Krivi mužjaci-kako zaraditi na tuđoj gluposti

Od nerada svašta biva pa i pljuvanje preko Interneta, svađe, zadrtost, psovke….To je žalosno videti naročito kod mladih ljudi koji bi trebali biti puni života, naivnosti, ljubavi, elana…Nema veće sile od mladosti ljudskog bića, od snova, široko otvorenih očiju naivnog čoveka koji sanja i veruje da se njegovi snovi mogu ostvariti.  Greh je tu silu nekome oduzeti.

 Ljudsko je biće retko orginalno i stvarnomisleće. Sve što mislimo i osećamo drugi su nas naučili. Osećanja mladih i još naivnih ljudi izvornija su od onih koji su naučili kako da reaguju, šta da misle, kako da se u kom trenutku osećaju. Svi smo mi prosto proizvodi okolnosti u kojima smo rođeni i obuke kroz koju smo prošli. Verujem takođe da su filozofi u pravu kad kažu da je naučen i način na koji vidimo, doživljavamo materiju i da materija jednostavno ne postoji izvan ljudskog uma. Treba mnogo samonipodaštavanja, nesigurnosti, ineteligencije, razmišljanja, iskustva, razumevanja, da bi se došlo do nekih jednostavnih zaključaka do kojih možda samo retki dođ

 Kojim putem krenuti? Ljudsko biće vrlo retko zna, a toliko je različitih putokaza, vodiča, lovaca, puteva, načina, da to samo doprinosi konfuziji. Najgori su samopouzdani ljudi. Smrtno biće nema zašto da bude samopouzdano. Samopouzdanje je za moj pojam odraz velike gluposti i jednostavnosti uma koji se okrenuo matrejalnom i zapostavio ono što je jedino stvarno i trajno. Sve dok čovek sumnja i traži znači da je živ, svestan i da može doći do stvarnog saznanja. Utoliko mi je odvratnije da vidim samopouzdane ljude koji sve znaju i ni u šta ne veruju a koji su mlađi od trideset ili čak mlađi od dvadeset godina. Takvi ljudi nemaju budućnost.

 

 

 

Na društvenim mrežama svi su pametni a mnogi nemaju mesta da izraze svoje mišljenje ili ono što su ih naučili da misle. Vidim da su svi orijentisani prema sebi, svi nešto pišu, pevaju, prodaju,……. promovišu samo sami sebe. Ono prijatelja na društvenim mrežama što imaju samo su tu da njih obožavaju. Oni lajkuju stranice samo da bi i njima lajkovali njihove stranice, da se tako besplatno promovišu. Većinom su to neuspešni pokušaji, retki uspeju na ovaj način.

Korumpirani novinari koriste medije da manipulišu masama i to rade oduvek, od pojavljivanja novina i novinara. Kao da njihova svrha nije u obaveštavanju već oblikovanju umova. Oni i danas preko tekstova i komentara koje sami pišu dopiru do masa i do uma jednostavnog, zaposlenog  čoveka. Postoji ipak i jedna druga grupa ljudi, to su samozvani intelektualci koji su u nekom stepenu svog razvoja pošli drugim putem od onoga kojim ide velika većina. Ovo obično biva od nerada, nezainteresovanosti za sportive, nedruštvenosti i sve većeg uticaja Interneta i zavisnosti od njega. Ovo su deca koja provode sate na Internetu, ne uživaju u svetlosti dana, šetnjama, vidicima, vide zalazak i izlazak sunca samo na slikama koje drugi postavljaju na mreže. Natucali su nešto engleskog, čitaju blogove kao što je Tarzanija i grade neko lažno samopouzdanje koje im smeta da žive i da se razvijaju. Znaju sve o svemu. Glava im je puna informacija koje su nabacane nasumično, ne baziraju se na ličnom islustvu  i ne doprinose kvalitetu života. Ovi mladi ljudi, bez naivnosti, poleta i elana, kojih je sve više nemaju gde da se izraze, a sigurni su da su u pravu, da su natprosečno inteligentni i još natprosečnije obrazovani. Pokušavali su da komentarišu novinske članke po portalima i brzo shvatili da su komentari po medijima lažni, korumpirani i pisani od samih novinara. Moderiraju se i izbacuju samo oni koji su u skladu sa porukom članka. Njima treba oduška zato pljuju svoje neistomišljenike na youtube, ispod videa, jer su tamo slobodni komentari i pojavljuju se automatski čim klikneš send.

 

Kako broj ove frustrirane internet inteligencije raste, pojavljuju se ljudi koji bi da zarade na njima. Oni osnivaju blogove koje promovišu isključivo preko društvenih mreža, da ne troše pare na reklamu. Šire se Internetom kao požar. Zarađuju tako što pišu o svemu negativno, napadaju dogme, religiju, novotarije, običaje, tradiciju, pojedine ljude, istorijske ličnosti,……… vređaju sve i svakoga. Najvažnije, daju prostora za slobodne komentare, tako da mladi, frustrirani, prepametni klinci koji ne izlaze iz kuće a čiji broj raste, mogu nesmetano da se prepucavaju, pljuju, napadaju, lepe citate na engleskom koje ni sami ne razumeju, potcenjuju jedni druge, ispravljaju jedan drugome gramatiku, iznose svoje mišljenje koje nikoga ne zanima.

Pretstavljaju se kao neprofitabilni blogovi, kojima je cilj ne da zarade, već da otvore oči svome narodu. U isto vreme računaju na podršku društveno neprihvaćenih grupa kao što su ateisti, homoseksualci, pedofili….Pametno kalkulišu da će ih čitati hrvatski i bosanski klinci zavisni od Inteneta koji jesu obrazovani i prepametni kao ovi naši, ali ne toliko da se izdignu iznad mržnje prema Srbima kojoj su ih učili od malena.

Ovi samozvani neprofitabilni blogovi puni su reklama kao i bilo koji drugi profitabilni sajtovi, oni što tu pišu (da ih nazovem piscima mnogo bi bilo) koriste pseudonime, niko ne zna ko su. Pljuju ih svi za svaki članak ali se oni ne sekiraju. Iživljavajte se deco mi zarađujemo na vašem promašenom detinjstvu i mladosti koju uludo traćite.

 

 

Vodič za upotrebu lažnih profila

Od samog svog nastanka marketing je stekao moć nad nepripremljenim i ponešto naivnim ljudskim duhovima. Ljudi su gutali kao plovke sve što im serviraju sa televizije, kupovali šta im se kaže, voleli i borili se za šta im se reklo. EPP (ekonomsko-propagandni program) oblikovao je potražnju, kreirao ukuse, povećavao prodaju, uništavao male, priklanjao se velikima, nagrađivao one koji plaćaju, svetio se neplatišama, podržavao političare, vlast, predsednika……Kasnije su reklame postale deo svakodnevice i to onaj iritantni deo. Skoro se desilo da gledam našu seriju na Prvoj i u pola puste reklame. Serija je trajala petnaest minuta, a reklame više od pola sata. Kad se konačno izašlo iz sveta pampers pelena, praskova za pranje, magicnih krpa, uložaka koji upijaju bolje od svih drugih, simpatičnih ljudi koji vas teraju da pijete pivo, kolača koji ne goje, čudotvornih krema protiv strija i proširenih vena,…………. onaj što pušta program zaboravio koja je bila serija pa pustio neku tursku upola. Umalo sam i ja zaboravila šta sam gledala, a kako neće on kome je to posao!

 

 Sada reklame nemaju na nas onaj efekat koji su imale one prve. Jednostavno ih je previše, postale su iritantne, kontradiktorne, ali daleko da su izgubile moć. Sada su društvene mreže dale marketingu jedan sasvim novi smisao, reklamiranje je postalo dostupno svakome i to tako da može biti sasvim besplatno.

Imamo na primer pisca koji piše neke limunadice od 50 strana, za koje su i LUNA ljubavni romani književno delo. Takva osoba kreira nalog na twitteru, facebooku i drugim mrežama. Kreira zatim dvadesetak lažnih profila i članovi njene porodice kreiraju isto toliko. Nađe se i neka dobra i duševna prijateljica koja hoće da pomogne. Pisac zatim počne da piše nešto na svom profilu, a sa lažnih profila lajkuje i deli. Isto tako lajkuju i dele sa svojih pravih i lažnih profila njena porodica i prijatelji. Tako dobijemo da je nešto lajkovano od 500 osoba i deljeno od 250. Čovek se zainteresuje za nešto što se svidelo tolikim ljudima, pa pročita. Ima mnogo ljudi bez ličnog stave koji su lakši za manipulaciju ili samo teže da se priklone većini. Nekima se i sviđa šta ona piše, ukusi se razlikuju. Mnogi od njih takođe lajkuju i dele, počnu da prate pisca. Informacija o njemu i njegovom delu se širi, on postaje poznat. Posle nekog vremena za njega se zainteresuju i novine koje teže tome da privuku što veći broj čitalaca, što veći broj klikova na njihove portale, jer tako zarađuju novac. Oni pretpostavljaju da će o čoveku koji ima preko 100 000 pratioca na društvenim mrežama  rado čitati u novinama i da će ti pratioci kliknuti na portal. Popularnost pisca se širi, dobro možda on ne postane popularan ali poznat svakako.

 

 Tako imamo situaciju da cela okolina ima negativno mišljenje o nekoj osobi, a na društvenim mrežama ona ima mnogo branilaca koji bi i krv za nju prolili. Na mnogim mestima korumpirani i potplaćeni novinari ne dozvoljavaju slobodne komentare. Pišu o nekoj osobi, piscu ili pevačici koje niti ko sluša niti čita, a ispod čitamo dvadesetak hvalospevnih komentara, obožavanje, podrška, kletve na račun onih koji je ne podržavaju i sl. Niko jednu ružnu reč za nju nema, kao da je Ɖura Jakšić u pitanju. Na forumima gde su komentari slobodni niko nema lepu reč da kaže o liku i delu dotične, ali zato na facebooku obožavatelji seku vene i krv za nju prolivaju.  

Skoro je jedna takva zvezda objavila na svim medijima da se povlači iz medija i sa društvenih mreža zbog zlobnih komentara. Dugačko oproštajno pismo koje direktno štipa za srce osvanulo je u svim tabloidima, a ispod u komentarima kletve na račun zlobnika, molbe njoj da se ne povlači njih, njenih obožavatelja radi. Ko se usudio da blati takvu veličinu?! Opšte jedno čuđenje i zgražavanje. Na facebook stranici 1500 komentara podrške i molbi da ih ne napušta i kako žena da se povuče i živi u svojim delima? Kako da napusti ucveljene obožavatelje koji bi joj zadnju kap krvi dali, kako da ih ostavi same i nezaštićene na ovom svetu punom lovaca na ljudske duše? Naravno da se ne može povući, a možda je to i bolje jer u svojim delima ne bi dugo poživela, ali na društvenim mrežama sigurno hoće sve dok joj ne dosadi da sebi piše podršku sa lažnih profila, podmićuje novinare i bavi se marketingom.

DA SAÐEŠ

U aprilu početkom devedesetih putujem vozom za Rašku. Hoću da odem na Kopaonik da na kratko oslušnem onu planinsku tišinu. Početak je aprila. Dani su još prohladni, a noći i hladne. Uhvatim voz iz Male Krsne za Kosovo Polje. Prolazi kroz Rašku. Odatle mislim da nađem neki autobus za Sunčane Vrhove. Putujem noću, avanturistički i bez plana. Nemam tamo smeštaj, ne poznajem teren, ali to je baš sasvim po mom ukusu. Voz je stari, dotrajala sedista, po zidovima zalapljene žvake i urezana imena onih koji su putovali pre nas. U to vreme mnogo se švercovalo, svi nose neke plastične i šarene velike švercerske torbe. Trguju svim proizvodima. Donosi se iz Novog Pazara, svakakva roba, cigarete, farmerke, beli veš iz Turske, a iz Mitrovice najvise se ceni sir. Prevoze ga u velikim belim plasticnim kantama, krijući od konduktera koji rado naplaćuju prtljag. Sve se preračunava u nemačke marke. Izgubilo se poverenje u domaću valutu.

 Sedim u punom kupeu, oko mene ljudi različiti. Svako zadubljen u svoje misli ili novine. Na stanicama jedni ulaze drugi izlaze. Smenjuju se moji saputnici. Kondukter je  čovek mršav, koščat, sitnih očiju i širokih usana. Ispod nemarno bačene na glavu kondukterske kape vidi se uredna proseda kosa. Ima oko pedeset godina. Ulazi posle svake stanice da proveri ima li novih putnika i naplati im karte. Viče još iz hodnika „karte molim“. Ima neki čudan naglasak, vrlo nepravilan ali nije iz smederevskog ili moravskog kraja. Ta narečja poznajem. Kao da je odnekud sa Mlave.

 

Do Velike Plane sva sela znam, putovala sam na tu stranu mnogo puta i znam kako se ređaju jedno za drugim Skobalj, Osipaonica, Lugavčina, Saraorci, Miloševac, Veliko Orašje, Krnjevo i na kraju Plana. Odatle već gubim račun, ne znam više imena sela, ne poznajem kraj.

U nekom selu iza Plane ušla je u kupe krupna žena sa sinom od petnaest-šesnaest godina. Ona ogromna, pedesetak godina stara, obučena po modi savremenih srpskih seljaka, slojevito. Potkošulja, košulja, rekla, zatvoreno narandžasti pleteni džemper na raskopčavanje, a između i druge stvari, šta se u žurbi našlo pri ruci. Na nogama debele unihopke u boji kože pa preko njih sive vunene  čarape domaće izrade. Zatim  siva i na pruge suknja od debljeg štofa, završno sa crnim, postavljenim gumenim čizmama. Na glavi braon marama pod bradom stegnuta u čvor. Dečko do nje je mršav i detinjast, sa licem čije se neiskustvo još više ističe u kontrastu sa majčinim oštrim i prekaljenim  crtama. Ona izgleda kao većina seoskih žena njenih godina, prekaljena od dugih borbi sa životom, sa mužem koji pije, teškim fizičkim radom, porođajima, zlobom komsija i rođaka što stvarnom što izmišljenom, bolestima u svojoj i muževljevoj porodici, smrtnim slučajevima, daćama, neželjenim trudnoćama koje babe „čiste“ ili i sama rešava vretenom. 

Seli su preko puta mene jedno do drugog. Ona se brine da li je dečku toplo. Razgovaraju pomalo, udobno zavaljeni u sedišta. Sa hodnika čuje se glas konduktera „karte molim“. Za malo eto njega u kupe. Vidi nova lica, pita dokle idu. Kaže žena do Raške. Kondukter iscepa kartu i traži novac.

 

„Nemam pare za kartu“, kaže žena mirno kao da pozdravlja prolaznike. Ni traga nesigurnosti, strahu  ili stidu.

„Kako nemaš, pa što si onda ulazila u voz!!!?? ’Ajde odma’ vadi pare il’ silazi.“Kondukter je smiren ali odlučan.Vidi se da je iskusan u ovakvim i sličnim slučajevima. Sada se glave svih putnika okreću ka ženi sa zanimanjem. Niko više ne drema niti čita novine.

„Pare nemam, a da siđem neću, odavde me ne pomeriš do Raške.“Kaže odlučno, pa malo blaže dodaje „ Zet mi javio da mi je  sestra u bolnicu i ja kako sam se zatekla u avliji pravo na voz. Pare kod sebe nemam a u Rašku me čeka zet pa će on da ti plati kad stignemo.“

„Ama ostavi se ti! Kaka Raška, kaki zet?!! Di da te nađem kad sađes!? Odma vadi pare il’ silazi!“

„Ja ti reko’“, kaže žena sa izvesnom dosadom već, sedeći velika i krupna na sedištu.

„Ama da sađeš“, insistira kondukter, ali mu ona više ne odgovara.

„El’ čuješ bre ti, da sađeš sad odma’, na sledeću stanicu da sađeš.“Glas isti, ne podiže ton a ona i dalje ćuti. U tome se čuje pisak lokomotive. Ulazimo u novu stanicu i kondukter ima posla, odlazi. Žena sedi mirno gledajući sa dosadom ispred sebe. Dečko se skupio pored nje pa i on ćuti. Pošto je naplatio karte novim putnicima kondukter se vraća.

„Ti si još tu!??! Što nisi sašla kad sam ti lepo reko’? Ajde vadi pare za kartu ili da sađeš. ”Istim jednoličnim glasom ponavlja kondukter.

„Ti si odista gluv! Kaki si bre to čovek, el’ ti lepo kažem sestra mi u bolnicu. Kad mi zet javio izišla sam iz avlije kako sam se zatekla. Pare kod sebe nemam i kako da ti platim? Kad stignemo u Rašku uzeću pare od zeta i daću ti.“Bez trunke uzbuđenja u glasu govori žena.

„Ama da sađes kad ti kažem el’ čuješ, sad odma’ da sađeš!“Oteže neumoljivo kondukter.

Ona opet ćuti, a on jednoličnim glasom ponavlja ”da sađeš, odma’ da sađeš“. I opet voz ulazi u stanicu i kondukter odlazi. Radi svoj posao, naplaćuje karte i vraća se kad završi. Opet se iznenadi kad je vidi kako sedi na istom mestu i počinje:

„Ti još nisi sašla, ajde odma da sađeš, il’ vadi pare.“

Razgovor se ponavlja. Ona, priču o sesti koja je u bolnici a on „da sađeš“ pa „da sađeš“. Putnicima u kupeu već dosadili ovi stalno isti razgovori i kondukterov monotoni glas. Na kraju se javi jedan iz ugla pored prozora:

„Što bre ne ostaviš ženu kad ti kaže da nema para. Daće ti u Raškoj, šta si navalio na nju?“

I ostali putnici se sada oglašavaju. Svi se slažu da žena ostane, a on da prestane da dolazi jer im je dosadio svojim monotonim zahtevom i stalnim uznemiravanjem.

„E kad ste tako duševni skupite svi pare pa platite kartu za nju! Da neću ja da platim iz mog džepa? Ajde, skupite pare ili ima odma da sađe!“kaže nepromenjenim, mirnim glasom konduter.

Svi ćute jedan trenutak. Zatečeni su ovim zahtevom. Onda se opet javi čovek koji je prvi progovorio u odbranu svoje saputnice:

„Što mi da plaćamo? Nemamo mi ništa sa tim. Mi smo kartu platili.“ Očigledno govori u ime svih jer svi klimaju glavama odobravajući.

„E onda da sađeš, el’ čuješ?!!! Sad odma’ da sađeš!“ Obraća se kondukter ženi. Više ga ne ineteresuju ostali kad neće da plate kartu. I opet se ponavlja ceo scenario.

Već je praskozorje, približavamo se Raškoj. Kondukter samo što je izašao pošto je bezuspešno ponavljao svoje „da sađeš“ kad dečko progovori prvi put od kako se postavio problem karata:

„Mamo, a što mu ne platiš karte?“

„Ćut’,“ komandova žena strašnim glasom „Jesam te pitala nešto?“ On zaćuta odmah i nastaviše da sede jedno do drugog sa istim izrazima na licima kao da se ništa nije dogodilo. Kondukter se vratio na još jedan, poslednji pokušaj da naplati kartu.

„Ti još nisi sašla?!! Odma' da sađeš ili vadi pare.“ Ponavlja uporno ne menjajući boju glasa.

Žena ga više i ne gleda niti odgovara.

Tako stignemo u Rašku. Spremim se da izađem a i moja saputnica izlazi ispred mene sa sinom. Baš idem iza njih, hoću da vidim tog zeta što ih čeka. Žena samopouzdano grabi napred  a dečko je prati, niti se ona okreće na voz niti kondukter gleda za njom. Očigledno ne očekuje više nikakve pare za kartu. Dočekuje nove putnike, radi svoj posao. Nisam mogla da primetim da ih je iko čekao. Lokomotiva pisnu i voz nastavi svoj put prema Kosovu Polju.

Upotreba naroda u mračne svrhe

Po definiciji, ako se dobro sećam sa davno prošlih studija, narod je grupa ljudi koja deli svest o zajedničkoj krvnoj pripadnosti, kulturne heroje, pretke, svest o zajedničkom postanku, isti jezik, verovanja i ideje kao i međusobnu privrženost. Narod je nastao razvojem plemena, kadkada i spajanjem plemena ali i asimilacijom i dok pripadnici plemena imaju zajedničke pretke i krvno srodstvo pripadnici istog naroda ne moraju imati ni jedno ni drugo, kod njih svest o pripadnosti određenom narodu igra znatniju ulogu. Ono što jedan narod najviše karakteriše je osećaj pripadnosti i ljubav prema svojim sunarodnicima.

Tokom svog mukotrpnog životnog puta jednog nesmirenog duha, upoznala sam ljude svih rasa i nacija i ono što sve njih karakteriše je ljubav prema svom narodu i domovini. Ta su osećanja po meni sveta, dolaze iz dubina čovekove prošlosti, same njegove duše i na njih ne treba pljuvati niti im se podsmevati. Ljudska su osećanja moćno oružje, davno se to shvatilo i od davnina se koristi. Ljubav prema narodu se upotrebljava više nego druge i mada ljubav prema svom narodu ne mora podrazumevati mržnju prema drugome, često se na tome insistira iz različitih razloga. Čovek na vređanje svog naroda reaguje veoma emotivno kao na vređanje svoje porodice, toliko je svest o pripadnosti duboko ukorenjena u ljudsku prirodu. Prema mom uverenju ravnodušnost prema svom rodu nije znak prosvećenostii i pameti već pozerstva i sociopatije. Ljudsko biće krase osećanja odakle potiču njegova snaga i njegova slabost. I najsebičnije ljudsko biće ima osećanja samo što su manja osećanja prema drugima u njemu narastaju do neverovatnih razmera osećanja prema sebi i svojoj volji. Otuda potiču mnoga zla.  Kao što se čovek razlikuje i od svog najbližeg po navikama, temperamentu i mišljenjima tako se i narodi među sobom razlikuju. Mi svoje najbliže uzimamo takve kakvi jesu i volimo ih bez rezerve, ocenjivanja i razmišljanja. Nema čoveka koji bi mogao doći sa strane reći nam “slušaj tvoje dete, sestra, brat, su tvoji neprijatelji, moraš se protiv njih boriti.” Ni jedan postotak ljudi ne bi ovo poverovao bez najčvršćih dokaza, često i kad ti dokazi postoje čovek opet ne veruje. Za njega je njegovo osećanje prema svom bliskom merodavnije od bilo kojih dokaza.

Zašto takve postojanosti nema u ljubavi među narodima? Lično nisam sposobna odgovoriti na ovo pitanje. Možda nam ti drugi, koji žive preko granice u svojim zemljama nisu tako blizu kao naši najmilij. Nemamo ih stalno pred očima, ne znamo kako razmišljaju i time smo skloniji da poverujemo u priče o njima. Što manje neko putuje, dolazi u dodir sa pripadnicima drugih naroda to je spremniji poverovati da su oni sasvim različiti od njega, da rade nezamislive stvari, kolju i jedu decu, bave se satanizmom, crnom magijom, ubijaju jedni druge, ne održavaju higijenu, naoružani su do zuba i naročito da nas mrze. Rekcija na mržnju drugoga prema nama je uvek negativna. Uvek se javlja osećanje odbojnosti prema onome ko nas mrzi. Ne može doći neko sa strane i reći ocu da ga sin mrzi, a da mu ovaj odmah poveruje, jer on  poznaje i voli svog sina i ako bi u to poverovao u njemu to ne bi izazvalo odbojnost prema sinu, već nezamislivu bol. Ljubav naroda jednog prema drugome nikada nije duboka, jer veze među njima nisu nikada veoma jake.

 

 

 

Zamislite sada da vaš sin dođe i kaže vam za nekoga čoveka o kome ste samo čuli ili ga sreli par puta da vas mrzi, olajava gde stigne, govori najružnije o vama, a uz to je i jako nekulturan, napada decu na ulici i silovao je neku ženu. Kakva će vaša reakcija biti na to? Odmah ćete osetiti odbojnost prema njemu. Pretpostavimo sada da je vaš sin odličan prijatelj sina tog čoveka i da su njih dvojica u dosluhu iz nekog razloga ili neke koristi. Po dogovoru sin tog čoveka kaže njemu iste takve stvari o vama, u njemu će se prema vama roditi ista odbojnost. Tako ćete početi da se mrštite jedan na drugoga kad se sretnete, pa onda da kažete koju reč i dok trepnete u vama će se roditi mržnja tako razorna i bolna da je jedini put ka ozdravljenju uništenje predmeta te mržnje.

Tu taktitu neprekidno koriste političari od najstarijih vremena naovamo. Primer imamo u reakcijama na proslavu Oluje u Hrvatskoj. I mi i Hrvati verujemo da su političari koje smo izabrali ljudi koji rade u našu korist. Manje-više mi verujemo da ih poznajemo, s druge strane vrlo malo poznajemo pripadnike onog drugog naroda, koji nam je omražen od davnina. Skloni smo da poverujemo u priče da su oni puni mržnje prema nama, da samo sede u svojim domovima i smišljaju kako da nam napakoste, da su od nas mnogo nekulturniji, zlobniji i skloni najrazličitijim zlodelima, verujemo da su u prošlosti pekli, klali i silovali našu decu i da bi to opet radili ako im se samo ukaže prilika. Mediji nas svakodnevno zasipaju takvim pričama. Ova netrpeljivost između dva naroda koja tinja od davnina, veoma je moćno oružje u rukama političara, koji imaju sve razloge da ovu netrpeljivost neguju, oblikuju i iskoriste kad im zatreba.

Čemu danas raspirivanje nacionalne mržnje, govori puni osude od strane političara i to oko nečega što se dogodilo pre dvadeset godina? Istu bi reakciju postigli da su pomenuli Jasenovac, Glinu, Pri svetski rat, ubistvo Stjepana Radića ili bilo šta drugo iz mnogo dalje prošlosti. Ovoj godinama negovanoj netrpeljivosti treba malo da izbije u svađu i mržnju. Sve može biti okidač.

Zašto političari sada raspiruju nacionalizam kada su do skora govorili o pomirenju i trpeljivosti? Odgovor je u nastupajućim izborima u obe zemlje. Ovi dobri prijatelji i istomišljenici hrvatski i srpski političari nisu sposobni da svojim narodima omoguće normalan život, posao, zaradu, sigurnu budućnost. Oni su sasvim omanuli u svom osnovnom političkom zadatku i nemaju šta da ponude u budućnosti, zato oni raspiruju nacionalizam, da bi skrenuli pažnju sa svog neuspešnog politikovanja, sa socijalne situacije, sa svog programa punog laži u kome nemaju nikakav plan za dalje. Njihovi napori mene ne iznenađuju, oni su logični i preduzimani mnogo puta, iznenađuje me da ima mnogo ljudi koji očigledno to nisu shvatili, koji se daju izmanipulisati. Vidim ljude koji su kao marionete u rukama ovih nepoštenih individua, slave šta im se kaže, žale i pale sveće kad im se kaže, mire se kad im se tako diktira i mrze i ratuju kad im je rečeno.

Razloge za mržnju među narodima ne treba tražiti u događajima iz prošlosti već u sklonosti većine ljudi da misle kolektivnu misao, koju nameće elita, a ne svoju ličnu.

 

 

 

Lice pravog zla

Kada bi zlo moglo da se vidi na prvi pogled i nasluti odmah, bilo bi skoro bespomoćno. To na žalost nije slučaj. Lice pravog zla ne razlikuje se od bilo kog drugog lica, od lica bilo kog čoveka koga srećemo svakodnevno. Najveća prepreka u prepoznavanju zla je ta što je za jednoga zlo za drugoga dobro. Najbolji primer vidimo u slavljenju akcije “Oluja” u Hrvatskoj, kada je proterano oko 250 hiljada Srba. U Republici Srpskoj i kod nas ovaj događaj obeležava se danom žalosti. Svi smo videli kako su ti proterani Srbi živeli ovde i kako mnogi još uvek žive, ostavši bez svojih domova i domovine. U Hrvatskoj se taj dan radosno obeležava kao pobeda nad mrskim neprijateljem. Ludačka mržnja prema Srbima, koja ovaj narod drži na okupu je ovde našla oduška i potvrdu svoje legitimnosti.

 

Većina ljudi sveta će se ipak složiti da je ubistvo zlo, da je silovanje zlo, mučenje drugoga… Nekada se i krađa smatrala za zlo, danas međutim čujem mnoga mišljenja da sirotinja ima prava da krade. Kažu neki “I kad ovi kradu, ja im odobravam, neka kradu.” Krađa je dobra sve dok neko nešto ne ukrade od onoga ko je podržava, kada lopovi od njega nešto ukradu e onda se njegova blagonaklonost pretvara u kletvu i želju za uništenjem.

Ako gledamo lica serijskih ubica, ljudi koji su počinili nepojamna zla, ne vidimo nikakvu anomaliju u njihovom izgledu, izgledaju sasvim normalno, u nekim slučajevima i dobroćudno. Čovek koji čini zlo ne čini to stalno. Veći deo njegovog života prolazi mirno, jednostavno i obično, kao život bilo koga od nas. Šta ga u nekom vremenu navede na zlodelo nije do kraja razjašnjeno.

Religije mahom iznose mistično uverenje po kome sile zla navode čoveka na iskušenje i konačno na zločin. Psihologija nameće odgovor da je za to krivo nesrećno detinjstvo i strašna poniženja koja je čovek doživeo u ranim vremenima svoga razvoja. Ako pažljivo čitamo biografije zločinaca vidimo da je znatan broj onih  koji su imali nesrećno detinjstvo ali ima i mnogo onih koji su odrastali u sasvim normalnim porodičnim uslovima. Gledište psihologije dalo je optuženima odličnu odbranu pred sudom. Tako oni često tvrde da su imali strašno detinjstvo kad je ono bila u stvari sasvim normalno. U Americi se javila moda da mnogi osuđenici tvrde da su u detinjstvu bili seksualno zlostavljani od strane roditelja ili nekog bliskog. To je zgodno jer izaziva sažaljenje i daje društveno prihvatljivo objašnjenje zašto je neko krenuo putem zločina. Takvu tvrdnju je nemoguće pobiti, nema metode kojom se može dokazati da je lažna. Iako ima slučejeva seksualnog zlostavljanja dece mislim da su oni mnogo ređi nego sto se danas tvrdi. Ima roditelja koji su dobri i brižni i ima onih koji su sebični i hladni ali je većini zajednički neki oblik ljubavi prema potomstvu. Osim toga, nesrećnim detinjstvom se ne objašnjava zločin. Najveći broj onih koji su odrasli u nesrećnim okolnostima izrasli su u poštene ljude i uzorne građane.

 

Moje mišljenje je da zločin svake vrste nastaje tamo gde nema sažaljenja, gde se misli da je čovek zaslužio to što mu se dešava. Među ljudima je uvek bilo i biće veoma malo razumevanja. Ne uvažava se niti želi da se čuje tuđe mišljenje, štaviše onaj ko misli i veruje drugačije često se progoni na različite načine. Svako veruje da je on u pravu čak iako njegovo mišljenje i nije njegovo lično, nego rezultat pripadnosti nekoj grupaciji.

Sažaljenje podrazumeva shvatanje da je onaj drugi čovek isto što i mi, da ima iste strahove, sumnje i bolove, ono je mogućnost identifikacije sa bolovima drugih. Sažaljenje je nesvesno i nije društveno uslovljeno, već potiče iz najvećih dubina čovekove duše. Mislim da svi ljudi imaju poriv da čine dobro, jer je dobro sama suština ljudske duše, ono što nas sprečava u činjenju je udaljavanje od duše i njene suštine, racionalizacija koja je društveno uslovljena. Prvo što poželimo kad vidimo nekoga da pati je da mu pomognemo, onda počne racionalizacija, koja je put sebičnosti. Možda se taj čovek samo pretvara da mu nešto fali, možda nas obmanjuje, možda je to i zaslužio……… tako se čovek udaljava od svoje duše i čovečnosti i postaje pripadnik duštva i određenih grupa. Tako se dođe do toga da Hrvati misle da su Srbi zaslužili da budu proterani zato što su Srbi i neprijatelji. Njima je drago kad vide sliku kolone ljudi koji napuštaju svoje domove sa samo nekoliko stvari i odlaze u nepoznato. Greje im dušu slika dečaka koji vozi traktor stotine kilometara, baba zgurenih na traktorskim prikolicama, ljudi isteranih iz svojih kuća.  ”Baš smo im pokazali” misle, zato što veruju da su ti ljudi zaslužili da im se to desi. Da su to bili pripadnici nekog drugog naroda oni bi ih žalili, a da su njihovi sunarodnici osećali bi bes koji osećamo mi u Srbi.

Pojedinci ovakve stvari čine i osećaju svakodnevno. Svoje lične tuge, neuspehe, žalosti, gubitke čovek veoma teško preživljava, pored tuđih prolazi i ne primetivši ih ili ako se dešavaju nekome koga ne voli onda mu je i drago, jer veruje da je taj dobio ono što je zaslužio. U ovakvom razmišljanju krije se pravo zlo, ono nema lice koje se može prepoznati, prosto to je lice čoveka koji ne oseća sažaljenje.