Vekovna kriza identiteta kod Srba
dovela je do opadanja rodoljublja. Mislim da većina uopšte ne zna ni šta to
znači. Ljubav prema svom rodu se kod nas tako dugo eksploatisala u najmračnije
svrhe da mi više ne verujemo da je rodoljublje nešto lepo i čisto. Devedesetih
godina su divljali nacionalisti, mahom mafijaši, koji su se promovisali kao
rodoljubi da bi u ime toga mogli upadati u kuće po Hrvatskoj, Bosni i Kosovu i
uzimati sve vredno što nađu. Političari oduvek koriste rodoljublje da bi na
najgori mogući način eksploatisali svoj rođeni narod. Ubeđuju nas da nas svi
drugi mrze i da nas jedino oni vole i štite od drugih koji bi da nas unište. To
što nas lažu i kradu mala je cena za slobodu koju nam donose. Pošto je
rodoljublje sasvim ocrnjeno i posrnulo kod Srba javlja se ljubav prema drugim
narodima koja je veća od ljubavi prema svome rođenom rodu. Javlja se mit o
glupom, prostom, neradnom i nekulturnom Srbinu i kulturnom, pametnom i vrednom
Zapadnjaku. Ovaj mit paralelan je sa onim o Rusima koji nas vole i štite od
celog sveta koji bi da nas uništi. Tako se na srpsku sramotu skoro dozvolilo da
se registruje nešto što se zove Ruska stranka. Šta podrazumeva ovaj naziv ako
ne da se Rusi i Rusija vole više od Srba i da bi se rado zamenilo srpsko ime za
rusko.
Suprotno rusofilima danas u Srbiji
postoji jedna grupa ljudi koja tvrdi da je prozapadno orijentisana. To su mahom
mladi ljudi, orijentisani na Internet koji o sebi vole da misle da su
intelektualci i neobično inteligentni. Ovo lepo mišljenje o vlastitoj
inteligenciji nije svojstveno samo ovom soju ljudi, ono je opšte. Svako ima o
svojoj pameti najbolje mišljenje, čak i oni koji za to nemaju nikakvih dokaza u
životu i društvu. Ta svest o vlastitoj inteligenciji nije loša ako sadrži u
sebi poštovanje za inteligenciju drugih ljudi, za njihove različitosti u
mišljenju i načinu života. Kod ovih prozapadnjaka međutim, svest o svojoj
inteligenciji je lišena svakog poštovanja za druge i još gore, ona je lišena
ljubavi i razumevanja. To su ljudi koji bez zadrške i razmišljanja oglašavaju
svakoga ko misli drugačije za idiota, zatucanog glupaka, neobrazovanog i
slično. Oni se ne libe da mu to i u oči saopšte, da čoveka tretiraju bez uvažavanja,
da ga otvoreno napadaju, nazivaju imenima i uopšte dozvoljavaju sebi mnogo više
nego što bi kulturan čovek, pa čak i čovek sa minimalnim vaspitanjem, sebi
dozvolio. Imamo primer Borisa Tadića, političara koji pretenduje da vodi zemlju
u kojoj žive ljudi sa različitim načinom života i razmišljanja, koji javno na
televiziji iznosi stav da za njega glasaju obrazovani i inteligentni građani, a
za njegovog oponenta zatucani glupaci. To je uopšte stav svih prozapadno
orijentisanih ljudi i oni se ne boje da taj stav iznesu na svakom mestu.
Čitam sajtove na kojima mladi
izražavaju da više vole Zapad, nego svoju rođenu zemlju. Ovo su mahom ljudi
koji nikada nisu izašli iz Srbije ili išli eventualno do Slovenije ili u Grčku
na more, govore oskudan engleski, imali
su malo ili nimalo kontakata sa pripadnicima drugih naroda. Znanje o drugim
zemljama oni su stekli na prozapadno orijentisanim sajtovima ili iz slika
različitih gradova sveta. Nikada nisu bili omalovažavani od Nemaca, Šveđana,
Austrijanaca, nikada nisu imali prilike da vide koliko oni u stvari malo rade,
koliko su ponosni na to što lepo žive, nikad nisu iskusili na svojoj koži
njihovo samopouzdanje i prezir. Nisu imali prilike da vide naličje života zapadnjaka,
rastući alkoholizam, otuđenost, dekadenciju u svakom pogledu. Ono što oni vide
je da ti ljudi imaju mnogo više para nego oni, da mogu sebi da priušte tehniku
kakva će u našoj zemlji biti dostupna za nekoliko godina po najskupljim cenama. Vide da oni mogu da
putuju, bave se ekstremnim sportovima, plove na jahtama i uživaju. U toj želji
za površnim uživanjima oni ne gledaju daleko već veoma površno i materjalno.
Ljubav prema Zapadu stoga nije ništa drugo nego ljubav prema novcu. Kada na
Zapadu ne bi bilo novca nego samo te više kulture o kojoj se neopravdano
govori, ti isti, prozapdano orijentisani ljudi, bili bi orijentisani negde
drugde jer oni ne cene ništa drugo nego novac. Ljubav prema novcu ne zvuči lepo
ni onome kome je to jedina ljubav. Zato se zaodeva u ljubav prema višoj
kulturi, lepoti gradova, obrazovanju. Čitam kako mladi divljaju po sajtovima
izražavajući mišljenje da su Arapske
žrtve manje vredne nego žrtve u Parizu. Ne mogu svi Francuzi biti kulturniji od
svih Arapa. Obrazovan čovek je obrazovan čovek odakle god da je, kulturan je
kulturan bio Arapin ili Evropljanin, pošten (ako gde takvog još ima) dragocen
je pa bio i vanzemaljac, a osetljivo srce puno sažaljenja je sveto pa ma se
našlo i u najsiromašnijem delu sveta.
Prema mom ličnom uverenju čovek koji
ne voli svoju porodicu i svoj narod veoma malo vredi. Nikakvo obrazovanje, kultura i ostale
društvene vrline ne mogu nadoknaditi tu prazninu. Želja za boljim životom je
normalna i opravdana ali se onda zasuču rukavi i radi se da bi se bolje živelo,
ne mlati se po internetu i ostavljaju komentari, ne rasipa se vreme na
beskonačno studiranje u želji da se bez rada stekne diploma koja će na kraju
omogućiti da se ima novaca, a da se ništa ne radi.
Mi gajimo iluzije da su Zapadnjaci
vredni ljudi i da zato dobro žive. U velikoj većini slučajeva to nije tačno.
Vrednoća je individualna karakteristika koja potiče iz porodice i vaspitanja,
nema veze sa narodnošću. Na Zapadu ljudi lepo žive zato što su se nametnuli
ostatku sveta politički, vojno i ekonomski i eksploatišu druge narode. Pošto je
ekonomska moć u njihovim rukama oni nameću pravila ostatku sveta. Prosečan
Nemac mnogo manje radi od većine Srba, a zarađuje deset puta više samo zato što
njegova zemlja pripada moćnima. On zatim prezire Slovene, Romane i sve druge
narode, sklon je piću, neradu, slabo razmišlja. U većini slučajeva je veoma
malo obrazovan, ne govori jezike, kultura ga ne zanima, voli televiziju i
površna zadovoljstva kao i svaki prosečan Srbin. Ne voli doseljenike iz
različitih zemalja ali ih trpi, jer rade za njega. On razmišlja veoma površno,
kao naši prozapadnjaci, živi za sada, za površna uživanja, za tehniku, pivo,
kobasice, novac i ne razbija glavu razmišljanjima o budućnosti i onome što
njegov način života može da donese. Smatra da su svi drugi narodi gori od
njegovog. Malo se razdrma od kakvog terorističkog napada u neposrednoj blizini
ali se brzo ponovo uljuljka u svoj površan način života. Napije se i najede i
život opet poprimi onaj tromi, bezbrižni ritam koji u njemu stvara depresiju,
ali se i na to on navikao. Takvom se čoveku divi srpski prozapadnjak. Ni on ne
razmišlja mnogo, on hoće da uživa, da živi sada, da ima novac, tehniku, da
putuje, pije i ne radi ništa. Da li će mu to doneti zadovoljstvo? Verovatno
hoće na kratko.
Rodoljublje ostaje privilegija koju
samo retki zanesenjaci mogu sebi priuštiti. Ono ne podrazumeva nacionalizam,
preziranje drugih naroda, želju za dominacijom vlastitog naroda nad drugima,
ono podrazumeva jednostavnu, logičnu i iskonsku ljubav čoveka prema svojoj
porodici, rodu, jeziku, zajedničkoj muci, zemlji, mentalitetu i krvi koju su
naši rodoljubivi preci prolivali da bi se mi danas zvali Srbima, i da bi na to
bili ponosni.
