, poznat je i dobija šanse da  zarađuje još i više. U koga će mladi gledati? Naravno u uspešne i slavne. Vodeći strogo računa da ne razviju opasnu zavisnost od rada oni se okreću ka onima koji lepo žive životnom skoro potpuno slobodnim od ove opasne delatnosti.

 

  U staroj Jugoslaviji koja je imala odo 20 000 000 stanovnika tiraž od milion primeraka imao je samo Ivo Andrić kao Nobelovac. Tiraž od 100 000 primeraka bio je ogroman i postizali su ga retki pisci. Danas Zmaj od Šipova ima preko 2. 000 000 pregleda na različitim klipovima. Gastrozov klip “How to kiss the girl with usta i jezik” imao je na youtube preko tri ipo miliona pregleda, a na svoj kanal on ima preko 360 000 subskrajbera. To je trista sezdeset hiljada ljudi koji jedva čekaju da ovaj mladić nešto postavi. To što on postavlja nisu naučni radovi, budite sigurni.

Rad polako u svesti savremenog čoveka odlazi u drugi plan. Muka postaju i najosnovnje dnevne delatnosti koje ne donose direktno i momentalno zadovoljstvo. Na društvnim mrežama se svi trude da nešto prodaju, urade, napišu da postanu popularni, praćeni. Niko nikoga više ne čita, gledaju se mahom samo slike. Sve to ne bi bilo strašno da se u dokolici ne javljaju i mnogi poroci, zloba, mržnja, ludila razne vrste. Vidite samo komentare po društvenim mrežama gde se ljudi neprekidno pljuju i psuju na najgori način. Iz tih komentara izbijaju neke strašne, neverovatne i ničim izazvane zloba i mržnja. Popularni su samo oni koji nagrđuju i pljuju druge na najgori način. Tu su i gladijatori u rijalitijima koji moraju jedni druge da vređaju i biju da ne bi ispali. Narod kulturu i pasivnost strogo kažnjava izbacivanjem iz rijalitija, a niko ne voli da bude izbačen.

 Javlja se direktno prozivanje ljudi. Vidimo mladiće koji pišu za portal Tarzanija veoma siromašnim rečnikom, prošaranim neprekidnim psovkama, gde vređaju najlepše vrednosti društva, seju mržnju na religiju, mržnju na Srbe, podsmevaju se svemu i svakome, prepisju članke sa Wikipedie pa ih začine psovkama,  oglašavaju srpske sveštenike za pedofile, vređaju davno umrle srpske vladare i time stiču popularnost. Za svoj portal “Tarzanija” imaju preko 280 000 pratilaca i taj broj vrtoglavo raste. Ovi ljudi veoma siromašni duhom, puni mržnje i zlobe dobili su priliku da na RT Vojvodina uređuju i glume u svojoj humorističnoj seriji “Dnevnjak”. U današnjem društvu vlada maksima što manje znanja i kulture, više para i popularnosti. Ne sumnjam da je i pred ovim momcima svetla budućnost u domenu zabave.

Ovo je jedan u nizu primera kako se u savremenom društvu zloba i nesposobnost nagrađuju prilikama koje su potpuno izvan domašaja kulturnim I radnim ljudima. Ovaj trend u svetu neće ništa promeniti, mase se neće nikada zainteresovati za vrhunsku umetnost. Ona će uvek ostati uživanje malog broja ljudi. Trebalo bi ipak postaviti sankcije za lična vređanja, za vređanja nečije porodice, vere, izgleda, nacije…..toga kod nas još uvek nema, mada je u Americi, kojoj svi teže, davno uvedeno i kazne su veoma stroge. Jedino kazne učiniće da ovi ljudi puni snage koja nije usmerena na rad već se rasipa na mržnju i vređanje prestanu da budu “veoma duhoviti” nazivajući druge “pičkousti”, “ološ”, “kurva” “retard”, “pička” “šaban”, “govnar” i slično.

Ljudi važni i nevažni- mala slika iz života

Ko je ikada imao posla sa administracijom zna da su za dobijanje bilo kog dokumenta osim novaca, potrebni i veoma jaki živci. U poslednje vreme, mora se priznati, pod pritiskom Evropske Unije malo se ažuriralo naše činovništvo, postalo znatno efikasnije kad je u pitanju dobijanje različitih overa i potvrda, ali je zato mnogo gore kad je u pitanju izdavanje ličnih karata. Od same odluke da li da se uzme lična karta sa čipom ili bez čipa pa do  dobijanja dokumenta dugačak je put. Narod se plaši da će ga pomoću čipa pratiti, nadgledati i na kraju oteti vanzemaljci ili u blažim slučajevima da žena nekako pomoću čipa može saznati da je vara muž, tako da se radije odlučuje za dokument bez čipa. Što je sigurno sigurno.

Rekla sam da je administracija u Srbiji postala efikasnija ali to ni u kom slučaju ne znači da ona više radi. Kod nas važi zlatno pravilo “koliko para toliko muzike” međutim i da je mesečna plata našeg činovništva deset hiljada evra, ne bi se našlo para za muziku, da se tako figurativno izrazim. Nalaze se na poslu, to je sigurno, zakašnjenje se kažnjava, kao i nedolazak, jer da toga nema niko na posao ne bi ni dolazio, ali kada se već dođe na posao, ne mora da znači da se nešto zaista i radi. Većina zaposlenje uzima kao duštveni ventil. Ide čovek tamo da ne bi sedeo kući po ceo dan, a i socijalizacije radi. Tako se viđa i razgovara sa drugim ljudima, saznaju najnovije vesti iz okruženja, nalazi partner za razbijanje bračne monotonije,  a i ima čovek razloga da prošeta malo.

 

Neki dan sam vadila ličnu kartu i mogu vam reći da je to jedna procedura koja traje. Prvo dođe čovek na šalter da se raspita šta mu treba za ličnu kartu. Tamo radi samo jedna službenica, veoma zaposlena, koja svakog časa ustaje i odlazi negde. Narod nervozan, red se otegao, a uvek se nađe neko za koga pravila ne važe pa ide i preko reda: tu su majke sa malom decom, koju nisu imale gde da ostave. S vrata još pitaju “ja sam s malim detetom, jel mogu preko reda?” Ako majka sa malim detetom i ne pita uvek se nađe neki dušebrižnik sa kraja reda koji vikne “sramota, kakvi ste to ljudi, što ne pustite majku s malim detetom.”

I red se automatski pomera. Mislim da žene  zajme malu decu od rođaka i prijatelja samo da bi što pre došle na red na šalterima naše administracije. Onda ima nervoznih, agresivnih, za koje jednostavno pravila ne važe, tu su naravno i poznanici službenice. Takav poznanik i prijatelj ide pravo na šalter obilazeći kilometarsku kolonu ‘Mico, Cuco, Jaco, Daco, jel možeš da mi pogledaš ili završiš….” Onda se zapodene i razgovor o tome kako je kod kuće i o zajedničkim poznanicima dok narod čeka.

Kad se konačno dobije šta treba za ličnu kartu, onda se to poplaća, vadi po hiljaditi put Uverenje o državljanstvu i Izvod iz matične knjige rođenih. Taj je Izvod do skora važio samo šest meseci, jer je neko izračunao da otprilike svakih šest meseci čovek može da promeni mesto i datum rođenja kao i roditelje. Posle toga odlazi se ispred vrata jedne sobe i čeka ceo dan, jer su gužve neverovatne i opet ima majki s malom deccom koje idu prve, stare i bolesne niko ne šiša, mada oni lako mogu da se pretvore u agresivce koji opet imaju prednost.

 Kada se konačno uđe u prostoriju čoveku postaje jasno zašto se onde ostaje po pola sata najmanje. Službenice naime razgovaraju među sobom dok rade, pa se ponekad tako zapričaju da zaborave da je stranka u sobi. Onda ustaju i kuvaju kafu, pijuckaju dok mučenik mirno sedi i trudi se da bude nevidljiv. Za to vreme ako pažljivo sluša može saznati i mnogo novosti, kako je teško udati se i naći muža u današnje vreme, kako jedna službenica ima troje dece i mlada se udala, a druga ima dve ćerke kojima je rekla:

 “Tražite do tridesete godine muža, ako ne možete da nađete, rađajte decu da imate zašto da živite, a partner za zabavu lako se nađe.”

 

Ne mogu da grešim dušu s vremena na vreme prekidaju razgovor da vam uzmu otiske kažiprsta sa leve i desne ruke, i da vas fotografišu. Kada se konačno završi procedura obaveste vas da dođete na isti šalter na kome ste već bili za deset dana.

Posle deset dana eto vas na šalteru, gužva još veća, majke s malom decom se namnožile pa kidišu napred, onda dolazi poznanik službenice i kao da reda nema pravo napred “Ej ćao Mico, ajde vidi jel’ stiglo ono moje.”

Jedan iz reda, nervozan neki čovek vikne “ A što vi ne stanete u red kao ostali.” Službenica onda odgovara: “ Gospodin je iz BIE, ako vama treba da pokazuje ličnu kartu onda je zadnje vreme došlo.” Time naravno svima zapuši usta. Gospodin Iz BIE je gospodin a mi smo stoka koja ima da stoji u redu i da gleda kako je svi preskaču. Pošto je završio posao “Gospodin iz BIE” se okrene narodu i  kaže blago “Nemojte se nervirati gospodo, svi ćete doći na red.”

Kada taj red konačno dođe saznate da je vaša lična karta stigla i da treba da idete pred vrata jedne druge sobe i čekate u kilometarskom redu da primite ličnu kartu. Tamo opet ide sporo, čeka se po petnaest do dvadeset minuta na svaku stranku da izađe. Konačno uđete, onde već sedi poznanik koji razgovara sa službenicom. Kad uđete oboje vas pozdrave pa sednete, službenica pretura po kovertama da nađe vaš dokumenat. Kad ga nađe izvadi ga iz svežnja i stavi na sto. Onda ustaje da zakuva kafu. Meša polako šećer i kafu, pušta da provri dva puta pa onda naliva u šolje sve vreme razgovarajući sa poznanikom. Posle se vraća srkne kafu, malo još popriča, pa onda otvara kovertu, vadi document, opet vam uzima otiske oba kažiprsta i konačno uručuje ličnu kartu. Vi izlazite iz kancelarije sa osećajem da se završio jedan mračan period vašeg života i neopisivo srećni što sada deset godina ne morate da prolazite kroz sličnu torturu.

Ne razgovarajte sa nepoznatima

Naiđe tako doba kada se ljudska srca uznemre, kada samoća posatne teška, kad se javlja  snaga i želja za neodređenim, za promenom, za uzbuđenjem, nečim...Nažalost u današnje vreme sve je teže upoznati pravu osobu, narasli su zahtevi, raslojilo se društvo, odnosi među ljudima se sve više komplikuju. Svako ima svoju viziju života, viziju partnera.....Što se dublje zalazi u godine sve je teže naći slobodnu osobu sličnih interesovanja i želja.

Nisu svi jednako vešti u stvarima srca.  Čežnja nas često zaslepljuje, poklanjamo poverenje pogrešnim ljudima koji nas iznevere, razočaraju, slažu...Posle se oporavljamo od udarca, a vreme prolazi.
U skučenoj svakodnevici teško je upoznati nekog novog, slobodnog, uzbudljivog, ko će navesti srce da zatreperi...Srećom živimo u vreme komunikacije i medija. Internet je idealano sretstvo da se ljudi upoznaju i zbliže. Broj ljudi koji su se upoznali preko Interneta i sada žive u skladnoj vezi ili braku raste i skoro da svako od nas zna poneki par koji je vezu otpočeo na ovaj način.

 

Mnogo je sajtova za upoznavanje, neki su veoma loše postavljeni i ne nude skoro nikakve mogućnosti (Prvi sastanak, Ljubavni sastanak, Upoznavanje), dok drugi nude razičite testove pomoću kojih se lakše mogu spojiti ljudi sličnog obrazovanja, interesovanja, razmišljanja i vizije budućnosti. Nude i odličan chat i zaštitu članova koji mogu blokirati  svakoga sa kim im komunikacija nije prijatna. (Flirtik, Badoo, Zoosk isl).. I dok je ovo veoma dobar način da se izađe iz monotone svakodnevice, upozna neko nov i uzbudljiv ili čak otpočne romansa, ne treba zaboravljati na oprez. Ništa nije idealno jer svuda ima nepoštenih ljudi sa različitim motivima. Tamo gde su usamljeni, neshvaćeni, željni ljubavi ima i onih koji bi se time okoristili. Predatori lako namirišu krv, naročito ako su na mestu gde mogu sakriti svoj identitet, pustiti mašti na volju i gde teže mogu biti otkriveni.

Ima nekoliko tipova ljudi kojih se treba čuvati:

-Oženjeni-najčešće ne postavljaju ličnu fotografiju. Na mestu gde bi ona trebala da stoji ili nema ničega  ili je tu slika nekog crtanog junaka ili poznatog glumca. Motivi oženjenih ljudi koji se motaju po sajtovima za upoznavanje su različiti. Dok jedni otvoreno traže avanture, drugi su tu samo da bi ćaskali, da ubiju dokolicu. Ima i onih koji smatraju da su svi ljudi koji traže sebi partnera preko Interneta ludaci pa su tu da bi ih ismevali. Takvi svaku reč onoga ko im pise tumače kao neiskrenost i misle da su i njima dozvoljene sve vrste laži.

-Manijaci se prepoznaju po tome što pri prvom pisanju  nastupaju provokativno ili otvoreno seksualno. Postavljaju  pitanja sagovorniku o njegovim seksualnim sklonostima ili im otvoreno  pišu šta bi radili da su sada nasamo. Od njih su opasniji prikriveni manijaci koji vam se najpre uvuku pod kožu, osvoje vas laskanjem i frazama pa onda počnu da pišu isto što i ovi prvi, pošteniji, odmah na početku.

-Lovci na duše. Ovo su ljudi sa različitim motivima, opasni analitičari.  Oni  koriste podatke koje ste dali na sajtu o sebi da se predstave kao čovek ili zena vaših snova. Izgledaju kao da su sada izašli iz vaše mašte, idealni. Imaju ista interesovanja kao vi, obasipaju vas komplimentima, pišu kako ste vi ta osoba koju su tako dugo čekali i to odmah još prilikom prvog ili drugog pisanja. Ako im dozvolite da vam se približe potpuno će vas oboriti  s nogu, zaludeti...Prepoznaju se po tome što, kao i dve predhodne vrste ne daju nikakve podatke o sebi i nemaju ličnu fotografiju, a ako na vaš zahtev i pošalju neku, dobro je pogledajte, velika je verovatnoća da je lažna, nasumično skinuta sa Interneta. Tek kada su sigurni da ste potpuno osvojeni, na površinu izbijaju njihovi pravi motivi koji mogu biti različiti: seksualni, materjalni......Mogu biti i mnogo bezopasniji, ali jednako bolni. Na primer starac što nalazi radost u zavodjenju mladje žene kojoj se u stvarnosti ne bi mogao približiti ili tinejdžer koji se zabavlja sa drugovima. Sve  je lažno osim vašeg slomljenog sraca.

 

-Ucenjivači. Bežite od onih koji vam traže eksplicitne  fotografije, serijski broj kompjutera, kućnu adresu...Sve je više slučajeva ucenjivanja od strane ljudi koje nikada nismo sreli ali smo im naivno poverovali , jer nas jaka želja za sigurnošću i ljubavlju zaslepljuje.

-Izbeglice is Sirije, Nikaragve, Egipta i sl. Obično pišu na lošem engleskom jeziku. Za našeg prosečnog čoveka, koji malo natuca engleski, interesantno je da upozna nekog novog iz druge zemlje, da  se malo preznoji pišući na jeziku koji slabo poznaje. Ovo su ili zemljaci koji se šale ili nadaju da izvuku nešto novaca na sažaljenje ili propagatori iz Sirije. U svakom slučaju radije tražite ljubav i prijateljstvo na maternjem jeziku,

-Homoseksualci, pretstavljaju se kao prelepe mlade žene. Obično je tu provokativna fotografija neke lepotice, koja kao da je sišla sa naslovne stranice nekog časopisa.

Broj ljudi koji su prevareni, zavedeni, napaduti, ucenjivani od nekoga koga su upoznali preko Intrneta, znatan je i raste. Na youtube mozete videti mnogo istinitih dokumentaraca o nevinim žrtvama koje su izgubile život tražeći ljubav, prijateljstvo, posao preko Interneta. Najeksplicitniji je serijal Web of lies (Mreža laži). Oprez je neophodan jer na mreži vladaju drugačija pravila nego u stvarnosti. Neki ljudi koji u stvarnosti ne bi ni mrava zgazili mogu da izazovu mnogo štete predstavljajući se lažno na Internetu. Lažno predstavljanje nije nikada nevino niti naivno. Uvek se to radi sa nekkim ciljem, koji možda nije ucenjivanje, seksualno zlostavljanje ili ubistvo, ali je svakako sračunato na neki način protiv čoveka koji je na drugom kraju mreže.  Samo najekstremniji slučajevi dospevaju u javnost, ali često je slomljenoi srce bolnije od batina. Kao i u životu i na Internetu oprez je neophodan. Još u detinjstvu svi smo primili koristan savet od roditelja i rođaka „Ne razgovarajte sa nepoznatima“.  Ovaj savet primenite i na upoznavanje preko Interneta. Ako provedete nekoliko sati u prijatnom ćaskanju sa nepoznatom osobom, tražite mu broj telefona, odbije li da vam da, prekinite komunikaciju.

Zatražite da se vidite,  ako odbije, prekinite komunikaciju.  Odlučite li da se vidite neka to bude na javnom mestu. Ispitajte gde radi, šta radi, u kom se krugu kreće. Možda nađete da imate zajedničkog poznanika. Proverite podatke koje vam je dao. Radi li zaista  tamo gde je rekao, da li stanuje na adresi koju vam je dao. Vaše je pravo da znate sa kim komunicirate.  Razmena osnovnih informacija neophodna je da nepoznati postane poznat, a možda i više od toga.

Nemojte da sedite skrštenih ruku i čekate da ljubav zakuca na vaša vrata, jer neće. Iskoristite dobre strane tehnike i mogućnosti doba u kome živimo, borite se za svoju sreću i snove koje sanjate, samo budite oprezni i.....srećno.

 

Mala priča o velikom čudu

Čvrsto verujem da se čuda dešavaju svuda oko nas, samo su obično privatna, ne objavljuju se na sva zvona. Onaj ko ih je doživeo drži ih u tajnosti, zahvali Tvorcu i nastavi svoj put sa saznanjem da su čuda moguća i da je on jednim bio blagosloven. Veća mu nagrada ne treba.

Druga su stvar oni koji lažu da su doživeli čuda iz različitih pobuda, najčešće iz koristoljublja. Novine su prepune lažnih čuda, lažova koji pišu o svojoj privilegovanosti tako da kada se čudo desi i objavi niko ne bi poverovao u njega. Svi bi mislili da je deo ovih laži kojima nas bombarduju sa medija a to bi za čudo bila uvreda.

Ova priča nastala je spontano i nije lažna. Veoma je dobro dokumentovana u medijima ali nije označena kao čudo već činjenica, što ova priča zaista i jeste.

Tanker Jerrad 4 prevrnuo se i potonuo u maju 2013-te godine na oko sto kilometara od Nigerijske obale. Potonuo je okrenut naopačke na dno, na otprilike 130 metara dubine. Na brodu se nalazilo 12 članova posade, 11 Nigerijaca i kapetan Ukrajinac. Harrison Okene je služio kao kuvar na brodu i kada se brod prevrnuo našao se u prostoriji u kojoj se zadržao vazduh. To je takozvani vazdušni džep koji se može formirati kada brod potone. U tom vazdušnom džepu Okene je preživeo tri dana dok ga nisu našli holandski ronioci koji su došli da iznesu tela davljenika na površinu. Iznenađenje spasilaca je bilo nemerljivo kad su umesto tela našli živog čoveka na dnu mora. Da bi ga izneli na površinu prvo su morali da ga utople jer je voda bila veoma hladna. On je uspeo da napravi sebi platformu tako da nije sedeo u vodi. Njegova je sreća u tome da je bio zatvoren u poznatom prostoru tako da je uspeo da nađe nešto pijaće vode i da se izdigne iz slane vode koja bi dovela do dehidracije i smrzavanja.  Ta tri strašna dana proveo je u potpunom mraku neprekidno se moleći Bogu. U intervjuu koji  je dao za Nigerijsku televiziju rekao je da od malena ima usađenu veru u Boga i da kada se prekrsti oseti mir. To mu je pomoglo da preživi strašnu samoću i potpunu tamu.

 

Trećeg dana se već pomirio da je smrt neminovna, kad je čuo motor broda i bacanje sidra. Kasnije tog dana čuo je i ronioce koji su ušli u brod i tražili tela poginulih. Njega nisu primetili tako da je morao da pliva do ronioca i uhvati ga za ruku da bi mu pokazao da je živ. Posle spasavanja proveo je 60 sati u sobi za dekompresiju i tek onda bio spreman da se vrati svojoj porodici. Ono što je preživeo ostavilo je na njega dubok trag kao i saznanje da je baš on bio predmet čuda iz razloga koji ne može da dokuči.

Većina nas nikada nije predmet nekog velikog čuda ali je konstantno izložena malim čudima koja su postala toliko uobičajena da se i ne prepoznaju niti dokumentuju kao takva. Filozof Bertrand Rasel je jednom rekao “pored tolikih bolesti, nesreća i zlobe na svetu nije čudo da ljudi ginu i umiru, čudo je što žive tako dugo i što najveci broj ne doživi nikakvu veliku nesreću i ostane zdrav do duboke starosti.” Da ne govorim o mnogim životima koji su čuda sama po sebi, sređenim životima običnih ljudi koji nisu doživeli nikakav veliki gubitak, strah i katastrofu.

Problem sa neprepoznavanjem svakodnevnih  čuda je u tome što je čovek postao veoma samopouzdan i sve lepo što mu se desi pripisuje sebi i svojoj pameti, a za sve što je ružno krivi druge. Život je sam po sebi čudo, vreme koje nam je dato, lepota koja nas okružuje, ljubav bližnjih.  Sve su to velika čuda koja su postala svakodnevna i koja čovek više ne vidi jer je postao opsednut svojim razumom, a razum nije ništa drugo nego društvo, ono čemu sun as naučili. Bez društvenog upliva i iskustva nema razuma, ostaje samo besmrtna ljudska duša.