Prosjačka Srbija iz mog ugla

Sa terase svog stana gledam jedru ženu u kasnim dvadesetim, obučenu dosta pristojno kako saleće prolaznike i nudi čestitke od kojih prilog ide bolesnoj deci i deci bez roditelja. Od dvadeset ljudi jedan uzme čestitku i da joj sto dinara. Znam da toliko košta, jer sam jednog ranog jutra i ja, još naivna, dobila ovu čestitku na poklon.

„Za lepu damu, jedna čestitka“, rekao mi je mladić od nekih dvadeset godina, zdrav i jak, stavljajući mi čestitku u ruke. Ne razmišljajući uzela sam je, u prvi mah misleći da je letak. Zamišljena sam nešto bila, nisam se odmah snašla. E sad nastade jedna borba, jer je on meni za čestitku tražio sto dinara i nije hteo da je uzme natrag, a ja nisam htela da mu dam sto dinara, jer iskreno mislim da je to sa čestitkama čista jedna prevara. Ne dam ja pare, neće on da uzme čestitku  nego ide zamnom i traži sto dinara, kao da sam mu ostala dužna. Natežemo se mi, narod nas gleda, dok se ja na kraju iznerviram i kažem da ću da bacim čestitku ako je ne uzme te je on uze, opsova me i ode da ganja druge prolaznike.

To je bio samo prvi susret sa ovim humanitarcima i od tada susrećemo se svakog dana po nekoliko puta. Ganjaju me kad idem u prodavnicu i kad se iz nje vraćam, ponekad i nekoliko puta dnevno nude mi da budem humana a ja neću pa neću. Sve su to mladi i zdravi ljudi koji mogu da rade, ako treba i sezonske poslove, samo da ne budu na teret građanima. Njima se, međutim više isplati da se bave ovim poslom jer ako danas saleti 500 ljudi, od njih će bar deset uzeti čestitku. To je njima 1000 dinara. Neka je platio za štampanje 30, ostaje mu sedamsto dinara dnevno, puta 30 dana u mesecu……… ispada lepa platica, a malo truda.

Ne prođe nedelja da mi na vrata ne zakuca neki humanitarac koji za ovoga ili onoga skuplja humanitarnu pomoć. Jedan je čak došao sa katalogom slika razne dece i tražio od mene da izaberem za koje dete hoću da dam pare. Njemu je sve jedno, ionako sve ide u njegov džep. Istina je da su roditelji prepušteni sami sebi kad je lečenje dece u inostranstvu u pitanju i treba pomoći, ali ima različitih ustanova preko kojih mogu da traže pomoć i ljudi će rado pomoći i pomažu.

Gledam takođe sa svoje terase mladog Ciganina koji stoji na štakama iskrivivši oba svoja, očigledno zdrava stopala, i prosi. Kad mu se završi smena stavi štake na ramena i ode kući sasvim normalnim hodom.

Ispod moje terase peva slep Ciganin i svira u harmoniku. Njemu svaka čast, slepac i treba da prosi, odvajkada je tako bilo. Ne dajem mu pare jer znam da prima pomoć od države i nešto što se zove „tuđa nega“ i što je lepa platica. Još više, ne dajem mu novac jer me uznemirava svojim deranjem i ne mogu od njega da otvorim prozor.

Prošle godine bila je tu jedna stara baba, jedva živa, sva iskrivljena. Njoj sam davala uvek, jer znam kakve su penzije u Srbiji, ako je uopšte sirota baka i zaslužila penziju. Mnoge od nas čeka njena sudbina. Možda i mene koja radim celog života, od devetnaeste godine, a imam samo četiri godine radnog staža. Mnogi koji celoga života nadniče ili rade kod privatnika moraće da prose u starosti, kad više ne budu mogli da rade, jer im penziju niko ne uplaćuje. Ove godine je nema, mora biti da je umrla. U njenom slučaju ono što kažu seljaci kad neko umre „odmorila se“, ima višestruko značenje.

Bio je tu prošle godine jedan čovek u invalidskim kolicima bez nogu i ruku i njemu sam davala.  Iako znam da prima pomoć od države, kao i svi nesposobni, koji ne mogu da rade niti da se o sebi staraju, opet sam mislila da mu novac pripada. Prvo nije me uznemiravao pevanjem kao  slepac, a drugo novac je mala uteha za ono što njemu nedostaje.

Tako izgledaju prosjaci iz moje perspektive, a pozicionirana sam dobro,  da mogu lepo da ih vidim. Ipak ostaje sumnja da li je to pravilan način razmišljanja? Možda bi čovek zaista trebao davati bez razmišljanja gde taj novac odlazi i u koje svrhe. U tome se i sastoji prava humanost, bez racionalizacije. Takvu humanost u našoj zemlji malo ko još može priuštiti. Kad čovek teško i dugotrajno radi, a uz to mu je trud nedovoljno nagrađen, on mora da misli o svakom utrošenom dinaru. To je njegovo pravo. Videli smo i doživeli svašta, mnogo puta bili prevareni i od države i od pojedinaca, pa nam je teško da ostanemo naivni. Lepo je biti human, ali je lepo i sebe izdržavati i ne doći na grane polusveta koji prosi ili vara ljude udarajući na najlepša osećanja čoveka, na želju da pomogne bolesnoj i napuštenoj deci ili svom sabratu u nevolji.

Lovci na blago

Prema verovanju našeg naroda, na Ivanjdan u ponoć izbija iz zemlje neki plavičasti plamen i pokazuje mesto gde je zakopano blago. Da bi čovek video taj plamen mora da prinese, ni manje ni više, nego ljudsku žrtvu. Ovakvo verovanje obeshrabrilo je mnoge koji nisu bili spremni da plate ovako visoku cenu. Međutim uvek je bilo ljudi kojima je ljudski život, naročito ako je tuđ, sitnica u poređenju sa zakopanim blagom. Tako su tokom vekova mnogi glavom platili želju pojedinaca da vide Ivanjdanski plamen. Bili su to mahom ljudi koje niko ne bi tražio, slepci, beskućnici, ciganska deca, zalutali starci i slično. Ne znam da li se iko na ovaj način obogatio ili su i te žrtve prinesene na Ivandjan, bile uzaludne, kao i mnoge druge.

U Smederevu ostao je zapis o mladiću koji je toliko bio siguran da Smederevska tvrđava krije blago Proklete Jerine da je nagovorio druga da ga ubije da bi mogao da vidi plamen. Odnekuda se kod njega razvilo uverenje da će ustati iz mrtvih kad drug vidi plamen, pa da onda zajedno iskopavaju blago natenane. Na žalost pogrešio je u proceni. Nije ustao iz mrtvih, a drug mu je osuđen za ubistvo.

Iz svega ovoga može se zaključiti da se do blaga ne dolazi bez žrtve. Ili će to biti žrtva u radu, u teškom trudu koji se ulaže da bi se došlo do blaga ili žrtva u moralnom padu, kada se zaboravlja na sve obzire i čovek postaje nečastan i na sve spreman, čak i na ubistvo, prodaju oružja, droge, maltretiranje drugih, zelenašenje, iznuđivanje novca i slične stvari.

Moderno doba donosi neke druge priče, o blagu za koje nije potrebno prineti nikakvu žrtvu, koje dolazi srećnim slučajem, pada sa neba nenadano. Tu su priče o čoveku koji je na tavanu imao od babe nasleđen predmet za koji nije mnogo mario, nije ga ni gledao. Onda je nenadano u njegovu kuću došao trgovac antikvitetima i otkupio taj predmet za basnoslovnu svotu. Tu je i priča o nekome ko je na buvljaku kupio neki stari predmet za bagatelu, a prodao ga za ogromne pare pa se obogatio. Pre nekoliko godina u Šapcu je na radiju bila vest da je neki dečko na šabačkom vašaru, gde Cigani prodaju drangulije nađene po kantama u Nemačkoj i Italiji, našao veoma vrednu knjigu na nemačkom.

Ovakve i slične priče ohrabruju moderne lovce na blago koji krstare vašarima i buvljacima u potrazi za naivnim i očajnim prodavcima koji ne znaju vrednost robe koju prodaju. Pri tom ti moderni lovci na blago nisu ni antikvari ni draguljari, a prodavci nikada nisu bili naivni niti slabo obavešteni. U zemlji dugogodišnjeg očajanja i besparice, gde je posao privilegija malog broja ljudi, prevare su česte, pa ovi lovci često završe kao lovina.

Još češći lov na blago je na Internet sajtovima za aukcije ili prodaju. Tamo se dijamantsko prstenje prodaje za 1000 dinara, niska od „pravih“ bisera za 3-4 hiljade, a srebrni nakit velike gramaže i čistoće srebra 925 za 200-300 dinara. Naivnih entuzijasta je mnogo pa se taj nakit prodaje veoma dobro i beskrupulozni prodavci zarađuju i po celu platu varajući one koji se nadaju da se obogate bez napora i žrtve. Prodaju se i druge stvari, a cilj je čista prevara kupaca koji  veruju da na Internetu mogu naći naivne prodavce koji ne znaju cenu srebra, bisera, dijamanata, predmeta visoke mode, antikviteta i drugih stvari.

Lov na blago vidimo svuda po ulicama naših gradove. Tamo gde se zatvori neka prodavnica ili pekara, ako je na elitnom mestu, otvara se kockarnica ili kladionica. U glavnoj ulici moga grada ima bar deset kockarnica i kladionica otvorenih na mestima gde su bili butici. Ima ih svuda po gradu, za kockarnicu nije potrebna lokacija. Jednako će dobro raditi i na periferiji kao i u centru. Ova su mesta uvek puna ljudima svih uzrasta ali najviše mladog sveta, koji ne bi da radi, ali bi da živi lagodno od nerada. Od kocke se niko nije obogatio, niti na duge staze živeo lagodno a mnogi su izgubili kuću i imanje na ovaj način.

Iz svega se ovoga može zaključiti da je stara priča o blagu koje zahteva žrtvu istinita i poučna. Iz sudbina mnogih ljudi o kojima svakodnevno čitamo po novinama možemo zaključiti da blaga bez žrtve nema i da ga nikada nije bilo. Za bogatstvo se mora ili raditi ili postati nečastan pa žrtvovati druge ljude. Onaj koji traži lakši put obično završi kao žrtva.

Zavist

Opšte je poznato da je zavist jedna loša osobina koja više smeta onome ko je oseća nego onome prema kome se oseća.  Srbi su međutim od zavisti napravili radost i izgovor za nerad i neuspeh u svom poslu i ličnom životu.

Svako od nas upoznao je čoveka koji nije postigao ništa, ne radi ništa, živi u nekim nemogućim uslovima za koje je sam kriv, održava veze koje mu štete i donose patnju i koji uz to misli da mu svi zavide.

Uzmimo primer žene koju muž vara, ismeva pred prijateljima i rodbinom, ponekad je i udari kad mu dođe pod ruku, otvoreno joj pokazuje nepoštovanje i nedostatak ljubavi. Ako se neko od prijatelja ili rođaka usudi da joj kaže da barabu ostavi i da će joj bolje bez njega biti, automatski zaključak te žene je da joj ta osoba  to predlaže jer joj zavidi.

Imamo mnogo ljudi koji na najgori mogući način obavljaju svoj posao. Na primer pevačica bez osnovne škole koja „peva od malih nogu“, polugola ili sasvim gola pod šatorima i po kafanama, pa onda krčeći sebi put preko kreveta raznih mrnadžera i vlasnika diskografskih kuća dođe u veliku ligu. U toj su ligi svi isti kao i ona, bez dana muzičke škole, bez talenta za muziku ali i bez skrupula. Pevaju za najneobrazovaniji sloj ljudi, ni na pamet im ne pada da se obrazuju i izgrađuju kao ličnosti. Ako se nađe koji kompetentan čovek, profesor muzike ili obrazovani muzičar da kaže da je njeno pevanje bez ikakve vrednosti, njen odgovor je opet zavist. Zavide joj na uspehu zato tako i pričaju. Svoju vrednost ona ni jednog trenutka ne dovodi u pitanje niti joj na um pada da razmisli o kritici.

Imamo spisateljicu koja piše neke nepismene gluposti i putem marketing stručnjaka promoviše to kao umetnost. Izdaje knjige u 500-1000 primeraka, promoviše se preko društvenih mreža, izmišlja priču pred svako izdavanje knjiga te je bolesna, te ozdavila, te opet metastazirao rak, te se čudom povukao, sad se razvodi, sad odustala od razvoda, te vodila ljubav sa mužem na wc šolji i slično. Ako je ko pismen kritikuje nađe se vojska nepismenih koji kritiku proglašavaju zavišću i pljuju na kritičara, a da pritom pojma nemaju šta znači književnost i kako izgleda književno delo.

Vidimo svakodnevno službenice koje obavljaju svoj posao traljavo i ispod svakog nivoa. Ako im koja mušterija ili šef to napomenu one se uvrede. Razmišlju zašto li im tako govore, šta ih goni na toliku pokvarenost? Iskreno pate, ne mogu da se smire. Na kraju shvate da im ljudi zavide na položaju, na lepoti, dobroti i životnom uspehu.

Osim opravdanja za nerad i loše obavljanje posla, zavist je u Srbiji izvor velikog zadovoljstva. Veliki broj ljudi egocentričan je do neverovatnih granica. Iako sami nemaju interesovanja za patnje, radosti i probleme drugih oni svakodnevno umišljaju da ih ceo svet gleda, analizira i da im zavidi. Ni u čemu što su kupili ili uradili ne mogu da uživaju dok ne umisle da im svi koji to vide zavide. Oči celog sveta uprte su u njih. Svi danonoćno samo o njima misle i grizu se u sebi što su oni kupili nove cipele, okačili novu zavesu, posadili cveće u bašti ili saksiji, da ne pominjem i veće radove ili kupovine. Ako prijatelj ili komšija primeti tu promenu, pohvali ili da neku primedbu zavidi, ako ne primeti i ne kaže ništa, onda se pravi da ne vidi jer zavidi.

I tako, u zemlji u kojoj malo ljudi ima para da priušti sebi velika uživanja, mali čovek uživa umišljajući da je centar sveta u koji su uprte zavidljive oči prijatelja, rođaka i suseda.  Zavist postaje njegov saveznik, hranilac ega i izvor radosti. Ona mu smeta da napreduje, da se popravi, postane bolji radnik, bolji sused, prijatelj, čovek. Smeta mu da sebe vidi realno, da svoje bližnje gleda dobronamerno, da uvežava njihova mišljenja i razmišlja o njihovim sugestijama. Ona mu daje lažni osećaj sigurnosti uzimajući mu prave mogućnosti i radosti, što je najvažnije uzima mu želju za borbom da popravi sebe i svoj život.