Ko su botovi?

Deset godina svog života provela sam na mestu daleko od Srbije u nekom Čardaku ni na nebu ni na zemlji gde važe neka jednostavna pravila. Kada sam se vratila i ovde skrasila saznam da postoje botovi. To je neka nova kategorija ljudi, kao i zvezde rijalitija, starlete, estradne rediteljke i plesačice, zvezde društveih mreža i slično. Saznam da se novinarstvo srozalo na najniže grane, da profesionalni novinari nemaju šta da traže u srpskom novinarstvu i da teško tu nalaze zaposlenje. Saznam da postoje estradne spisateljice, marketing umetnice koje svoje drljotine preko društvenih mreža promovišu kao umetnost.

Današnji novinari i marketing umetnici dobro znaju da se koriste lažnim profilima i da pišu sebi hvalospevne komentare sa stotinak različitih profila. Nešto mi govori da su nam i  katagoriju botova uvalili novinari koji su se odlično izvežbali u pisanju komentara ispod svojih članaka. Dešavalo mi se da dobijem odgovor na komentar koji nije objavljen. Jedni koji je mogao da ga vidi i odgovori mi jeste sam novinar ili neko u agenciji ko se bavi pisanjem komentara. Nije se setio da objavi komentar ali ga je nešto u njemu žacnulo da me u odgovoru propisno izvređa.

Mislim da se to dešava većini koji se drznu da imaju drugačije mišljenje od onih koji pišu, objavljuju i postavljaju svoje budalaštine na društvene mreže. Ako se svi koriste lažnim imenima i profilima postavlja se pitanje ko su botovi? Novinari nas obaveštavaju da su to stranački plaćenici koji za mele pare ili za „sendvič“ pišu stotine komentara podrške svojoj stranci. Ako je to i istina onda to nije ništa različito od onoga što rade i svi drugi na društvenim mrežama: čovek iznosi svoje mišljenje pa ga onda umnožava da ispadne kako većina misli isto što i  on. Poenta je da to jeste njegovo mišljenje jer ne bi pripadao određenoj stranci da ne deli njena uverenja. Ako neki klinac može da postavi na youtube video u kome propagira kako su Hrvati dobri a Srbi zli i onda u sledećih pet minuta od postavljanja videa, pojavi se deset komentara na engleskom od različitih Amerikanaca koji pišu „ sve Srbe treba pobiti“, „jebene srpske kučke“ i slično. Iz ovoga se mogu izvući dva zaključka: prvi, manje verovatan je da desetak Amerikanaca samo čeka nekog Hrvata da postavi video i da ga odmah komentariše na način zadojen mržnjom ili drugi da sam taj dečko štancuje komentare na engleskom sa lažnih profila u cilju kreiranja mišljenja da Amerikanci mrze Srbe kao što nas mrze Hrvati. Koliko puta neko od nas gleda neki video koji je postavio neko iz Južne Koreje ili Vijetnama? Blizu je pameti da ni Amrikanci ne prate šta se dešava na Balkanu, za koji mnogi nisu ni čuli. Da li je ovaj dečko bot? Mislim da nije. On iznosi svoje mišljenje i bori se da ono postane opšte. Tako rade i stranački pomoćnici, borci na društvenim mrežama, popularni i oni koji bi to želeli da postanu, a najviše sami novinari.

Botovi su dakle svi koji umnožavaju svoje mišljenje sa različitih profila i mislim da rade to sasvim besplatno. Ružna strana ove ideje o botovima je da danas ljudi svakoga ko misli drugačije  nazivaju botom, optužuju da radi za sendvič i slično. U našim se krajevima nikada nije cenila različitost, ljudi su ogorčeni, zlobni, ne znaju kud bi se okrenuli, kako popravili svoje materjalno i društveno stanje. U tom očaju javljaju se zloba i netolerancija koja u ideji o botovima dobija svoj puni izraz. Sve što je ružno u našem mentalitetu danas podržavaju mediji i to veoma otvoreno ne krijući se, čak nam daju i oružje da vređamo jedni druge kroz različite ideje i teorije zavere. U verovanju u botove i vređanju ljudi koji nisu isto što i mi ili misle različito ja vidim jednu povodljivost i praznoglavost, jedan izraz opšte zlobe koju bi svako u sebi trebao osuđivati a ne opravdavati. Moramo shvatiti da različiti ljudi imaju različita shvatanja i naučiti da to poštujemo, tako će i nama i svima oko nas biti lakše.

Gospodari i robovi savremenog sveta

U vreme starih velikih civilizacija bilo je očigledno ko je porobljen a ko gospodar. Uzmimo na primer civilizaciju Asteka koja se smatrala veoma naprednom za svoje vreme. Ova civilizacija cvetala je na području današnjeg Meksika i o njoj postoje brojni spomeni. Nju je srušio španski osvajač Fernand Kortes sa samo stotinak vojnika i za veoma kratko vreme. Istoričari i antropolozi širom sveta žale za ovom cvetućom civilizacijom koja je bila izuzetno zanimljiva za istraživanje i smatraju da bi se ona, da nije bilo Kortesa, razvila u sasvim specifičnom pravcu od ostatka sveta. E sad, kako je Kortes uspeo da sruši napredne i mnogoljudne Asteke sa samo stotinu vojnika? Na teritoriji Meksika živela su mnoga plemena na veoma niskom stepenu razvoja, bavili su se lovom i sakupljanjem i živeli u primitivnim naseobinama. Za to vreme Asteci su živeli u palatama, imali razvijen sistem navodnjavanja, poljorivredu, brzu poštu, tkanje, astrološki sistem, nadmoćnu vojsku i oružje. Zašto onda oni nisu porobili sva plemena i sasvim osvojili Meksiko? Odgovor je u religiji Asteka. Naime oni su imali niz veoma krvoločnih bogova kojima su žrtvovali ljude, ljudska srca, krv, bogu kiše Tlaloku žrtvovali su malu decu. Naravno da oni nisu žrtvovali svoje ljude i svoju decu. Održavali su mnogobrojna primitivna plemena u relativnoj slobodi da bi ih lovili i žrtvovali svojim krvoločnim bogovima. Zamislite onda kakva su osećanja okolna plemena imala prema Astecima. Da je sam đavo došao u Meksiko umesto Kortesa, da uništi Asteke plemena bi mu se pridružila. Tako je uništena ta, toliko žaljena civilizacija. Kao i većina civilizacija robovlasnika bila je trula iznutra i samo je mali kamen bio dovoljan da se pokrene lavina koja je progutala gradove i gospodare.  

Da li su u savremenom svetu nestali gospodari i robovi? Mislim da ne, gospodari su se samo izvežbali u eksploataciji i prikrili. Ne idu okolo i ne love svoje podređene da bi ih žrtvovali, danas upotrebljavaju mnogo tananije metode. Mi vidimo da nam nešto smeta, da nismo srećni, da u zemlji svojih dedova ne možemo da nađemo posao, da nemamo osnovna sredstva za život, da veći deo svoga vremena provodimo ili depresivni ili u stalnoj borbi za zaradom, za hlebom, u borbi da platimo račune koji stižu bez obzira imamo li mi posao ili nemamo. Nema milosti. Vidimo da nam nešto nedostaje i upravljamo svoj pogled prema razvijenim zemljama gde ljudi, sasvim nalik nama, provode život bez napora, gde su plate deset puta veće nego naše, a cene deset puta manje, gde i oni koji uopšte ne rade žive kao gospodari od same socijalne pomoći, gde penzioneri putuju po svetu na  luksuznim jahtama dok naši penzoneri kopaju po kantama i pitamo se zašto je to tako. Čini nam se to nepravednim. Imamo sklonost da ih osuđujemo, da ih ne volimo ili čak mrzimo. Tu su međutim super učeni ljudi da nam objasne da smo mi sami krivi za takvu situaciju. Govore nam da mi pogrešno mislimo da smo nalik njima ali nismo, mi smo glupi, neuki, necivilizovani, lenji, nekulturni, mi nemamo samom svojom genetikom osnova da budemo srećni. To što su njima plate velike to je zato što oni rade a mi ne radimo. Postavimo onda pitanje šta oni to toliko rade kad tako lepo žive? Dok prosečan Srbin koji ima porodicu radi na poslu 7-8 sati pa onda dođe kući, ide u nadnicu, petlja nešto preko Interneta, trguje, radi na zemlji ako mu je još ostala i bavi se svim i svačim da bi samo preživeo, Nemac ide na posao 7-8 sati dođe kući i legne da spava. Uveče gleda televiziju, eventualno popije koje pivo i legne da spava. Svako ko je bio u razvijenoj Americi mogao je da vidi da oni nemaju nikakvu ličnu kulturu, kulturu stanovanja, da su agrsivni, egoistični i skloni svim mogućim porocima i ludilima koja se javljaju od nerada.

Ako je naš narod nesrećan i nervozan, ako psuje nema li na to pravo čovek koji radi dva posla i jedva sastavlja kraj sa krajem pa ga još dokoni potplaćeni od Gospodara, samozvani intelektualci nazivaju lenjim i nekulturnim? Nema li prava da se ljuti čovek koji provodi svoj život pun briga, boreći se da priušti sebi i svojoj porodici osnovno? Vidimo da živimo u zemlji bogatoj rudom, plodnom zemljom, vodom i svakakvim drugim dobrima i da u njoj ne možemo da nađemo zaposlenje. Imamo li onda prava da se ljutimo? Mislim da imamo. Gospodari danas žive fantastično i to ne zato što su lepi, pametni i vedni već zato što su nas porobili i žive na našoj muci, sišu nam krv, baš kao što su stari Asteci sisali krv okolnim plemenima, samo što su oni to radili pošteno i očigledno dok su današnji Gospodari prikriveni, predstavljaju se kao naši dobrotvori, ubeđuju nas preko naših izdajnika, a svojih plaćenika, da smo sami krivi za svoju sudbinu. Da mi genetski nismo predodređeni da vladamo. Po mnogim germanskim teoretičarima Slav ili Slaven dolazi od germanske reči za slugu i da su nam ime dali jer su slovenska plemena služila germanska od davnina. Dva su svetska rata vođena u prošlom veku i to ne zato što je narod poludeo i ratovao jer je bio lud, već da bi se raspodelila dobra, da bi se utvrdilo ko je rob a ko gospodar. U toj smo raspodeli mi ispali oba puta, kao što su ispali i svi Sloveni.

Današnji Gospodari neće da mi vidimo svoj podređen položaj. Primenjuju psihološke metode da nas ubede da nema povlašćenog položaja i da je svaki narod kovač svoje sreće ali mi znamo da nije tako. Ništa nama kao narodu ne nedostaje, osim malo više rodoljublja, ali je to jedno osećanje koje u bedi samo retki mogu sebi priuštiti.