U poslednje vreme mnogo se piše o patnjama lekara, o pacijentima-zverima
koji napadaju i ubijaju nedužne i divne zdravstvene radnike. Ja moram odmah da
kažem da sam ja pacijent, jedan od te većine ljudi-zveri i ne pripadam višoj
klasi doktora ili medicinskog osoblja. Ova će priča stoga biti iz mog ugla, iz
ugla nestrpljivog pacijenta koji provodi sate u čekaonici jedne bolnice u
provinciji i tamo pažljivo posmatra,
gleda, sluša i shvata ljude i odnose. Ja sam se u ovo mesto tek doselila, još
nisam pohvatala veze, malo koga poznajem, ali hajde da krenem od početka....
Na samo početku je jedan mali test koji žena obično radi sama i kod koga
jedna crtica obično znači razočarenje, a dve sreću. Nama se desilo da posle
nekoliko razočarenja konačno doživimo da vidimo te dve crtice na testu. Odmah
odem na internet da vidim koje su ginekološke klinike u blizini i naiđem na
jednu porodičnu u kojoj rade otac (bivši načelnik ginekologije), dve ćerke i
sin. Ispostavi se da ih moj muž poznaje i ja tamo zakažem. Primi me stari
doktor, utvrdi da je test bio kako treba, uzme mi mnogo više nego što sam
planirala da potrošim i ponudi da mi njegova ćerka vodi trudnoću u bolnici.
Razmišljala sam o tome i odlučila da krenem drugim putem. Nije mi se svidela
ta porodična uspešna priča. Ja sam i privatnik. Tačno znam koliko košta mesečno
zdravstveno osiguranje, pa mi se učinilo besmislenim da plaćam dodatno kad već
iz mog džepa medicinsko osoblje prima platu. Odlučim se zato da nastavim
vođenje trudnoće u bolnici.
Malo
sam lutala dok nisam našla odeljak za brigu o ženama. U tom lutanju susretnem
mladu, veoma mršavu ženu. Razroke plave, isprane oči, suknjica kratka toliko da
se lepo vide i prednjica i zadnjica. Pomislim da je neka medicinska sestra
nesmireog duha. Upitam je gde je odeljenje koje tražim i ona me vrlo ljubazno
uputi. Dođem tamo, mnoga vrata, svuda čeka po desetak žena, a ispred jednih
vrata nigde nikoga. Ja se zaputim ka tim vratima da pitam kakva je procedura
kad ispred mene opet ta mlada žena sa kratkom suknjicom , kaže „Ovde nema
nikoga“. 
Dobro, raspitam se kod ovih što čekaju i konačno zakažem kod jednog
doktora koji je hteo i mogao da me primi. Dolazila sam nekoliko puta na preglede, ultra-zvuk i uvek čekam po sat-dva.
Čekaonica je puna, nemam šta da zamerim doktorima koji rade kao mravi. Vidim,
ipak da je ispred onih vrata uvek prazno i da se ta mlada žena u, svaki put
kraćoj suknjici samo šeta hodnicima, kupuje doručak kolegama, ulazi iz sobe u
sobu. Zainteresuje to mene i malo procunjam pa saznam da je ta osoba u stvari
doktorka koja bi trebala da radi u toj, uvek praznoj ordinaciji. Saznam joj i
ime, ona je ćerka onog doktora kod koga sam otišla privatno prvi put i koji mi
je nudio da mi ona vodi trudnoću. Gospođa prima samo pacijente koji vode
trudnoću u ordinaciji njenog oca privatno, a u bolnici im samo otvori karton.
Otac je bivši načelnik odeljenja, veze i vezice, a ostali doktori ćute jer ih s
vremena na vreme zovu u tu privatnu ordinaciju da zarade koju paru.
Ovakvih čudesnih slučajeva u Srbiji ima mnogo, i previše, samo što možda
nisu uvek ovoliko očigledni. Pročitala sam posle članak o njoj. Reklamira se na
sajtu bolnice kao „mladi stručnjak“. Kaže ona je iz porodice lekara, brat i
sestra takođe ginekolozi, majka je troje dece, muž doktor, otac veliki
stručnjak a ona je od malih nogu znala da hoće da bude ginekolog. Porodični
zanat, što da ne. Stvarnost je opet malo drugačija. Gospođa je oko četrdeset
godina stara, rodila jedno dete, a inače razvela doktora kolegu koji ima dvoje
dece iz prvog braka, završila školu verovatno uz pomoć raznih porodičnih veza i
ne samo da nije stručnjak već nema ni karaktera, što je opet jedino pravo
merilo čoveka.
Mnogo je ovakvih doktora koji misle da su mnogo bolji od većine
stanovništva i kojima je ispod časti da rade za novac koji primaju od države
ali im nije teško da zauzimaju mesta u državnim bolnicama i sigurno redovo
odlaze u banku i podižu platu. Kod nas je problem što je dozvoljen rad na dva
mesta. Zašto bih ja plaćala na dva mesta za istu uslugu. Ako plaćam državno
osiguranje neću da se lečim privatno. Treba izbaciti iz državnih bolnica sve
koji imaju privatne klinike i uvesti mogućnost izbora osiguranja. Ako želim da
se lečim privatno onda da moje osiguranje ide klinici po izboru a ne državi.
Tako bi se sprečilo čerupanje naroda od strane privatnika, namerno stvaranje
redova u bolnicama da bi očajnici morali da odu u privatne klinike gde plate
mnogo a dobiju manje nege, stručnosti i usluge nego u državnim bolnicama. Sve
što se kod privatnih lekara dobije su lažni osmesi i izmišljene dijagnoze, da
bi se opet došlo i donelo doktoru još para. Ima naravno i časnih izuzetaka. Mnogi
privatnici imaju veoma ograničen broj usluga, svodi se mahom na preglede i
ultra-zvuk. Narod ne shvata koliko je to malo i ako ima bilo kakav ozbiljan
problem mora u bolnicu, za koju svakako plaća osiguranje išao tamo ili ne išao.
Reforma zdravstva je jedno od prvih predizbornih obećanja, ali uvek
neostvarivo. Zato, pored mnoštva poštenih doktora, trpimo i brojne parazite
koji nam veoma smišljeno sišu krv i žive lepo od nesreće obolelih. Pacijentima
nude smešno malo, nemaju nikakvu odgovornost, a uzimaju nesrazmerno mnogo,
balansirajući vešto ta dva svoja zaposlenja društveno i privatno. Novinari
veoma malo ili ni malo pišu o ovom problemu, a narod je svestan ali ćuti i trpi
jer ne zna da su svi ti ljudi i političari i novinari i doktori postavljeni
kao javni radnici da služe narodu, a ne obrnuto. Samo će veća svest običnog
čoveka o sopstvenoj važnosti naterati društvene parazite da rade posao za koji
su plaćeni ili da se povuku sa javnih poslova.
