Jednostavna metoda da se pacijent navede da donese poklon u novcu, popularnu kovertu-Vodič za lekare

Ova jednostavna i nadasve suptilna metoda na meni nije primenjena prvi put kod lekara. Budući da sam, hvala Bogu zdrava zena, kojoj je usluga svemogućeg lekarskog kora bila retko potrebna, ovu jednostavnu metodu susrela sam prvi put u Zemljišnim knjigama. Naime, u našem malom gradu direktor zemljišnih knjiga bio je jedan vrlo fini i uglađen gospodin koji je mnogo polagao na svoj položaj i fizički izgled. Kretao se gradom sa krajnjim dostojanstvom, uvek lepo obučen, namirisan…..javljao se ljubazno građanima, zastajao da proćaska sa poznanicima klimajući glavom predusretljivo.

Treba znati da su u Srbiji Zemljišne knjige još uvek dosta teška stvar za čije rukovanje treba velika fizička sila. Danas, kada svako dete ima kompjuter na tom mestu, gde vreme stoji, službenik se penje na šamlicu ili merdevine i skida sa polica knjige teške 5-6 kila pa ih onda otvara i tamo traži gde je rukom zapisan broj parcele i ime vlasnika. Ovo je posao mukotrpan ali vrlo brz. Da bi se izdala jedna potvrda o zapisu parcele u knjigama ne treba više od pet minuta.

Zatreba tako i meni jednom potvrda sa ovog mesta punog romantike i starih dobrih vrednosti pa odem tamo. Susretne me veoma ljubazno sam direktor i kaže “Mi smo sad veoma zauzeti dođite za sat vremena, biće gotovo.”

 Dobro, odem ja prošetam i vratim se. Pokucam na vrata, unutra jedan mlad dečko i dve devojke sede i piju kafu. Vodi se živ razgovor. Pitam ja “šta je sa mojim uverenjem”. Oni mi kažu ljubazno da direktor nije tu i da ga sačekam u hodniku. Ja sedim i čekam. Posle pola sata eto njega ljubazan, nasmejan, zdravi se samnom kaže jako je zauzet da dođem za dva sata. Ja opet kažem dobro, izađem, šetam, popijem kafu i vratim se. Ponavlja se identična scena, direktora nema, da ga pričekam, kažu mladi zaposleni. Ja sednem, a u meni već sve kuva kao u loncu. Eto njega posle petnaestak minuta nasmejan, ljubazan, kaže ne zna gde mu je glava da dođem pred kraj radnog vremena opet za dva sata………., e tu ja potpuno puknem, padne mi mrak na oči, počnem da vičem i da pretim Ministarstvom i novinarima. On prebledeo, uvede me unutra, kaže onom mladiću “Odmah joj daj uverenje.” I pobegne. Onaj dečko menja ponašanje postaje neljubazan i drzak ali svejedno uzima list papira i merdevine, penje se na njih i skida tešku knjigu. Za manje od pet minuta imam u rukama uverenje. Počne on da gunđa, a u meni se opet probudi šumadijsko-moravski temperament, te ih se sita navređam, napsujem i izađem odande iznervirana ali obavljenog posla

E, ali to su Zemljišne knjige, stvar skoro potpuno nevažna, gde službenik ovom suptilnom metodom može dobiti kovertu ali i čvorugu na glavi. Druga je stvar kod lekara, kada je glava u pitanju, kad se trpe bolovi. Odete vi recimo kod lekara, boli vas stomak, treba ultrazvuk. Idete da zakažete ultra zvuk kažu vam da je sve puno i da dođete za dva meseca. Ko da trpi bolove dva meseca?!!! Ide čovek kod privatnika i to gađa baš da bude onaj lekar koji ga je poslao na ultra zvuk. Razmišlja “da mu dam tamo pare privatno, da me zapamti pa će me i u bolnici drugačije gledati.” Uradi mučenik ultra zvuk i odnese tom istom lekaru lekaru nalaz u bolnicu.

Onaj kaže “ovde je potrebna operacija, dođite u ponedeljak ja ću vam to završiti.” Pacijent ode, spremi se I dođe u ponedeljak. Sedi u čekaonici satima, niko ni da ga pita zašto je došao, lekar zauzet, na odeljenju je, nije tu. U neko doba eto njega, kaže “puni smo dođite sledećeg ponedeljka.” Mučenik šta će, snishodljoivo odlazi i vraća se sledećeg ponedeljaka. Tada bude sve isto, nema lekara, satima čeka, da bi na kraju čuo da su puni i da mora da dođe u sledeći ponedeljak. Razvlači se tako to u nedogled dok se pacijent ne seti konačno sam da donese kovertu. Niko mu je ne traži, sam on od sebe, odluči da doktoru odnese poklon u novcu. Tada se naravno nađe mesta za njega u bolnici, bude operisan i sve u najboljem redu. Ostaje ipak sumnja u čoveku da nije on prenaglio, možda bi ga lekar tog dana primio i bez koverte, možda je samo trebalo da sačeka, da stegne petlju, ali opet bolovi, strah…… Neravnopravna je to borba, lekar je uvek u pravu, ranije nije imao mesta, a tog dana je ionako hteo da ga primi, a što se on baš tada setio da donese čast, čista je slučajnost

Koga vole prozapadnjaci u Srbiji

Vekovna kriza identiteta kod Srba dovela je do opadanja rodoljublja. Mislim da većina uopšte ne zna ni šta to znači. Ljubav prema svom rodu se kod nas tako dugo eksploatisala u najmračnije svrhe da mi više ne verujemo da je rodoljublje nešto lepo i čisto. Devedesetih godina su divljali nacionalisti, mahom mafijaši, koji su se promovisali kao rodoljubi da bi u ime toga mogli upadati u kuće po Hrvatskoj, Bosni i Kosovu i uzimati sve vredno što nađu. Političari oduvek koriste rodoljublje da bi na najgori mogući način eksploatisali svoj rođeni narod. Ubeđuju nas da nas svi drugi mrze i da nas jedino oni vole i štite od drugih koji bi da nas unište. To što nas lažu i kradu mala je cena za slobodu koju nam donose. Pošto je rodoljublje sasvim ocrnjeno i posrnulo kod Srba javlja se ljubav prema drugim narodima koja je veća od ljubavi prema svome rođenom rodu. Javlja se mit o glupom, prostom, neradnom i nekulturnom Srbinu i kulturnom, pametnom i vrednom Zapadnjaku. Ovaj mit paralelan je sa onim o Rusima koji nas vole i štite od celog sveta koji bi da nas uništi. Tako se na srpsku sramotu skoro dozvolilo da se registruje nešto što se zove Ruska stranka. Šta podrazumeva ovaj naziv ako ne da se Rusi i Rusija vole više od Srba i da bi se rado zamenilo srpsko ime za rusko.

Suprotno rusofilima danas u Srbiji postoji jedna grupa ljudi koja tvrdi da je prozapadno orijentisana. To su mahom mladi ljudi, orijentisani na Internet koji o sebi vole da misle da su intelektualci i neobično inteligentni. Ovo lepo mišljenje o vlastitoj inteligenciji nije svojstveno samo ovom soju ljudi, ono je opšte. Svako ima o svojoj pameti najbolje mišljenje, čak i oni koji za to nemaju nikakvih dokaza u životu i društvu. Ta svest o vlastitoj inteligenciji nije loša ako sadrži u sebi poštovanje za inteligenciju drugih ljudi, za njihove različitosti u mišljenju i načinu života. Kod ovih prozapadnjaka međutim, svest o svojoj inteligenciji je lišena svakog poštovanja za druge i još gore, ona je lišena ljubavi i razumevanja. To su ljudi koji bez zadrške i razmišljanja oglašavaju svakoga ko misli drugačije za idiota, zatucanog glupaka, neobrazovanog i slično. Oni se ne libe da mu to i u oči saopšte, da čoveka tretiraju bez uvažavanja, da ga otvoreno napadaju, nazivaju imenima i uopšte dozvoljavaju sebi mnogo više nego što bi kulturan čovek, pa čak i čovek sa minimalnim vaspitanjem, sebi dozvolio. Imamo primer Borisa Tadića, političara koji pretenduje da vodi zemlju u kojoj žive ljudi sa različitim načinom života i razmišljanja, koji javno na televiziji iznosi stav da za njega glasaju obrazovani i inteligentni građani, a za njegovog oponenta zatucani glupaci. To je uopšte stav svih prozapadno orijentisanih ljudi i oni se ne boje da taj stav iznesu na svakom mestu.

Čitam sajtove na kojima mladi izražavaju da više vole Zapad, nego svoju rođenu zemlju. Ovo su mahom ljudi koji nikada nisu izašli iz Srbije ili išli eventualno do Slovenije ili u Grčku na more, govore oskudan engleski,  imali su malo ili nimalo kontakata sa pripadnicima drugih naroda. Znanje o drugim zemljama oni su stekli na prozapadno orijentisanim sajtovima ili iz slika različitih gradova sveta. Nikada nisu bili omalovažavani od Nemaca, Šveđana, Austrijanaca, nikada nisu imali prilike da vide koliko oni u stvari malo rade, koliko su ponosni na to što lepo žive, nikad nisu iskusili na svojoj koži njihovo samopouzdanje i prezir. Nisu imali prilike da vide naličje života zapadnjaka, rastući alkoholizam, otuđenost, dekadenciju u svakom pogledu. Ono što oni vide je da ti ljudi imaju mnogo više para nego oni, da mogu sebi da priušte tehniku kakva će u našoj zemlji biti dostupna za nekoliko godina  po najskupljim cenama. Vide da oni mogu da putuju, bave se ekstremnim sportovima, plove na jahtama i uživaju. U toj želji za površnim uživanjima oni ne gledaju daleko već veoma površno i materjalno. Ljubav prema Zapadu stoga nije ništa drugo nego ljubav prema novcu. Kada na Zapadu ne bi bilo novca nego samo te više kulture o kojoj se neopravdano govori, ti isti, prozapdano orijentisani ljudi, bili bi orijentisani negde drugde jer oni ne cene ništa drugo nego novac. Ljubav prema novcu ne zvuči lepo ni onome kome je to jedina ljubav. Zato se zaodeva u ljubav prema višoj kulturi, lepoti gradova, obrazovanju. Čitam kako mladi divljaju po sajtovima izražavajući  mišljenje da su Arapske žrtve manje vredne nego žrtve u Parizu. Ne mogu svi Francuzi biti kulturniji od svih Arapa. Obrazovan čovek je obrazovan čovek odakle god da je, kulturan je kulturan bio Arapin ili Evropljanin, pošten (ako gde takvog još ima) dragocen je pa bio i vanzemaljac, a osetljivo srce puno sažaljenja je sveto pa ma se našlo i u najsiromašnijem delu sveta.

Prema mom ličnom uverenju čovek koji ne voli svoju porodicu i svoj narod veoma malo vredi.  Nikakvo obrazovanje, kultura i ostale društvene vrline ne mogu nadoknaditi tu prazninu. Želja za boljim životom je normalna i opravdana ali se onda zasuču rukavi i radi se da bi se bolje živelo, ne mlati se po internetu i ostavljaju komentari, ne rasipa se vreme na beskonačno studiranje u želji da se bez rada stekne diploma koja će na kraju omogućiti da se ima novaca, a da se ništa ne radi. 

Mi gajimo iluzije da su Zapadnjaci vredni ljudi i da zato dobro žive. U velikoj većini slučajeva to nije tačno. Vrednoća je individualna karakteristika koja potiče iz porodice i vaspitanja, nema veze sa narodnošću. Na Zapadu ljudi lepo žive zato što su se nametnuli ostatku sveta politički, vojno i ekonomski i eksploatišu druge narode. Pošto je ekonomska moć u njihovim rukama oni nameću pravila ostatku sveta. Prosečan Nemac mnogo manje radi od većine Srba, a zarađuje deset puta više samo zato što njegova zemlja pripada moćnima. On zatim prezire Slovene, Romane i sve druge narode, sklon je piću, neradu, slabo razmišlja. U većini slučajeva je veoma malo obrazovan, ne govori jezike, kultura ga ne zanima, voli televiziju i površna zadovoljstva kao i svaki prosečan Srbin. Ne voli doseljenike iz različitih zemalja ali ih trpi, jer rade za njega. On razmišlja veoma površno, kao naši prozapadnjaci, živi za sada, za površna uživanja, za tehniku, pivo, kobasice, novac i ne razbija glavu razmišljanjima o budućnosti i onome što njegov način života može da donese. Smatra da su svi drugi narodi gori od njegovog. Malo se razdrma od kakvog terorističkog napada u neposrednoj blizini ali se brzo ponovo uljuljka u svoj površan način života. Napije se i najede i život opet poprimi onaj tromi, bezbrižni ritam koji u njemu stvara depresiju, ali se i na to on navikao. Takvom se čoveku divi srpski prozapadnjak. Ni on ne razmišlja mnogo, on hoće da uživa, da živi sada, da ima novac, tehniku, da putuje, pije i ne radi ništa. Da li će mu to doneti zadovoljstvo? Verovatno hoće na kratko.

Rodoljublje ostaje privilegija koju samo retki zanesenjaci mogu sebi priuštiti. Ono ne podrazumeva nacionalizam, preziranje drugih naroda, želju za dominacijom vlastitog naroda nad drugima, ono podrazumeva jednostavnu, logičnu i iskonsku ljubav čoveka prema svojoj porodici, rodu, jeziku, zajedničkoj muci, zemlji, mentalitetu i krvi koju su naši rodoljubivi preci prolivali da bi se mi danas zvali Srbima, i da bi na to bili ponosni.

Zašto Šešelj treba da robija?

Narod je grupa sastavljena od individua sa mnogo osećanja, briga i problema, dnevne brige odnose veliki deo njihove snage. Obični, svakodnevni pripadnici naroda rade da prehrane svoje porodice, ulažu veliki napor da vaspitaju decu, da ih navedu da shvate školu ozbiljno, da ih sačuvaju od raznih negativnih uticaja i imaju veoma malo vremena da misle o globalnoj slici sveta, o političarima i susedima. Ako i misle o tome oni se mahom oslanjaju na pripadnike medija ili političare da im kažu kako se svet oko njih odnosi prema njima.

Narod na izborima bira svoje predstavnike kojima manje ili više veruje, veruje im svakako više nego drugima, onima u okruženju koje nisu nikada ni čuli ni videli. Život u jednonacionalnoj sredini ili sredini, kao što je naša sa većinom koja pripada jednom narodu, stvara jednu vrstu izolovanosti. Mnogi ljudi nikada ne upoznaju ni jednog predstavnika drugog naroda, a iako upoznaju to je sporadično i površno. Zato je mnogo lakše medijima i političarima da ubede svoj narod da im celo okruženje misli loše, da im ceo svet radi o glavi i da, ako samo promene vlast, može doći do rata i ubijanja. Tako političari drže svoj narod u ropstvu i neznanju.

Političari uvek rade za sebe, svuda u svetu. Nikada njih ne vodi ljubav prema narodu nego ljubav prema moći. Vođenje naroda i preuzimanje na sebe tolikog bremena, podrazumeva uvek jednu specijalnu vrstu neosetljivosti, egoizma i gluposti. Kako sebi normalan, osetljiv čovek da odgovori na pitanje „jesam li ja dorastao i dostojan da ponesem toliku odgovornost.“ Političari sebi nikada ne postavljaju takvo pitanje, njima je svejedno jesu li dorasli, vodi ih prosta želja za moći i uspehom, da se oni izdignu, da budu važni, poštovani, da izazivaju strah i poštovanje.

Sada, kada traje kampanja za izbor predsedničkog kandidata u Americi možemo da vidimo koliko američki narod ima veću vlast nad političarima i kako svaki guverner može da se kandiduje za predsednika unutar svoje stranke. Narod onda u različitim državama bira svakog od pomenutih kandidata i onaj koji osvoji najveći broj država, bude predstavnik svoje stranke na predsedničkim izborima. Kod nas opet imamo primer Borisa Tadića koji je bio predsednik Srbije u dva navrata, osam godina i ne bi nikada dozvolio da se neko drugi iz njegove stranke kandiduje na bilo koju funkciju, već bi uvek i ponovo on bio nosilac liste. U Srbiji ako neko hoće da se kandiduje za predsednika ili nosioca liste mora da izađe iz svoje stranke i osnuje novu. Onda se te male, razjedinjene stranke udružuju u koalicije, jer su im programi isti, ako uopšte imaju neke programe, samo su im vođe različite. Odlika ovih vođa je da se nikada ne menjaju ni po cenu života.

Isluženi političari kao Boris Tadić, Pajtić, Čeda Jovanović vode svoje stranke iako im  više niko ne veruje, a ljudi bi možda glasali za nekog novog, mlađeg i nekompromitovanog  iz tih stranaka. Svoje lične interese i ambicije oni stavljaju ne samo ispred narodnih već i ispred interesa svojih saradnika.

Kada političari iz svojih ličnih interesa počnu da huškaju narod na mržnju i rat onda zaslužuju najstrožu kaznu, jer narod je povodljiv i veruje im. Kada oni počnu kampanju kako jedan narod treba da vlada nad susednim i za to navode besmislene istorijske događaje kao dokaz, kada propovedaju kako jedan narod mrzi drugi, susedni ili kako jedna manjina unutar države treba da ima svoju državu, kada pozivaju na rat i razaranje, kada daju priliku poremećenim pripadnicima jednog naroda da siluju, ubijaju pripadnike drugog naoroda, onda zaslužuju najstrožu kaznu. Svako huškanje jednog čoveka protiv drugog treba osuditi i kazniti. Šešelj tvrdi da sam nikoga nije ubio niti silovao. To je verovatno tačno, ali je svojim huškanjem na mržnju Srba na Muslimane i Hrvate umnogome dioprineo da drugi počine takve zločine, da se stvori jedna atmosfera haosa u kojoj najgori pripadnici sva tri naroda mogu nekažnjeno da se iživljavaju nad slabim i nezaštićenim.

Narod je povodljiv, on je instrument u rukama svojih izabranih predstavnika. U Americi 600 miliona pripadnika raznih rasa i nacija političari drže pod kontrolom tako što im serviraju krilatice tipa Proud to be American (Ponosan što sam Amerikanac), American way of life (Američki način života), tako što kažnjavaju svako huškanje na nasilje, vređanje na nacionalnoj i verskoj osnovi. Tako su i Jugosloveni pod Titom živeli pod krilaticom „Bratstvo i jedinstvo“ i većina je u to verovala, a oni koji nisu i koji su huškali i naglašavali nacionalne interese bili su strogo kažnjavani.

Narod je grupa ljudi koji imaju osećaje ali ne razmišljaju svojom glavom. Kažeš mu da je ponosan što je Amerikanac i on je ponosan, kažeš mu da je važno živeti „Američki način života“ i on veruje da ga živi iako pojma nema šta to u stvari znači. Kad političar kaže da te sused mrzi i da jedva čeka da te ubije, da ti siluje ženu i decu, narod reaguje veoma emotivno i burno i niko ne može da ga krivi ali može da krivi političara koji je to rekao. U to ime svi učesnici i vinovnici rata devedesetih treba da budu najstrože kažnjeni. I ne samo oni. U današnje vreme treba kazniti i nove huškače, one koji postavljaju videe na youtube sa lažima o srpskim zločinima, srpske medije kao što su Novosti, koji 25 godina od završetka rata objavljuju na naslovnoj strani svedočanstvo neke anonimne, izlapele babe kako su joj Hrvati pekli unučiće od 7 i 9 godina! Hrvatsku nacionalnu televiziju koja objavljuje vest da su tri Srbina prebili Hrvata umesto da objavi da su tri gradjanina Hrvatske  prebili građanina  Hrvatske. Čoveka koji na televiziji poziva Hrvate na oprez jer će ih srpski sveštenici klati na trgu u njihovoj rođenoj zemlji, pripadnike ekstremističkih grupa kao što su četnici i ustaše koji otvoreno pozivaju na mržnju protiv susednih naroda. Svakog predstavnika naroda koji koristi svoj položaj da izaziva mržnju i netrpeljivost među narodima ili unutar svog naroda treba kazniti i ne treba ga žaliti, jer ako on, kao izabrani predstavnik i vođa nije u stanju da razlikuje dobro od zla onda je definitivno na pogrešnom mestu. Ne bi trebao da vodi narod i ima njegovo povrenje. Šešelj i danas dolazi do političkih poena otvoreno raspirujući mržnju i razaranje. U svetlu događaja devedesetih i novijih mislim da je njegov krajnji cilj uništenje Srbije i istrebljenje Srba, jer njegova politika Srba protiv celog sveta direktvo vodi tom rešenju. On je takođe i instrument stranih sila za ucenjivanje vlade u Srbiji i ne sumnjam da je tamo u Hagu postigao neki dogovor, čim je pušten na slobodu da ovde i dalje huška i podstiče najgore osećaje u ljudima.

Verovatno je nemoguće narod obrazovati politički toliko da ga je nemoguće zavesti ali je moguće postaviti ideale humanosti i ljubavi i njima težiti kao i kažnjavati svakoga ko poziva na suprotno.

Čudesan slučaj mlade doktorke

U poslednje vreme mnogo se piše o patnjama lekara, o pacijentima-zverima koji napadaju i ubijaju nedužne i divne zdravstvene radnike. Ja moram odmah da kažem da sam ja pacijent, jedan od te većine ljudi-zveri i ne pripadam višoj klasi doktora ili medicinskog osoblja. Ova će priča stoga biti iz mog ugla, iz ugla nestrpljivog pacijenta koji provodi sate u čekaonici jedne bolnice u provinciji  i tamo pažljivo posmatra, gleda, sluša i shvata ljude i odnose. Ja sam se u ovo mesto tek doselila, još nisam pohvatala veze, malo koga poznajem, ali hajde da krenem od početka....

Na samo početku je jedan mali test koji žena obično radi sama i kod koga jedna crtica obično znači razočarenje, a dve sreću. Nama se desilo da posle nekoliko razočarenja konačno doživimo da vidimo te dve crtice na testu. Odmah odem na internet da vidim koje su ginekološke klinike u blizini i naiđem na jednu porodičnu u kojoj rade otac (bivši načelnik ginekologije), dve ćerke i sin. Ispostavi se da ih moj muž poznaje i ja tamo zakažem. Primi me stari doktor, utvrdi da je test bio kako treba, uzme mi mnogo više nego što sam planirala da potrošim i ponudi da mi njegova ćerka vodi trudnoću u bolnici.

Razmišljala sam o tome i odlučila da krenem drugim putem. Nije mi se svidela ta porodična uspešna priča. Ja sam i privatnik. Tačno znam koliko košta mesečno zdravstveno osiguranje, pa mi se učinilo besmislenim da plaćam dodatno kad već iz mog džepa medicinsko osoblje prima platu. Odlučim se zato da nastavim vođenje trudnoće u bolnici.

Malo sam lutala dok nisam našla odeljak za brigu o ženama. U tom lutanju susretnem mladu, veoma mršavu ženu. Razroke plave, isprane oči, suknjica kratka toliko da se lepo vide i prednjica i zadnjica. Pomislim da je neka medicinska sestra nesmireog duha. Upitam je gde je odeljenje koje tražim i ona me vrlo ljubazno uputi. Dođem tamo, mnoga vrata, svuda čeka po desetak žena, a ispred jednih vrata nigde nikoga. Ja se zaputim ka tim vratima da pitam kakva je procedura kad ispred mene opet ta mlada žena sa kratkom suknjicom , kaže „Ovde nema nikoga“.

Dobro, raspitam se kod ovih što čekaju i konačno zakažem kod jednog doktora koji je hteo i mogao da me primi. Dolazila sam nekoliko puta na  preglede, ultra-zvuk i uvek čekam po sat-dva. Čekaonica je puna, nemam šta da zamerim doktorima koji rade kao mravi. Vidim, ipak da je ispred onih vrata uvek prazno i da se ta mlada žena u, svaki put kraćoj suknjici samo šeta hodnicima, kupuje doručak kolegama, ulazi iz sobe u sobu. Zainteresuje to mene i malo procunjam pa saznam da je ta osoba u stvari doktorka koja bi trebala da radi u toj, uvek praznoj ordinaciji. Saznam joj i ime, ona je ćerka onog doktora kod koga sam otišla privatno prvi put i koji mi je nudio da mi ona vodi trudnoću. Gospođa prima samo pacijente koji vode trudnoću u ordinaciji njenog oca privatno, a u bolnici im samo otvori karton. Otac je bivši načelnik odeljenja, veze i vezice, a ostali doktori ćute jer ih s vremena na vreme zovu u tu privatnu ordinaciju da zarade koju paru.

Ovakvih čudesnih slučajeva u Srbiji ima mnogo, i previše, samo što možda nisu uvek ovoliko očigledni. Pročitala sam posle članak o njoj. Reklamira se na sajtu bolnice kao „mladi stručnjak“. Kaže ona je iz porodice lekara, brat i sestra takođe ginekolozi, majka je troje dece, muž doktor, otac veliki stručnjak a ona je od malih nogu znala da hoće da bude ginekolog. Porodični zanat, što da ne. Stvarnost je opet malo drugačija. Gospođa je oko četrdeset godina stara, rodila jedno dete, a inače razvela doktora kolegu koji ima dvoje dece iz prvog braka, završila školu verovatno uz pomoć raznih porodičnih veza i ne samo da nije stručnjak već nema ni karaktera, što je opet jedino pravo merilo čoveka.

Mnogo je ovakvih doktora koji misle da su mnogo bolji od većine stanovništva i kojima je ispod časti da rade za novac koji primaju od države ali im nije teško da zauzimaju mesta u državnim bolnicama i sigurno redovo odlaze u banku i podižu platu. Kod nas je problem što je dozvoljen rad na dva mesta. Zašto bih ja plaćala na dva mesta za istu uslugu. Ako plaćam državno osiguranje neću da se lečim privatno. Treba izbaciti iz državnih bolnica sve koji imaju privatne klinike i uvesti mogućnost izbora osiguranja. Ako želim da se lečim privatno onda da moje osiguranje ide klinici po izboru a ne državi. Tako bi se sprečilo čerupanje naroda od strane privatnika, namerno stvaranje redova u bolnicama da bi očajnici morali da odu u privatne klinike gde plate mnogo a dobiju manje nege, stručnosti i usluge nego u državnim bolnicama. Sve što se kod privatnih lekara dobije su lažni osmesi i izmišljene dijagnoze, da bi se opet došlo i donelo doktoru još para. Ima naravno i časnih izuzetaka. Mnogi privatnici imaju veoma ograničen broj usluga, svodi se mahom na preglede i ultra-zvuk. Narod ne shvata koliko je to malo i ako ima bilo kakav ozbiljan problem mora u bolnicu, za koju svakako plaća osiguranje išao tamo ili ne išao.

Reforma zdravstva je jedno od prvih predizbornih obećanja, ali uvek neostvarivo. Zato, pored mnoštva poštenih doktora, trpimo i brojne parazite koji nam veoma smišljeno sišu krv i žive lepo od nesreće obolelih. Pacijentima nude smešno malo, nemaju nikakvu odgovornost, a uzimaju nesrazmerno mnogo, balansirajući vešto ta dva svoja zaposlenja društveno i privatno. Novinari veoma malo ili ni malo pišu o ovom problemu, a narod je svestan ali ćuti i trpi jer ne zna  da su svi ti ljudi  i političari i novinari i doktori postavljeni kao javni radnici da služe narodu, a ne obrnuto. Samo će veća svest običnog čoveka o sopstvenoj važnosti naterati društvene parazite da rade posao za koji su plaćeni ili da se povuku sa javnih poslova.

Ko su botovi?

Deset godina svog života provela sam na mestu daleko od Srbije u nekom Čardaku ni na nebu ni na zemlji gde važe neka jednostavna pravila. Kada sam se vratila i ovde skrasila saznam da postoje botovi. To je neka nova kategorija ljudi, kao i zvezde rijalitija, starlete, estradne rediteljke i plesačice, zvezde društveih mreža i slično. Saznam da se novinarstvo srozalo na najniže grane, da profesionalni novinari nemaju šta da traže u srpskom novinarstvu i da teško tu nalaze zaposlenje. Saznam da postoje estradne spisateljice, marketing umetnice koje svoje drljotine preko društvenih mreža promovišu kao umetnost.

Današnji novinari i marketing umetnici dobro znaju da se koriste lažnim profilima i da pišu sebi hvalospevne komentare sa stotinak različitih profila. Nešto mi govori da su nam i  katagoriju botova uvalili novinari koji su se odlično izvežbali u pisanju komentara ispod svojih članaka. Dešavalo mi se da dobijem odgovor na komentar koji nije objavljen. Jedni koji je mogao da ga vidi i odgovori mi jeste sam novinar ili neko u agenciji ko se bavi pisanjem komentara. Nije se setio da objavi komentar ali ga je nešto u njemu žacnulo da me u odgovoru propisno izvređa.

Mislim da se to dešava većini koji se drznu da imaju drugačije mišljenje od onih koji pišu, objavljuju i postavljaju svoje budalaštine na društvene mreže. Ako se svi koriste lažnim imenima i profilima postavlja se pitanje ko su botovi? Novinari nas obaveštavaju da su to stranački plaćenici koji za mele pare ili za „sendvič“ pišu stotine komentara podrške svojoj stranci. Ako je to i istina onda to nije ništa različito od onoga što rade i svi drugi na društvenim mrežama: čovek iznosi svoje mišljenje pa ga onda umnožava da ispadne kako većina misli isto što i  on. Poenta je da to jeste njegovo mišljenje jer ne bi pripadao određenoj stranci da ne deli njena uverenja. Ako neki klinac može da postavi na youtube video u kome propagira kako su Hrvati dobri a Srbi zli i onda u sledećih pet minuta od postavljanja videa, pojavi se deset komentara na engleskom od različitih Amerikanaca koji pišu „ sve Srbe treba pobiti“, „jebene srpske kučke“ i slično. Iz ovoga se mogu izvući dva zaključka: prvi, manje verovatan je da desetak Amerikanaca samo čeka nekog Hrvata da postavi video i da ga odmah komentariše na način zadojen mržnjom ili drugi da sam taj dečko štancuje komentare na engleskom sa lažnih profila u cilju kreiranja mišljenja da Amerikanci mrze Srbe kao što nas mrze Hrvati. Koliko puta neko od nas gleda neki video koji je postavio neko iz Južne Koreje ili Vijetnama? Blizu je pameti da ni Amrikanci ne prate šta se dešava na Balkanu, za koji mnogi nisu ni čuli. Da li je ovaj dečko bot? Mislim da nije. On iznosi svoje mišljenje i bori se da ono postane opšte. Tako rade i stranački pomoćnici, borci na društvenim mrežama, popularni i oni koji bi to želeli da postanu, a najviše sami novinari.

Botovi su dakle svi koji umnožavaju svoje mišljenje sa različitih profila i mislim da rade to sasvim besplatno. Ružna strana ove ideje o botovima je da danas ljudi svakoga ko misli drugačije  nazivaju botom, optužuju da radi za sendvič i slično. U našim se krajevima nikada nije cenila različitost, ljudi su ogorčeni, zlobni, ne znaju kud bi se okrenuli, kako popravili svoje materjalno i društveno stanje. U tom očaju javljaju se zloba i netolerancija koja u ideji o botovima dobija svoj puni izraz. Sve što je ružno u našem mentalitetu danas podržavaju mediji i to veoma otvoreno ne krijući se, čak nam daju i oružje da vređamo jedni druge kroz različite ideje i teorije zavere. U verovanju u botove i vređanju ljudi koji nisu isto što i mi ili misle različito ja vidim jednu povodljivost i praznoglavost, jedan izraz opšte zlobe koju bi svako u sebi trebao osuđivati a ne opravdavati. Moramo shvatiti da različiti ljudi imaju različita shvatanja i naučiti da to poštujemo, tako će i nama i svima oko nas biti lakše.

Gospodari i robovi savremenog sveta

U vreme starih velikih civilizacija bilo je očigledno ko je porobljen a ko gospodar. Uzmimo na primer civilizaciju Asteka koja se smatrala veoma naprednom za svoje vreme. Ova civilizacija cvetala je na području današnjeg Meksika i o njoj postoje brojni spomeni. Nju je srušio španski osvajač Fernand Kortes sa samo stotinak vojnika i za veoma kratko vreme. Istoričari i antropolozi širom sveta žale za ovom cvetućom civilizacijom koja je bila izuzetno zanimljiva za istraživanje i smatraju da bi se ona, da nije bilo Kortesa, razvila u sasvim specifičnom pravcu od ostatka sveta. E sad, kako je Kortes uspeo da sruši napredne i mnogoljudne Asteke sa samo stotinu vojnika? Na teritoriji Meksika živela su mnoga plemena na veoma niskom stepenu razvoja, bavili su se lovom i sakupljanjem i živeli u primitivnim naseobinama. Za to vreme Asteci su živeli u palatama, imali razvijen sistem navodnjavanja, poljorivredu, brzu poštu, tkanje, astrološki sistem, nadmoćnu vojsku i oružje. Zašto onda oni nisu porobili sva plemena i sasvim osvojili Meksiko? Odgovor je u religiji Asteka. Naime oni su imali niz veoma krvoločnih bogova kojima su žrtvovali ljude, ljudska srca, krv, bogu kiše Tlaloku žrtvovali su malu decu. Naravno da oni nisu žrtvovali svoje ljude i svoju decu. Održavali su mnogobrojna primitivna plemena u relativnoj slobodi da bi ih lovili i žrtvovali svojim krvoločnim bogovima. Zamislite onda kakva su osećanja okolna plemena imala prema Astecima. Da je sam đavo došao u Meksiko umesto Kortesa, da uništi Asteke plemena bi mu se pridružila. Tako je uništena ta, toliko žaljena civilizacija. Kao i većina civilizacija robovlasnika bila je trula iznutra i samo je mali kamen bio dovoljan da se pokrene lavina koja je progutala gradove i gospodare.  

Da li su u savremenom svetu nestali gospodari i robovi? Mislim da ne, gospodari su se samo izvežbali u eksploataciji i prikrili. Ne idu okolo i ne love svoje podređene da bi ih žrtvovali, danas upotrebljavaju mnogo tananije metode. Mi vidimo da nam nešto smeta, da nismo srećni, da u zemlji svojih dedova ne možemo da nađemo posao, da nemamo osnovna sredstva za život, da veći deo svoga vremena provodimo ili depresivni ili u stalnoj borbi za zaradom, za hlebom, u borbi da platimo račune koji stižu bez obzira imamo li mi posao ili nemamo. Nema milosti. Vidimo da nam nešto nedostaje i upravljamo svoj pogled prema razvijenim zemljama gde ljudi, sasvim nalik nama, provode život bez napora, gde su plate deset puta veće nego naše, a cene deset puta manje, gde i oni koji uopšte ne rade žive kao gospodari od same socijalne pomoći, gde penzioneri putuju po svetu na  luksuznim jahtama dok naši penzoneri kopaju po kantama i pitamo se zašto je to tako. Čini nam se to nepravednim. Imamo sklonost da ih osuđujemo, da ih ne volimo ili čak mrzimo. Tu su međutim super učeni ljudi da nam objasne da smo mi sami krivi za takvu situaciju. Govore nam da mi pogrešno mislimo da smo nalik njima ali nismo, mi smo glupi, neuki, necivilizovani, lenji, nekulturni, mi nemamo samom svojom genetikom osnova da budemo srećni. To što su njima plate velike to je zato što oni rade a mi ne radimo. Postavimo onda pitanje šta oni to toliko rade kad tako lepo žive? Dok prosečan Srbin koji ima porodicu radi na poslu 7-8 sati pa onda dođe kući, ide u nadnicu, petlja nešto preko Interneta, trguje, radi na zemlji ako mu je još ostala i bavi se svim i svačim da bi samo preživeo, Nemac ide na posao 7-8 sati dođe kući i legne da spava. Uveče gleda televiziju, eventualno popije koje pivo i legne da spava. Svako ko je bio u razvijenoj Americi mogao je da vidi da oni nemaju nikakvu ličnu kulturu, kulturu stanovanja, da su agrsivni, egoistični i skloni svim mogućim porocima i ludilima koja se javljaju od nerada.

Ako je naš narod nesrećan i nervozan, ako psuje nema li na to pravo čovek koji radi dva posla i jedva sastavlja kraj sa krajem pa ga još dokoni potplaćeni od Gospodara, samozvani intelektualci nazivaju lenjim i nekulturnim? Nema li prava da se ljuti čovek koji provodi svoj život pun briga, boreći se da priušti sebi i svojoj porodici osnovno? Vidimo da živimo u zemlji bogatoj rudom, plodnom zemljom, vodom i svakakvim drugim dobrima i da u njoj ne možemo da nađemo zaposlenje. Imamo li onda prava da se ljutimo? Mislim da imamo. Gospodari danas žive fantastično i to ne zato što su lepi, pametni i vedni već zato što su nas porobili i žive na našoj muci, sišu nam krv, baš kao što su stari Asteci sisali krv okolnim plemenima, samo što su oni to radili pošteno i očigledno dok su današnji Gospodari prikriveni, predstavljaju se kao naši dobrotvori, ubeđuju nas preko naših izdajnika, a svojih plaćenika, da smo sami krivi za svoju sudbinu. Da mi genetski nismo predodređeni da vladamo. Po mnogim germanskim teoretičarima Slav ili Slaven dolazi od germanske reči za slugu i da su nam ime dali jer su slovenska plemena služila germanska od davnina. Dva su svetska rata vođena u prošlom veku i to ne zato što je narod poludeo i ratovao jer je bio lud, već da bi se raspodelila dobra, da bi se utvrdilo ko je rob a ko gospodar. U toj smo raspodeli mi ispali oba puta, kao što su ispali i svi Sloveni.

Današnji Gospodari neće da mi vidimo svoj podređen položaj. Primenjuju psihološke metode da nas ubede da nema povlašćenog položaja i da je svaki narod kovač svoje sreće ali mi znamo da nije tako. Ništa nama kao narodu ne nedostaje, osim malo više rodoljublja, ali je to jedno osećanje koje u bedi samo retki mogu sebi priuštiti.