Ova jednostavna i nadasve suptilna
metoda na meni nije primenjena prvi put kod lekara. Budući da sam, hvala Bogu
zdrava zena, kojoj je usluga svemogućeg lekarskog kora bila retko potrebna, ovu
jednostavnu metodu susrela sam prvi put u Zemljišnim knjigama. Naime, u našem
malom gradu direktor zemljišnih knjiga bio je jedan vrlo fini i uglađen
gospodin koji je mnogo polagao na svoj položaj i fizički izgled. Kretao se gradom
sa krajnjim dostojanstvom, uvek lepo obučen, namirisan…..javljao se ljubazno
građanima, zastajao da proćaska sa poznanicima klimajući glavom predusretljivo.
Treba znati da su u Srbiji Zemljišne
knjige još uvek dosta teška stvar za čije rukovanje treba velika fizička sila.
Danas, kada svako dete ima kompjuter na tom mestu, gde vreme stoji, službenik
se penje na šamlicu ili merdevine i skida sa polica knjige teške 5-6 kila pa ih
onda otvara i tamo traži gde je rukom zapisan broj parcele i ime vlasnika. Ovo
je posao mukotrpan ali vrlo brz. Da bi se izdala jedna potvrda o zapisu parcele
u knjigama ne treba više od pet minuta.
Zatreba tako i meni jednom potvrda sa
ovog mesta punog romantike i starih dobrih vrednosti pa odem tamo. Susretne me
veoma ljubazno sam direktor i kaže “Mi smo sad veoma zauzeti dođite za sat
vremena, biće gotovo.”
Dobro, odem ja prošetam i vratim se. Pokucam
na vrata, unutra jedan mlad dečko i dve devojke sede i piju kafu. Vodi se živ
razgovor. Pitam ja “šta je sa mojim uverenjem”. Oni mi kažu ljubazno da direktor
nije tu i da ga sačekam u hodniku. Ja sedim i čekam. Posle pola sata eto njega
ljubazan, nasmejan, zdravi se samnom kaže jako je zauzet da dođem za dva sata.
Ja opet kažem dobro, izađem, šetam, popijem kafu i vratim se. Ponavlja se
identična scena, direktora nema, da ga pričekam, kažu mladi zaposleni. Ja
sednem, a u meni već sve kuva kao u loncu. Eto njega posle petnaestak minuta
nasmejan, ljubazan, kaže ne zna gde mu je glava da dođem pred kraj radnog
vremena opet za dva sata………., e tu ja potpuno puknem, padne mi mrak na oči,
počnem da vičem i da pretim Ministarstvom i novinarima. On prebledeo, uvede me
unutra, kaže onom mladiću “Odmah joj daj uverenje.” I pobegne. Onaj dečko menja
ponašanje postaje neljubazan i drzak ali svejedno uzima list papira i merdevine,
penje se na njih i skida tešku knjigu. Za manje od pet minuta imam u rukama
uverenje. Počne on da gunđa, a u meni se opet probudi šumadijsko-moravski
temperament, te ih se sita navređam, napsujem i izađem odande iznervirana ali
obavljenog posla
E, ali to su Zemljišne knjige, stvar
skoro potpuno nevažna, gde službenik ovom suptilnom metodom može dobiti kovertu
ali i čvorugu na glavi. Druga je stvar kod lekara, kada je glava u pitanju, kad
se trpe bolovi. Odete vi recimo kod lekara, boli vas stomak, treba ultrazvuk.
Idete da zakažete ultra zvuk kažu vam da je sve puno i da dođete za dva meseca.
Ko da trpi bolove dva meseca?!!! Ide čovek kod privatnika i to gađa baš da bude
onaj lekar koji ga je poslao na ultra zvuk. Razmišlja “da mu dam tamo pare
privatno, da me zapamti pa će me i u bolnici drugačije gledati.” Uradi mučenik
ultra zvuk i odnese tom istom lekaru lekaru nalaz u bolnicu.
Onaj
kaže “ovde je potrebna operacija, dođite u ponedeljak ja ću vam to završiti.”
Pacijent ode, spremi se I dođe u ponedeljak. Sedi u čekaonici satima, niko ni
da ga pita zašto je došao, lekar zauzet, na odeljenju je, nije tu. U neko doba
eto njega, kaže “puni smo dođite sledećeg ponedeljka.” Mučenik šta će, snishodljoivo
odlazi i vraća se sledećeg ponedeljaka. Tada bude sve isto, nema lekara, satima
čeka, da bi na kraju čuo da su puni i da mora da dođe u sledeći ponedeljak.
Razvlači se tako to u nedogled dok se pacijent ne seti konačno sam da donese
kovertu. Niko mu je ne traži, sam on od sebe, odluči da doktoru odnese poklon u
novcu. Tada se naravno nađe mesta za njega u bolnici, bude operisan i sve u
najboljem redu. Ostaje ipak sumnja u čoveku da nije on prenaglio, možda bi ga
lekar tog dana primio i bez koverte, možda je samo trebalo da sačeka, da stegne
petlju, ali opet bolovi, strah…… Neravnopravna je to borba, lekar je uvek u
pravu, ranije nije imao mesta, a tog dana je ionako hteo da ga primi, a što se
on baš tada setio da donese čast, čista je slučajnost
