Parada poltrona

Iako nerado, moram da priznam da živim u zemlji u kojoj je sve naopako, kao u nekom iskrivljenom svetu, oni koji bi trebali biti dole su na samom vrhu, a ljudi koji bi trebali voditi zemlju ili nema ili nadniče po svetskim zabitima ili prose na ulicama i sanjaju o nadničenju po svetskim zabitima. Od kako je parlamentarnog sistema u Srbiji imamo različite partije koje se smenjuju otprilike svakih deset godina, jer toliko treba narodu da shvati da ga lažu i da neće biti bolje, iako im sa svih medija tvrde da samo što nije Srbija postala Švajcarska, evo samo što nije, samo još malo da uvuku stomake i istrpe glad, još koju godinu, pa će živeti poput careva.

Jedina i prva briga tih partija kad dođu na vlast je da korumpiraju medije, da na sve medijske stanice dovedu svoje ljude koji će onda uzdizati vladajuću garnituru i blatiti oponente. Ono što me posebno iritira je to što se nikada ne ističe da je predhodna vlast učinila i nešto dobro, ne, kad dođu na vlast novi moćnici nas uveravaju da je sve što su oni pre njih uradili čista katastrofa, čude se i pitaju kako smo mi uopšte živeli dok njih nismo (ponovo) izabrali, jer da se ne lažemo, niko od njih nije nov, sve ih gledamo već trideset godina kako se smenjuju na vlasti, u opoziciji, u različitim koalicijama, odborima. Oni nisu novi, ni mi nismo novi, ali se tako ponašamo. Biramo te iste ljude na svakih deset godina ponovo i oni nam se tada predstavljaju kao jedinstveni, novi, prvi put viđeni, puni entuzijazma i ideja, reformatori, spasitelji, i mi im u svom očajanju poverujemo. U tome nam pomažu naši dobri mediji, oblikuju nam um, zatamnjuju sliku.

Vidim ovih dana jasno kako to funkcioniše, izađe žena, voditeljka pa kao zmija počne da sikće na opozicione kandidate, te ubice, idiote, zlobnike koji hoće da otmu vlast legitimno izabranim spasiteljima i dovedu nas do propasti. Do koje propasti? Ima li dna koje mi za trideset godina parlamentarnog života još nismo dotakli? Vidimo kako se trideset godina otvaraju fantomske fabrike, kako se pljačkaju poljoprivrednici, privrednici  i kako najgori i najnesposobniji među nama, preko veza, dolaze na vodeća mesta. Budući da su nesposobni oni uništavaju živote i prilike drugih ljudi, uzimaju naivnost i entuzijazam generacijama. Među tim mladim ljudima ima sposobnih i vrednih koji nikada ne dobiju priliku da pokažu svoje sposobnosti budući da je posao privilegija malog broja ljudi koji imaju veze. Ti mladi, sposobni ljudi ili napuštaju zemlju ili postaju ogorčeni, depresivni dok tavore u svojoj zemlji. Rezultat toga je da gledamo novinare-poltrone, zaposlene preko veze, koji misle da je sloboda medija, sloboda novinara da kaže šta želi i da oblati koga želi. Oni ne samo da nemaju kvalifikacija i entuzijazma za obavljanje tog posla, nego nemaju ni savesti. Odem kod lekara a tamo me ćerka bivšeg načelnika ginekologije sa privatnom klinikom, ovlaš pregleda, izbegava da me primi, nestručno mi postavlja dijagnozu. Odem u samoposlugu ljudi se vuku kao mrcine od kase do kase, nijedna ne radi. Majka sa detetom u kolicima i sa dva artikla čeka u kilometarskom redu na jedinoj kasi koja je otvorena, iza ljudi koji se snabdevaju za čitav mesec. Dvadesetogodišnja šefica samoposluge sa izblajhanom kosom i noktima od pola metra, zaposlena preko veze, drska, bahata, neškolovana, misli da je tu da lepo izgleda i prima platu na kraju meseca. Za kasom sedi žena pred penzijom koja je radila preko trideset godina u raznim samoposlugama i nikada nije uspela da dobije unapređenje, iako verovatno nema šta ne zna o poslovanju i upravljanju ljudstvom. Nju su uvek preticale ćerke iz porodica sa vezama ili mlade devojke koje „znaju kako treba“ dobiti posao. Odem da produžim registraciju, žena koja izdaje tablice kuca sa dva kažiprsta na kompjuteru, mičući ustima sve vreme dok upisuje osnovne podatke stranke. Red je kilometarski, ljudi dolaze na šalter dva sata pre otvaranja i čekaju da bi došli pre zatvaranja na red.

Sve to, i mnogo više tekovine su sadašnje vlasti i opozicije. Sa druge strane na televiziji ne može bolje biti, kao u najgorim vremenima mraka devedesetih. Sve je diivno, krasno, otvaraju se fabrike, ljudi se zapošljavaju, teku med i mleko. Vidimo kako novinari bez škole i skrupula blate svakoga ko se usudi da kaže da možda sadašnja vlast i nije uradila toliko mnogo, da se možda godinama ovde ništa ne menja. Vidimo poltrone kako patroliraju pred našim očima kad uključimo televizor, razne analitičare, stručnjake, dušebrižnike, genijalce raznih vrsta koji nas ubeđuju da naš zdrav razum vredi manje od njihove reči. Ubeđuju me u neki privredni rast od ovoliko i onoliko posto kad ja svojim očima vidim kad god odem na pijac da je u dve godine cena jaja skočila sa 9 na 16 dinara, a da su smanjene penzije i plate. O cenama drugih artikala da i ne govorim. Koji onda analitičar ili novinar može da me ubedi da mi je privreda na dobrom putu? Ja nisam ekonomski stručnjak ali nisam ni debil da ne mogu da izvedem zaključak iz činjenica koje su pred mojim očima opipljive.

Vidim na Pinku Ivicu Dačića, čoveka koji je već trideset godina u vlasti, sa 13 posto glasova od 50 posto glasačkog tela koje izlazi na izbore. Polako pijucka kafu, dobro raspoložen, dok njemu novinar-poltron priča kako je Saša Janković, učestvovao u vlasti 90-tih godina. Valjda je bio u nekom seoskom odboru, šta li. Ivica Dačić se blagonaklono smeška, klima glavom „da, da“, i pijucka kafu. Pitam se, patimo li možda mi svi kolektivno od amnezije? Možda sam ja nešto pomešala kad se dobro sećam da je taj isti Dačić bio u velikoj ligi sa Miloševićem i Mirom Marković tih istih devedesetih godina. Međutim veliku većinu Srba to ne iritira, oni veruju u Spasitelja, koji je trenutno na vlasti, veruju više novinarima, nego svom vlastitom razumu i zaključivanju.

Kada prođe deset ili dvanaest godina vlasti sadašnjih spasitelja i ekonomskih magova koji nam uništavaju privredu, moral i dušu, izabraćemo ponovo one koji su nam pre dvadeset godina uništavali privredu, moral i dušu. I oni će nas ubeđivati da su reformatori i spasitelji, novi, nikad viđeni i neponovljivi. Na televiziji, ona ista voditeljka koja je na njih siktala kad su njihovi predhodnici bili na vlast, siktaće sada poput zvečarke na njihove oponente, jer su oni na vlasti. Tako u krug sve dok ne nestane nas ili dok ne nestane naše sklonosti da verujemo više medijima, političrima i njihovim poltronima, nego svojim čulima. Ne smem da prorokujem šta će se pre desiti, verovatno ovo prvo.

Kako izgubiti ono malo para stečenih nadničenjem ili kako postati privrednik u Srbiji

Danas se na Internetu čitaju brojni članci o privrednom biznisu, članci tipa 150 ideja za pokretanje privatnog posla, pa se navode unosna zanimanja tipa life couch, personal trainer, event planer, frizer za pse, šetač pasa, baštovan, traženje blaga na buvljoj pijaci (ovo valjda ideja sa Discovery kanala), uslužno pakovanje poklona, blogovanje i slično. Ove se pametne ideje zatim i štampaju I mučenom narodu prodaju kao priručnici za bogaćenje. Svima onima koji se bave pisanjem ovakvih preporuka želim da spadnu na to da se bave privatnim biznisom u Srbiji. Mnogi će možda i morati jer od pisanja budalaština leba nema. Mislim da ovo mahom pišu deca, srednjoškolci I studenti sa nešto natucanog engleskog sa koga zatim i prevode ove fantastične ideje previđajući, međutim, da Srbija nije Amerika. Ovde živi 7 500 miliona ljudi od kojih je bar 2 miliona bez posla, zdravstvenog i penzionog osiguranja. Nisam ovde uračunala one koji rade kod privatnika za sto evra, koji rade sezonski ili nadniče, a za koje se jedva može smatrati da imaju posao, jer po mom uverenju, nemaš posao ako od njega ne možeš da živiš i izdržavaš decu. Amerika ima 300 miliona stanovnika od čega je bar 30 miliona basnoslovno bogatih, a ostalih 270 bogatijih od 85 procenata građana Srbije. Ovom proizvoljnom statistikom hoću da pokažem da čovek koji nema posao ili radi za platu sa kojom jedva pokriva račune za struju, vodu i grejanje, vrlo verovatno neće tražiti life coucha, ličnog trenera, sam će šetati i šišati svoje kuče, pakovati poklone, ako može da ih priušti I slično.

Kao i sve kod nas, ovi članci i knjižice nisu namenjeni čitaocima da bi oni iz njih naučili nešto korisno, nego su namenjeni da onaj ko ih piše uzme koju paru ili da privuče ljude da čitaju njegov blog.

Ja sam dva puta počinjala privatni biznis i govorim iz iskustva kako zaista izgleda privatan biznis u Srbiji i zašto se i u  najelitnijim lokalima u svakom gradu stalno smenjuju delatnosti i privatnici, jedni propadaju, drugi puni nade otvaraju pa zatvaraju za nekoliko meseci. Traje to sve dok se u tim lokalima ne otvori neka franšiza, apoteka ili kockarnica. Nije slučajno što je u svakom gradu mnogo praznih lokala iako se trubi preko medija o unosnosti privatnog biznisa i stimulacijama koje daje država.

Istina je da država daje 160 000 nepovratnih sredstava za pokretanje privatnog posla. Za bilo kakav ozbiljan posao potrebno je znatno više. Pokretanje privatnog posla nije skupo, 2000-3000 din za takse i za nekoliko dana iz APR-a stiže rešenje o pokrenutoj firmi. Meni je pre nego rešenje o pokrenutoj firmi stiglo rešenje za plaćanje poreza i samodoprinosa. To se plaća do svakog petnaestog u mesecu i kašnjenje se strogo kažnjava. Da bi čovek razradio bilo kakav posao i na najelitnijem mestu, potrebno je najmanje godinu dana, za to vreme on iz svog džepa plaća lokal, radnike, struju, vodu, grejanje i ostale komunalije za lokal u kome radi i za kuću u kojoj živi, plaća zatim MTS-u nadoknadu za  fiskalnu kasu, zdravstveno i penziono za sebe i radnika kao i porez. Uz to plaća i knjigovođu, osim ako nije otvorio knjigovodstvenu agenciju. U zavisnosti od toga da li radi sam ili ima radnika da li je lokal njegov ili ga iznajmljuje mesečni troškovi privatnog posla su od 200 evra pa naviše, nezavisno od toga da li zarađuje bilo šta ili ne zarađuje apsolutno ništa. Računi nemilosrdno stižu, a u prvim mesecima lako se može desiti da preduzenik nema baš nikakvu zaradu ili često i nikakvog posla. Novac s mukom zarađen topi se brzo pred očima i čovek polako shvata da cilj države nije da mu pomogne da se zaposli već da mu uzme i poslednju  paru koju je dirinčeći zaradio ili uštedeo. Država Srbija ima za cilj da napravi što više prosjaka i beskućnika putem privatnog biznisa. A lako je u zemlji u kojoj je posao privilegija veoma malog broja ljudi, i gde ljude očajanje goni da se upuštaju u poslove za koje nisu stvoreni i koje nikada ne bi radili da mogu da biraju. Zato se i govori toliko o stranim investitorima kao jedinoj nadi. Kada osiromaši narod i dođe u beznađe onda se zapošljva za bilo kakvu platu u fabrikama koje su budzašto kupili strani investitori. Strani investitor podmiri deset Srba istim onim novcem kojim bi platio jednog radnika u svojoj zemlji. To je, eto, žalosna i nepreterana slika privatnog biznisa u Srbiji.

Kada bi država zaista htela da pomogne privatnika ukinula bi plaćanja državi godinu dana od otvaranja posla, kao što se radi u bogatim zemljama iz kojih dolaze strani investitori. Tada bi privatnik umesto davanja državi novca iz svog džepa ulagao u svoj biznis, u njegovo poboljšavanje, promovisanje i proširenje. Tako bi zaista sposobni i posvećeni proširili posao i postali i sami investitori  pa nam ne bi trebali stranci. To međutim nije cilj države, njen cilj je da što više naroda osiromaši, da mu uzme sve što ima kako bi ga lakše prodao strancima, jer narod je najveće blago jedne države, bez naroda ništa nema smisla i država ne može da postoji.

Ne mislim ja nikoga da plašim i obeshrabrim. Ima ljudi sa stabilnim privatnim poslom u svakom mestu ali to nisu ljudi koji se bave šetanjem pasa i nisu počeli posao bez kapitala, sa 160 000 dinara koje daje država. Da bi se počeo posao treba imati pre svega viziju i znanje, onda treba imati sreće i pameti pa početi na vreme nešto novo, ili biti odličan stručnjak u svome poslu, dobar majstor frizer, stolar, roletnar, keramičar, građevinar i slično, treba zatim dosta uložiti, mnogo raditi, kod proizvodnje treba naći tržište, za šta je potrebno makar površno poznavanje marketinga. Ima lepih primera ljudi koji žive od privatnog biznisa, ne glamurozno, već pristojno. U zemlji kao što je naša glamurozno žive samo kriminalci, lopovi i kurve. Pristojni ljudi žive bedno ili solidno. Oni pošteni koji su zaradili dosta novca nemaju kad da u njemu uživaju, jer rade po cele dane. Bez rada nema uspeha u poštenom poslu, rad se uvek mora ukalkulisati u bilo kakav uspeh.