Ko su botovi?

Deset godina svog života provela sam na mestu daleko od Srbije u nekom Čardaku ni na nebu ni na zemlji gde važe neka jednostavna pravila. Kada sam se vratila i ovde skrasila saznam da postoje botovi. To je neka nova kategorija ljudi, kao i zvezde rijalitija, starlete, estradne rediteljke i plesačice, zvezde društveih mreža i slično. Saznam da se novinarstvo srozalo na najniže grane, da profesionalni novinari nemaju šta da traže u srpskom novinarstvu i da teško tu nalaze zaposlenje. Saznam da postoje estradne spisateljice, marketing umetnice koje svoje drljotine preko društvenih mreža promovišu kao umetnost.

Današnji novinari i marketing umetnici dobro znaju da se koriste lažnim profilima i da pišu sebi hvalospevne komentare sa stotinak različitih profila. Nešto mi govori da su nam i  katagoriju botova uvalili novinari koji su se odlično izvežbali u pisanju komentara ispod svojih članaka. Dešavalo mi se da dobijem odgovor na komentar koji nije objavljen. Jedni koji je mogao da ga vidi i odgovori mi jeste sam novinar ili neko u agenciji ko se bavi pisanjem komentara. Nije se setio da objavi komentar ali ga je nešto u njemu žacnulo da me u odgovoru propisno izvređa.

Mislim da se to dešava većini koji se drznu da imaju drugačije mišljenje od onih koji pišu, objavljuju i postavljaju svoje budalaštine na društvene mreže. Ako se svi koriste lažnim imenima i profilima postavlja se pitanje ko su botovi? Novinari nas obaveštavaju da su to stranački plaćenici koji za mele pare ili za „sendvič“ pišu stotine komentara podrške svojoj stranci. Ako je to i istina onda to nije ništa različito od onoga što rade i svi drugi na društvenim mrežama: čovek iznosi svoje mišljenje pa ga onda umnožava da ispadne kako većina misli isto što i  on. Poenta je da to jeste njegovo mišljenje jer ne bi pripadao određenoj stranci da ne deli njena uverenja. Ako neki klinac može da postavi na youtube video u kome propagira kako su Hrvati dobri a Srbi zli i onda u sledećih pet minuta od postavljanja videa, pojavi se deset komentara na engleskom od različitih Amerikanaca koji pišu „ sve Srbe treba pobiti“, „jebene srpske kučke“ i slično. Iz ovoga se mogu izvući dva zaključka: prvi, manje verovatan je da desetak Amerikanaca samo čeka nekog Hrvata da postavi video i da ga odmah komentariše na način zadojen mržnjom ili drugi da sam taj dečko štancuje komentare na engleskom sa lažnih profila u cilju kreiranja mišljenja da Amerikanci mrze Srbe kao što nas mrze Hrvati. Koliko puta neko od nas gleda neki video koji je postavio neko iz Južne Koreje ili Vijetnama? Blizu je pameti da ni Amrikanci ne prate šta se dešava na Balkanu, za koji mnogi nisu ni čuli. Da li je ovaj dečko bot? Mislim da nije. On iznosi svoje mišljenje i bori se da ono postane opšte. Tako rade i stranački pomoćnici, borci na društvenim mrežama, popularni i oni koji bi to želeli da postanu, a najviše sami novinari.

Botovi su dakle svi koji umnožavaju svoje mišljenje sa različitih profila i mislim da rade to sasvim besplatno. Ružna strana ove ideje o botovima je da danas ljudi svakoga ko misli drugačije  nazivaju botom, optužuju da radi za sendvič i slično. U našim se krajevima nikada nije cenila različitost, ljudi su ogorčeni, zlobni, ne znaju kud bi se okrenuli, kako popravili svoje materjalno i društveno stanje. U tom očaju javljaju se zloba i netolerancija koja u ideji o botovima dobija svoj puni izraz. Sve što je ružno u našem mentalitetu danas podržavaju mediji i to veoma otvoreno ne krijući se, čak nam daju i oružje da vređamo jedni druge kroz različite ideje i teorije zavere. U verovanju u botove i vređanju ljudi koji nisu isto što i mi ili misle različito ja vidim jednu povodljivost i praznoglavost, jedan izraz opšte zlobe koju bi svako u sebi trebao osuđivati a ne opravdavati. Moramo shvatiti da različiti ljudi imaju različita shvatanja i naučiti da to poštujemo, tako će i nama i svima oko nas biti lakše.